Јован Бошковић
Рођење: 3. март 1834. Нови Сад, Хабзбуршка монархија Смрт: 6. јануар 1893. Београд, Краљевина Србија

Јован Бошковић (Нови Сад, 3. март 1834 — Београд, 6. јануар 1893), српски књижевник и филолог. Био је ректор Велике школе, министар просвете и уредник Летописа Матице српске (1870—1875).

Јован Бошковић је рођен 3. марта 1834. године у Новом Саду.¹⁾ Основну школу и нижу гимназију завршио је у Новом Саду.²⁾ Школе су биле затворене за време Српскога народнога покрета 1848-1849. Вишу гимназију похађао је у Сремским Карловцима заједно са Иларионом Руварцем.³⁾ Гимназију је наставио у Будиму и у Пешти. Студије права у Бечу започео је 1852. године. Ту је успут слушао и словенску филологију коју му је предавао Франц Миклошић.⁴⁾ Остале српске студенте наклоњене књижевности позивао је да долазе на Миклошићева предавања. У Бечу се упознао са Вуком Караџићем и бесплатно му преписивао само да што више научи.⁵⁾ Упознао се и дружио са свим виђенијим Србима који су боравили у Бечу. Његови пријатељи били су: Михаило Полит-Десанчић, Лаза Дунђерски, Корнелије Станковић, а познавао се са Ђуром Даничићем, Бранком Радичевићем, Јованом Суботићем, Ђуром Јакшићем и кнез Михаилом. Током 1857. превео је књигу Људевита Штура о словенским народним песмама, која је имала велики утицај на књижевно-романтично васпитање српских ђака.⁶⁾ Често је носио новац, који је кнез Михаило слао Људевиту Штуру ценећи његов велики допринос словенској ренесанси.⁷⁾ Због проучавања филологије мало је запоставио право, али када му је умро отац морао је што пре да нађе неки посао, па је 1860. у Бечу подучавао унучад Мише Анастасијевића успут спремајући право.

Пошто није успио да доврши студиј права напустио је Беч и ступио у државну службу у Београду.⁸⁾ Постављен је децембра 1861. за професора савамалске полугимназије у Београду. Кратко време био је професор и у крагујевачкој гимназији. Трудио се да Београд добије стално позориште, а онда је почео да пише редовне позоришне критике у „Видовдану”. До тада су глумци у позоришту били волонтери, па је Бошковић заједно са другима 1863. основао одбор који је сакупљао прилоге за позориште. Успели су да наговоре министарство просвете да помогне. Одбор је довео новосадске глумце. Када се почела градити зграда Народнога позоришта Бошковић је 1868. постао потпредседник позоришнога одбора.⁹⁾ Више година био је председник београдскога певачкога друштва. Јован Бошковић је 1865. примљен за привременога професора за филологију и историју опште књижевности на Великој школи.¹⁰⁾¹¹⁾ Стални професор Велике школе је од 1867. Био је библиотекар Народне библиотеке и директор Народнога музеја у Београду (1875—1880).¹²⁾ Као директор Народнога музеја тражио је веће финансије, простор и сараднике. За 1880. годину тражио је новац за набавку и ископавање старина.

Отпуштен је 1871. за време Намесништва јер је заједно са осталим професорима бранио аутономију Велике школе.¹³⁾ Заједно са Ђорђем Павловићем отпуштен је као подстрекач ђачке побуне, која је настала када је министар просвете постављао једнога професора не питајући Велику школу.¹⁴⁾ Напустио је Београд и отишао у Нови Сад. За време српског црквеног сабора у Сремским Карловцима 1871. изабран је за заменика Светозара Милетића, који се тада налазио у затвору.¹⁵⁾ Црквени сабор га је изабрао за школскога надзорника за горњокарловачко и пакрачко владичанство, али угарска влада му не потврђује тај положај. Током 1872. био је уредник „Заставе” и био је под сталном присмотром угарске власти.¹⁶⁾ Био је секретар Матице српске у најтеже време, када је само пад угарске владе спречио њено затварање. Био је пет година уредник Летописа Матице српске од 1870. до 1875.¹⁷⁾

Након пет година вратио се у Београд фебруара 1875. и постављен је за библиотекара Народне библиотеке и чувара Народнога музеја.¹⁸⁾ Априла 1875. постављен је за члана позоришнога одбора. За време Првога српско-турскога рата иницирао је одбор за дочек руских добровољаца. Радио је као библиотекар до 1880. године. За време његове управе издана је под његовом редакцијом друга књига Каталога Народне Библиотеке.¹⁹⁾ Октобра 1880. поново је постао професор филологије Велике школе и на том месту остао је до 1892.²⁰⁾ Са престанком рада у позоришном одбору активирао се у Српском ученом друштву, па је 1883. постао секретар Друштва.²¹⁾ Изабран је и за ректора Велике школе. Током 1886. Јован Бошковић је морао да брани аутономију Друштва коју је министар просвете настојао да наруши.²²⁾ Када је законски било одлучено да се укине Друштво дуго је одлагао спровођење те одлуке. Био је 1892. изабран за члана Српске краљевске академије.²³⁾

Изабран је 21. августа 1892. за министра просвете и црквених дела у либералној влади Јована Авакумовића.²⁴⁾ Одмах је истакао свој програм рада, а то је реформа школства у складу са европским школама.²⁵⁾ Одлучио је да у средње школе уведе наставни програм аустријских класичних гимназија.²⁶⁾ Пошто је био неопрезан и није сачекао крај предизборне кампање радикална штампа је напала његов програм тврдећи да се ради о издаји и да након аустријскога бирократскога система сада добијамо и аустријске школе.²⁷⁾ Као министар просвете био је немилосрдан према радикалним учитељима.²⁸⁾ Према списку министра унутрашњих послова извео је 774 учитељска премештаја и на тај начин пореметио је навелико рад основних школа.²⁹⁾ Умро је изненада у Београду 6. јануара 1893.³⁰⁾

У књижевности се први пут јавио 26. новембра 1854. и то кратким радом Треба ли књижевници да уче свој језик?.³¹⁾ Био је филолог практичар, који се старао о чистоти језика и стила. Написао је следеће радове:

• Опширна и важна критика на Нинковићеву Српску Граматику у седмици за 1857 бр. 19, 20, 21³²⁾
• Људевита Штура књигу о народним песмама и приповеткама словенским. (Превео са чешкога ), Нови Сад, 1857.³³⁾
• Реферат о четвртој књизи Народних Вукових песама, у Видовдану 1863. бр.5.³⁴⁾
• Извод из Српске Граматике. За своје ученике саставио Јован Бошковић
• Српска синтакса, две свеске, Београд, 1865.
• Реферат о цртању Стеве Тодоровића, у Вили за 1865. стр. 606
• Прилог за познавање садашњег стања Српске Граматике, Београд, 1867.
• Даничићу надгробна реч, Београд, 1882.
• Скупљени списи, осам свезака, Београд, 1887.
• О народности, Београд, 1997.
• Светковина Вукове Стогодишњице, Београд, 1888.
• Приредио је за штампу Гундулићева Османа, Земун 1890.

• Просветни гласник (1893) 145-180
• М. Милићевић, Додатак поменику од 1888, Београд, 1901.
• С. Јовановић, Влада Александра Обреновића, књига 1, Београд, 1934.

Jovan Boskovic