Јован Ристић
Јован Ристић, рад Стеве Тодоровића, власништво породице Калман
Рођење: 16. јануар 1831. Крагујевац, Кнежевина Србија Смрт: 4. септембар 1899. Београд, Краљевина Србија Познат као: доктор филозофије, политичар, дипломата, министар и краљевски намесник

Јован Ристић (Крагујевац, 4/16. јануар 1831 — Београд, 23. август/4. септембар 1899),¹⁾ српски државник и историчар, доктор филозофије, посланик у Цариграду, министар спољних послова Србије и краљевски намесник.

Родио се у Крагујевцу уочи Крстовдана, 4/16. јануара 1831. године у сиромашној породици.²⁾³⁾

Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију (1842—1847) и Лицеј у Београду.⁴⁾ Његови другови на лицеју били су Јован Илић, Јеврем Грујић и Милован Јанковић. Учествовао је на Мајској скупштини 1848. године у Сремским Карловцима и био је један од најсмелијих поборника за оснивање Српске Војводине.⁵⁾

Као државни питомац је 1849. наставио студије на берлинском и хајделбершком универзитету. Докторирао је филозофију 1852. у Хајделбергу (Немачка).⁶⁾ Затим је продужио студије на Сорбони у Француској, студирајући државне науке до 1854. Током целог свог школовања показао се као одличан ђак и студент. Посебно се истакао у политици и литератури. Прву расправу написао је на немачком језику 1850.⁷⁾

После завршених студија вратио се у Србију и ступио у државну службу.⁸⁾ Врло брзо по повратку се оженио са ћерком познатог београдског трговца Хаџи-Томе и свастиком Филипа Христића, који су били веома блиски двору кнеза Александра.⁹⁾ Имао је троје деце.

Радио је најпре као експедитор Министарства просвете. С тог звања је пребачен у Министарство спољашњих послова, где је радио као протоколиста, а затим столоначеник, а затим као секретар Министарства унутрашњих послова.¹⁰⁾

После 1858. године и Светоандрејске скупштине, када је кнез Александар смењен са власти,¹¹⁾ захваљујући Хаџи-Томином рођаку, Хаџи-Дини и Ристићевом одличном познавању страних језика,¹²⁾ кнез Милош га је 1860. послао, као секретара српске депутације у Цариград,¹³⁾ да тражи извршење одређених хатишерифа. По повратку назад, добио је посао начелника полицијског одељења у Министарству унутрашњих послова.¹⁴⁾ У политичком деловању, лоше се слагао са либералима и приближио се оном кругу конзервативних политичара који су се окупљали око кнеза Михаила.¹⁵⁾

Године 1861. био је секретар Преображенске скупштине.¹⁶⁾ Крајем исте године је добио државнички посао (капућехаја), да заступа Србију у Цариграду. На том послу је остао неколико година и за то време је добијао одличну плату, што му је доста помогло да уштеди, а са уштеђевином је касније стекао имовину. Својим личним залагањима код Порте и код европских сила, као и са саветима које је слао у Београд, помогао је кнезу Михаилу да се покрене питање око предаје градова у Србији, које су до тада држали Турци. Преговори су окончани са великим успехом 1867. године, чиме је стекао славу. Важио је након тога за једног од најбољих српских дипломата и обезбедио је себи будуће државничке послове.¹⁷⁾¹⁸⁾

Када је крајем 1867. кнез Михаило отпустио Илију Гарашанина са места министра спољних послова, Ристић је најпре добио његово место, у кабинету Николе Христића, али пошто је приликом преузимања те функције, кнезу поставио одређене услове¹⁹⁾ око либералних реформи, и сам је био смењен. Од тада је почео да се приближава либералној странци и у којој је касније постао лидер.²⁰⁾

Захваљујући заузимању Ристићевих пријатеља, кнез Михаило му је поверио мисију да обиђе и консултује кабинете гарантних сила, у вези реформи које је желео да уведе, али док се налазио на тој мисији, кнез је убијен. После атентата, Ристић се вратио у Србију и тада је, на препоруку првог намесника Миливоја Блазнавца, постављен за другог намесника тада малолетног кнеза Милана Обреновића.²¹⁾ Као намесник је како у унутрашњој, тако и у спољашњој политици имао већи утицај од Блазнавца. У спољашњој политици је спречио приближавање Србије Аустрији, а у унутрашњој политици је постигао да се донесе Устав из 1869.²²⁾

Када је кнез Милан постао пунолетан 1872. године Ристић је постављен за министра спољних послова, у кабинету Блазнавца, а после Блазнавчеве изненадне смрти 1873. позван је да састави нову владу. Постао је преседник владе²³⁾ и сам је саставио министарство спољних послова, које је пало на јесен исте године.²⁴⁾

