Корисничке алатке

Алатке сајта


тимочка_буна

Тимочка буна

Тимочка буна, буна која је избила 1. новембра 1883. године у Тимочкој Крајини против краља Милана Обреновића. Повод за побуну био је покушај да се сељацима одузме оружје које су они као народни војници држали код кућа. Побуна је почела у бољевачком срезу под вођством локалних вођа Народне радикалне странке. Побуњеници су заузели неколико градова и успоставили у њима своју власт, али краљ Милан је послао војску, која је до 13. новембра угушила побуну. Након гушења побуне двадесеторо је осуђено на смрт, око 600 је послано у затвор, а Никола Пашић и Алекса Станојевић побегли су из Србије.

Радикали побеђују на изборима

Краљ Милан Обреновић водио је аустрофилску политику и ослањао се на владу Напредне странке. Међутим његова и владина политика била је изузетно непопуларна. Највећи противник владе била је Народна радикална странка на чијем челу је био Никола Пашић. Странка се ослањала на сељаштво. Избори за Народну скупштину одржани су 19. септембра 1883. Пред изборе власт је посмењивала све полицајце, за које је сумњала да јој нису лојални.1) Пред изборе су позатварали или оптужили преко 2.000 радикала.2) Ипак на изборима за Народну скупштину 19. септембра 1883. влада је доживела тежак пораз, да нису имали већину чак ни када се додају посланици, који се не бирају, него их влада поставља.3) Влада Милана Пироћанца дала је оставку 2. октобра и следећега дана образована је нова влада Николе Христића, старога искуснога полицајца, од кога је краљ очекивао да поврати ред.4) Никола Христић је отворио и одмах затворио Скупштину.

Питање разоружања народне војске

Радикали су сматрали да краљ намерава да укине Намеснички устав, па су одржали тајни састанак главних вођа и договорили су се да у случају укидања Устава и државнога удара треба да дигну народну буну.5) Била је то начелна одлука за коју нису обавили никакве припреме. Међутим краљ још увек није намеравао да укине устав. Још током јула 1883. донесена је одлука да се покупи старо оружје, које су држали сељаци као народна војска.6) Влада је тврдила да је добила ново оружје, којим замењује то старо, али ново оружје не би дали сељацима, него би га држали у војним магацинима. Разоружавање народне војске радикали су сматрали припремом државнога удара.7) Никола Пашић је у радикалним новинама августа 1883. објавио чланак против разоружања народне војске, а пошто су се ближили избори напредњачка влада је одлучила да разоружање одгоди до после избора.8)

Побуна у Кривом Виру

Када је Никола Христић преузео владу наредио је да почне спровођење разоружања народне војске.9) Чим је почело разоружавање народ се одупирао и долазило је до нереда. Сељаци у Тимочкој Крајини нису хтели да предају старе пушке док не добију нове.10) Први случајеви одбијања да се преда оружје били су у бољевачком срезу црноречкога округа.11) Комисија за разоружавање је у Бољевцу прво звала једнога по једнога да преда оружје, али пошто су људи одбијали комисија је кренула од села до села. Ни тада народ није давао оружје, па су одлучили да на најупорније село пошаљу војску, јер након сламања најупорнијих са осталима би било лако.12) Изабрали су село Криви Вир и на њега су послали ескадрон војне коњице, али предомислили су се када су схватили да ће доћи до борбе.13) Одлучили су да уместо непоуздане војске пошаљу омрзнуту жандармеријску коњицу тзв. сејмене.14) У село је најпре без борбе ушла комисија и сејмени, али народ опет није предавао оружје, него је тражио да сејмени оду из њиховога села. Када су сељаци Лукова и Јабланице пристигли у Криви Вир комисија и сејмени су морали да се повуку.15)

