Људевит Гај (Крапина, 8. јул 1809 — Загреб, 20. април 1872), политичар и књижевник, доктор филозофије, краљевски саветник и издавач новина у Загребу. Био је средишња личност хрватског народног препорода или илиризма, мада по пореклу није био Хрват¹⁾ већ француско-немачког порекла.²⁾ Политички и културно је препородио Хрвате, а имао је утицаја на Србе и Словенце.³⁾

Одрастао је у домаћинству у коме се говорило немачким језиком (његова мајка Јулија, јако религиозна, била је рођена са презименом Schmit⁴⁾ или Schmidt).⁵⁾ Његов отац Иван је био по занимању фармацеут (љекарник).⁶⁾ Похађао је фрањевачку гимназију у Вараждину и Карловцу.⁷⁾ У том периоду издао је пјесме и брошуре на њемачком језику: Poetische Versuche (пјесме), Die Schlosser bei Krapina (превод са латинског о крапинским старим градовима).⁸⁾ У октобру 1826. објављена је прва његова кајкавска пјесма (Песма из Загорја).⁹⁾ На школовању у Бечу, Грацу (филозофија 1826—1828) и Пешти долазио је у контакт с националном омладином. На формирање националне свести за њега је било пресудно школовање у Грацу (1828) и пријатељство са Деметром и Балтићем, са којима је већ тада основао први илирски клуб. У Грацу је био члан Илирског клуба, којег су чинили Срби, Хрвати и Словенци. Ту је научио ћирилицу, упознао Вукове српске народне пјесме и штокавско нарјечје.¹⁰⁾ На студијама у Пешти (1829) упознао је Јана Колара, словачког књижевника, који је развио идеју о словенској узајамности. Гај је прихватио Колареву идеју о словенској узајамности, и настојао да створи општесловенску ортографију, по узору на хуситску чешку ортографију, са дијакритичким знаковима.¹¹⁾

Године 1830. у Будиму штампао је књижицу Кратка основа хорватско-славенског правописа, по узору¹²⁾ на хуситску чешку ортографију са дијакритичким знаковима, први општеприхваћени хрватски правопис (након дјела Ђурђевића и Витезовића). Књига је штампана двојезично, на хрватском и њемачком: подстакнут примером и настојањима Павла Витезовића, а по узору на већ устројени чешки правопис, уводи за сваки глас у хрватском језику по један знак у латиничном писму. То дјело је први знак идеје народног јединства.¹³⁾ Постао је средишња личност око које се се окупљали млади, надарени интелектуалци, вођени истом идејом. Године 1834. успело му је оно што петнаест година раније Шпореру није, прибавити краљевску сагласност за покретање хрватских дневних новина с књижевним прилогом. Исте те године у Лајпцигу је добио звање доктора филозофије.¹⁴⁾

„Новине хорватске” су се појавиле 6. јануара 1835, а 10. јануара и њихов књижевни прилог „Даница хорватска, славонска и далматинска”; био је то велики напредак у остваривању преузетог циља: знак да се хрватска књижевност конституише као јединствена целина. Све до краја 1835. године, та гласила водила су препородни покрет под хрватским именом. „Новине Хорватске” су до краја те године излазиле на кајкавском, „Даница” је упоредо са кајкавским штампала и штокавске писане прилоге. Промена њиховог имена у „Илирске народне новине” и „Даницу илирску”, почетком 1836, значила је корак даље у спровођењу Гајевих замисли.

Године 1835, тачније 5. децембра те године, Гај је објавио проглас о напуштању кајкавског дијалекта и старог правописа и о прихватању штокавштине и новог правописа. У складу с тим и његов лист је штампан новим правописом и штокавским наречјем.

Покрет је успео окупити већи део хрватске интелигенције, и позивајући се на књижевну традицију Дубровника и Далмације, усмену књижевност на штокавском, прихватио штокавско наречје за основу хрватског језичког стандарда.

Покрет је успео да се у свим хрватским срединама прихвати језички стандард заснован на новоштокавским говорима, да се установе почетне правописне и граматичке норме, и да се одбаци кајкавски књижевни језик. Покрет је успео учврстити националну свест Хрвата и развити књижевност на новим основама, па се зато радије говори о хрватском народном препороду.

Године 1840. био је у Русији да дође до средстава за даљи рад. У службеним круговима у Петрограду није добио одзив, једино је од Руске академије примио 1.000 рубаља. Московски славенофили М. Погодин, К. Аксаков, Хомјаков и други су га лијепо примили и скупили за њега 15.000 рубаља.¹⁵⁾

Године 1842. оженио се са Паулом Кризманићевом, нећаком опата Ивана Кризманића. Године 1846. путовао је Србијом и упознао се са кнезом Александром. Револуционарне 1848. предложио је Јелачића за бана, и у потоњој влади водио је политичке и дипломатске послове.¹⁶⁾ Водио је депутацију у Беч код краља Франца Првог. У мају 1848. када су вршени први избори за Хрватски сабор, Гај је изабран за посланика.¹⁷⁾

У задњим годинама живота отворио је књижару и антикварницу и покретао листове, али није имао успјеха и запао је у велике дугове. Године 1853. затворен је под оптужбом за велеиздају. Болестан и у дуговима, имао је велике проблеме све до смрти.¹⁸⁾

Поједини српски интелектуалци су сматрали да је Људевит Гај само присвојио стандард српског језика који је установио Вук Караџић, ради постизања политичких циљева уједињења свих јужнословенских католика у јединствени „хрватски” народ, са јединственим службеним језиком.