За време устанка у Херцеговини 1875. склопио је савез са либералном струјом, на челу са Стевчом Михаиловићем, која је била за рат са Турском. Мада је он сам био против, јер је сматрао да је Србији потребна помоћ Русије, Србија је ипак ушла у рат. Први српско-турски рат завршио се лоше, склапањем мира, али после Другог, ословођен је део Јужне Србије (Ниш, Пирот и Врање). Ристић је заступао Србију на Берлинском конгресу 1878, на коме је, у споразуму са Аустријом, Србија добила независност и четири нова округа.²⁵⁾ После конгреса, Стевча Михаиловић је одступио, а Ристић постао неоспорни вођа либерала. Формирао је ново либерално министарство и под његовим вођством кроз скупштину је проведена железничка конвенција са Аустријом. Међутим, ово министарство је дало оставку 1880. због сукоба са Аустирјом по питању трговинског уговора.²⁶⁾

У брачном спору који је избио између краља Милана и краљице Наталије, пошто је подржао краља, Ристић се поново нашао на челу либарлно-радикалне владе, коју је он сам саставио, али је та влада пала, још исте године, због несугласица које су постојале између ове две странке, као и неповерења које је Ристић уливао Аустрији.²⁷⁾

По абдикцији краља Милана (1889), постао је први намесник, тада малолетног Александра Обреновића.²⁸⁾ Намесници су били и генерали Коста Протић и Јован Белимарковић. Ово Намесништво обавезало се да краљици Наталији неће дозволити повратак у Србију, да ће поштовати Тајну конвенцију са Аустријом из 1881. године, спровести у пракси Устав из 1888. године, као и да ће бити противтежа радикалној влади, која се налазила на власти. После смрти Косте Протића 1892. године, Ристић није успео да се договори са радикалима о новом заменику, тако да је отпустио радикални и формирао либерални кабинет.²⁹⁾

Постао је редовни члан Друштва српске словесности 2/14. јануара 1855. Редовни члан Српског ученог друштва (Одсека за науке историјске и државне) је био од 11/23. септембра 1864. За правог члана Српске краљевске академије (Академије друштвених наука) изабран је 6/18. јануара 1890. Са приступном беседом „Леополд Ранке и ослобођење Србије”, проглашен је академиком 22. фебруара/5. марта 1892.³⁰⁾ Обављао је дужност председника Српске краљевске академије од 11/23. јануара до смрти, 23. августа/4. септембра 1899.³¹⁾

После 1/13. априла 1893, када је Александар Обреновић пре пунолетства преузео власт и распустио либералну владу, а Ристић је пензионисан и од тада се повукао из политике.³²⁾³³⁾ После дуге и тешке болести, преминуо је 23. августа/4. септембра 1899. Сахрањен је свечано, о државном трошку, а на његовој сахрани присуствовао је и Милан Обреновић.³⁴⁾

Био је човек средњег раста, црне и пуне косе. Браду је рашчешљавао на два дела, која су му падала до прса. Лице му је било увек озбиљно и често је изгледао забринут. Редовно је носио црно одело, преко њега закопчан капут, а на глави цилиндар. Говорио је тихо и складно. Рукопис му је био правилан и читак. Од страних језика говорио је добро немачки и француски.³⁵⁾

Ретко се шалио и шала му је ишла тешко. По природи је био веома затворен и у дружењу обазрив, такође веома амбициозан и сметало му је када би неко други био у нечему бољи. Био је веома штедљив, како према сопственом, тако и према државном новцу. Није волео ништа да обећава, али се увек трудио да буде од речи и испуни оно што би обећао. У политици није трпео критику, на сваку је одговарао врло жучно и оштро.³⁶⁾

Бавио се историјским студијама и оставио два значајна историјска дела:³⁷⁾

• Спољашњи односи Србије, у три свеске (1848—1872)
• Дипломатска историја Србије за време српских ратова за ослобођење и независност, у две књиге (1875—1878)

• Милан Ђ. Милићевић, Додатак поменику од 1888, Српска краљевска штампарија, Београд, 1901, стр. 143-148
• А. Протић, Некролози: др Јован Ристић, Годишњак, број XIII, Српска краљевска академија, Београд, 1900, стр. 238-242
• Слободан Јовановић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 3, Н-Р, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1928, стр. 948—949
• Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947), уредник Никша Стипчевић, Српска академија наука и уметности, Београд, 2007.
• Biographisches Lexikon zur Geschichte Südosteuropas, München 75 : 4 (1931) 50–52 (A. Moritsch).
• Енциклопедија Југославије, Загреб, 1955–1971. 7.
• Енциклопедија српске историографије, С. Ћирковић и Р. Михалчић, Београд, 1997. 622–623 (P. Љушић).

• Краћа биографија на сајту САНУ

Jovan Ristic