Побуњеници преузимају Бољевац, Књажевац и Бању

Влада је у црноречком округу 2. новембра 1883. прогласила ванредно стање и преки суд.16) Вођа побуне у Бољевцу био је радикални посланик поп Маринко Ивковић и он је већ 2. новембра контролисао Бољевац и подбунио сељаке по целом срезу, па је располагао са неколико хиљада наоружаних сељака.17) Истовремено је кренула побуна и у бањском срезу алексиначкога округа, па је 6. новембра радикал Љубомир Дидић са неколико хиљада наоружаних сељака преузео власт у Сокобањи.18) У Књажевцу су на сличан начин побуњеници под вођством радикала Аце Станојевића преузели власт 7. новембра.19) Станојевић је наредио да се по срезовима образују извршни одбори и да похватају чиновнике и спроведу их у Књажевац. Оружје из магазина поделио је народу, командирима народне војске наредио да мобилишу народну војску и почео да врши реквизицију за војне потребе.20)

Пораз побуњеника

Између три побуњеничка места одржавала се веза. План им је био да се буна прошири. Пошто је око Алексинца, Неготина и Зајечара било комешања постојала је шанса да се и та места ставе под контролу побуњеника. Део побуњеника ушао је у Зајечар, али како није било локалне подршке сејмени су их истерали из града.21) План побуњеника је био да заузму Алексинац, да би побуну раширили на крушевачки округ. Влада је против побуњеника дигла стајаћу војску под командом Тихомиља Николића. За разлику од побуњеника стајаћа војска је имала нове далекометне пушке и артиљерију.22) Побуњеници су се спремали за обрачун са војском, па је поп Маринко са неколико хиљада сељака бранио положај на Честобродици, а Љубомир Димић на улазу у Сокобањску клисуру.23) Војска је топовима и далекометним пушкама одбацила побуњенике са јаких положаја, а онда се сељачка војска дала у бежанију.24)

После тога није било озбиљнијега отпора, него је уследила масовна предаја. Књажевачки побуњеници чекали су војску код Вратарнице, али и они су били на сличан начин поражени. Ухваћени су били поп Маринко Ивковић и Љубомир Дидић, а Аца Станојевић је успео да побегне.25) Војне операције трајале су од 7. до 12. новембра. Око Алексинца побуњенички покрет је окаснио и тек је 12. новембра заузео Алексинац, али војска је већ 13. новембра повратила ред. Било је и припрема побуњеника за поход на Крушевац и на Неготин, али војска је у те градове ушла пре њих.26)

Кажњавање побуњеника

Преки суд у Зајечару судио је учесницима побуне и на смрт је осудио 94, а на затвор 640 побуњеника.27) Од 94 осуђена на смрт стрељано је двадесет лица, а осталима је смртна казна замењена доживотном робијом. Трошак гушења буне требале су да плате општине, које су учествовале у буни. Суђено је и члановима главнога радикалнога одбора и на смрт су осуђени Никола Пашић (у бекству), Пера Тодоровић и Раша Милошевић, да би ова последња два била помилована на десет година затвора. Коста Таушановић је осуђен на седам година, а Павле Михаиловић на пет година затвора. Правих доказа нису имали против вођа радикала, али свеједно су их осудили сматрајући их одговорним за побуну. Након гушења побуне Скупштина у којој су радикали доминирали распуштена је, а на изборима јануара 1884. власт је вршила огромне притиске и добила је скупштину по њеној жељи.28)

Литература

Спољне везе


Timocka buna

1)
Јов.Влада Милана Обр.3 стр 105
2)
Јов.Влада Милана Обр.3 стр 106
3)
Јов.Влада Милана Обр.3 стр 111-112
4)
Јов.Влада Милана Обр.3 стр 115
5)
Јов.Влада Милана Обр.3 стр 116
6) , 7)
Јов.Влада Милана Обр.3 стр 118
8) , 9)
Јов.Влада Милана Обр.3 стр 119
10) , 11) , 12) , 13) , 14)
Јов.Влада Милана Обр.3 стр 123
15) , 17) , 18)
Јов.Влада Милана Обр.3 стр 124
16)
Јов.Влада Милана Обр.3 стр 120
19) , 20)
Јов.Влада Милана Обр.3 стр 125
21)
Јов.Влада Милана Обр.3 стр 126
22) , 23) , 24)
Јов.Влада Милана Обр.3 стр 127
25) , 26)
Јов.Влада Милана Обр.3 стр 128
27)
Јов.Влада Милана Обр.3 стр 129
28)
Јов.Влада Милана Обр.3 стр 157-158
тимочка_буна.txt · Последњи пут мењано: 2023/09/24 13:24