И поједине тврдње Људевита Гаја иду томе у прилог:

„Како да се препиремо што је код Србљах народно, што ли није, код Србљах, у којих од олтара до чобана ништа бити не може што не би народно било: код Србљах, од којих ми језик у својој мудрости и у свом богатству, и обичаје у својој изврсности и својој чистоћи учити морамо ако хоћемо да илирски живот обновимо: код Србљах који су у светињи свога српства онај народни дух и оно родољубство уздржали, који смо и ми у новије доба, ради слоге, под пространим именом илирства новим животом ускрснули: код Србљах, који су нама од старине све сачували, а којим ми мало али сасвим ништа гледе самога народнога дати неможемо?”¹⁹⁾

Вук Караџић је сматрао да је једино чакавско наречје прави хрватски језик, а српским језиком он називао све штокавске говоре, што су неки његови савременици, али и наследници, а посебно хрватски филолози, оцењивали као пристрасност и национализам. Међутим, то није било само Вуково мишљење, већ став и многих других тадашњих стручњака попут Јернеја Копитара, Павла Шафарика и других. Они су сматрали да је читаво штокавско наречје српски језик, чакавско наречје прави хрватски, а кајкавско наречје део словеначког језика.²⁰⁾

У Вуковој студији Срби сви и свуда, између осталог, наводи се да Срби живе у Далмацији, Србији, Војводини, Црној Гори, Босни, Херцеговини, Лици, Славонији, Македонији, Барањи, Дубровнику и Космету. Такође се каже да Срба има и у Истри и Трсту.²¹⁾

Један од најгласнијих у тврдњи да је Људевит Гај присвојио српски језик, зарад политичких циљева, био је српски песник Јован Дучић. Дучић у свом раду Југословенска Идеологија сматра да је: Илиризам хтео да Хрвати, присвајајући себи за књижевни језик онај којим су дотле писали само Срби, помоћу заједнице језичне наметну оним другим свој дух хрватско-католичко-аустријски. Кајкавски говор којим се говори око Загреба, и на коме се развијала загребачка књижевност све до Људевита Гаја, није одржавао довољну везу ни међу самим Хрватима, пошто су чакавске области од Истре на Хрватско Приморје до Сења и до неких острва, биле ближе Србима него Хрватима. Југославизам је зато у првом моменту имао да се најпре брани од Срба у тим областима, а тек затим да пређе у напад.²²⁾

Такође су дубровачку књижевност многи сматрали делом српске књижевности. Хрватски историчар и професор опште историје на загребачком университету, Натко Нодило, писао је:

„У Дубровнику, ако не од почетка а оно од памтивијека, говорило се српски, говорило како од пучана тако од властеле; како код куће тако у јавном животу. Јесте истина да су записници разних вијећа водили латински, а прилика је такође да под кнезовима млетачким, њих ради, на вијећима се понешто расправљало и млетачким и којекаквим говором. Него у опћини од млетака ослобођеној, српски је расправни језик”

Дучић је о томе мислио да како је и цела Дубровачка књижевност писана на српској штокавштини, исто онаквој на каквој су писане и Вукове српске песме, усвајање српског књижевног језика од стране Хрвата, значило би и анектирати Дубровник за Хрватску, а не оставити га Србима.²³⁾

Гај је постигао да илирска идеја буде прихваћена у Хрватској. „За Илирство не бијаше другог него да будеш Илир или Мађарон.²⁴⁾ Рећи да си Хорват, значи да си Мађарон”. Тако је, послије три деценије, посведочио већ првом реченицом својих мемоара и сам Анте Старчевић. И док је Витезовић био носилац хрватске свести одјевене у рухо илирског мита, Гај и препородитељи истакли су сада илирску мисао прожету хрватским духом.

Пуних седам година трајао је у Хрватској илирски занос и давао тон целокупном народном животу. Име народа и територије, језика и књижевности: све је било подвргнуто илирској идеји, све је носило илирско име. Мноштво песама испевано је у славу Велике Илирије и илирског јединства. Краљевска наредба о забрани илирског имена изашла је 17. јануара 1843. године, с образложењем да краљ неће заустављати развитак народног језика, али ни допустити да се међу његовим поданицима сеје семе раздора; а да би се створили услови за слогу и сарадњу међу њима, и уклонило огорчење које илирство изазива код Мађара, забрањује се назив илиризам, илирски и Илирија за Хрватску и Славонију те за њен народни језик и књижевност.

Сутрадан је краљевска наредба била проглашена у Загребу; тога дана, 18. јануара 1843. године, изишле су „Илирске народне новине” последњи пут. И као да се ништа није догодило: већ идући број изашао је под насловом „Народне новине”, с књижевним прилогом који се опет звао као и у првој години излажења „Даница хорватска, славонска и далматинска”. Седмогодишња илирска епизода била је тако завршена; али раздобље хрватског народног препорода није тиме. ни прекинуто, ни завршено. Препородни покрет наставио је да делује на истим основама, хрватским, на којима је и почео осам година раније. Гај је краљевски декрет примио без отвореног протеста.

Политички идеолог, организатор и вођа препорода, Људевит Гај, био је и књижевник. Препородна будница Још Хорватска није пропала,²⁵⁾ написана још 1833. године, била је најпопуларнија песма у Хрватској онога доба, а пева се још и данас. Они носе изразито књижевна обележја: живих слика и догађаја, доброг стила и складне композиције, Барац их је убрајао у најбољу хрватску прозу у доба илиризма.

Био је кореспондентни члан Друштва српске словесности од 11. VI 1842. Дописни је члан Српског ученог друштва наименован 29. VII 1864.

• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1924.1 (Б. Водник).

• Краћа биографија на сајту САНУ

Ljudevit Gaj