Глигорије Возаровић или Глиша Возаревић (Лежимир, 12. август 1790 — Београд, 22. јануар 1848), српски књиговезац, књижар и издавач. У Београду је 1827. отворио прву књиговезачку и књижарску радњу у обновљеној Србији. У његовој кући је 1832. основана прва јавна библиотека у Србији.
Рођен је 1. августа/12. августа 1790. године у Лежимиру на Фрушкој гори.1) Од 1812. радио је у Земуну као послужитељ у једној гостионици, али тај посао му се није свиђао, него је намеравао да изучи књиговезачки занат.2) У Земуну се упознао са Алексом Симићем, а касније се са њим и окумио.3) Његов главни заштитник био је Димитрије Давидовић. Глигорије Возаревић је једном прешао у Београд, где је од Перке, ћерке кнеза Милоша добио 150 форинти да би могао да иде да изучи занат у страним земљама.4) У Беч је отишао 1824. да изучава књиговезачки занат.5) У Бечу се упознао са Вуком Караџићем, који га је новчано помагао и сместио га код књиговезачког мајстора Јакоба Хермана.6) Брзо је изучио књиговезачки занат, па је већ 1826. године био калфа, а радио је и код једног чувеног мајстора.7)
По савету Вука Караџића вратио се 1827. у Србију, којој је био преко потребан занатлија његовога кова.8) У Београду је 1827. отворио прву књиговезачку и књижарску радњу у обновљеној Србији.9) Почео је да се дружи са књижевницима и његова кућа постала је окупљалиште српске интелигенције.10) У његовој кући први пут се и појавила идеја да се оснује Народна библиотека.11) У својој радњи Возаревић је основао 15/27. фебруара 1832. прву јавну библиотеку у обновљеној Србији.12) То је била Народна библиотека Србије, тада под називом „Библиотека вароши београдске“ (постоје мишљења да је то у ствари претеча Библиотеке града Београда). Библиотека је основана под покровитељством Јеврема Обреновића, а већина књига на почетку била је из приватне библиотеке Лукијана Мушицког.13)
Током 1831. године у Београд је из Русије стигла државна штампарија. Одмах након набавке штампарије Возаревић се показао као веома користан, јер је био књиговезач и књижар.14) Штампао је прву књигу у тадашњој Србији „Србско стихотвореније“ 1832. године. Издао је целокупна дела Доситеја Обрадовића у десет књига.15) Прва четири тома штампао је 1833, а до 1836. још пет томова и последњи 10. том 1845. У периоду 1833—1844. био је књиговезац Државне штампарије, једно време и у Крагујевцу док је књижару у Београду водила његова жена Сара, сестра Димитрија Давидовића.
За 14 година Возаревић је укупно штампао 30 књига, а неке од њих је штампао и у више издања.16) Двадесет књига је одштампао о свом трошку, а за дио књига је само деломично уложио своја средства.17) Издавао је алманах „Голубицу с цветом књижества србског“ (1839—1844) који је уређивао Милош Светић (Јован Хаџић). За „Голубицу“ је Стојан Новаковић тврдио да је утрла пут „Гласнику Србског ученог друштва“,18) а Јован Скерлић да је „најбољи српски алманах тог времена“.19) Повезао је велики број црквених књига, које су се штампале у Крагујевцу. Повезао је и оригинални примерак Сретењског устава. За почасног члана Друштва српске словесности изабран је 10. фебруара 1845.
Био је уверен да је пронашао место на коме су спаљене мошти Светог Саве и на том месту 1847. поставио дрвени црвени крст на месту једног старог дрвеног крста који је већ био пропао.20) Тај крст је добио назив као и цео тај крај „Возаров крст“.21) Дрвени Возаров крст је обнављан 1895. и 1923.22) Касније је на том месту Друштво Свети Сава подигло камени крст црвене боје 1933. који и сада постоји, а тај део Београда сада се по њему назива Црвени крст.23)
Глигорије Возаровић је умро 10/22. јануара 1848. године у Београду.24) Био је сахрањен у на старом ташмајданском гробљу, код данашње Цркве Светог Марка у близини свог кума Симе Милутиновића Сарајлије.25) Споменик му је подигла супруга Сара са којом није имао деце.26) На споменику је писало: „Спомен Глигорију Возаровићу, рођ. 1. Авг. 1790 у Лежимиру фрушкогорском, а преминувшем 10. јан. 1848 у Београду србском, куда га Србина доведе пламен љубови к србскоме роду, коме је и чувством и словом и делом служио, неуморни на ползу, чест и славу. Постави заоставша скорбна супруга Сара Возаровић, рођ. Михаиловић.”27) Приликом пресељења гробља његова хумка је заметена и сада се не зна где му је гроб.
Њему у част установљена је награда „Глигорије Возаровић“ која најбољим издавачима, књиговесцима и књижарима додељује Библиотека града Београда. У Сремској Митровици се градска библиотека зове „Глигорије Возаровић“.28)
Почасни је члан Друштва српске словесности од фебруара 1845.
Gligorije Vozarovic