| Мирослав Ненадовић |
|---|
| Рођење: 31. март 1904. Београд, Краљевина Србија Смрт: 21. фебруар 1989. Београд, СФРЈ Познат као: инжењер-аеродинамичар |
Мирослав Ненадовић (Београд, 31. март 1904 — Београд, 21. фебруар 1989), српски инжењер и професор Машинског факултета у Београду, југословенски аеронаутичар веома заслужан за развој Машинског Факултета у Београду и Југословенског ваздухопловства уопште.1) Од 1958. изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности (САНУ) а од 1965. биран је за редовног члана Академије.
Рођен је 31. јануара 1904. године у Београду, Краљевина Србија, где је завршио основну школу и гимназију. Математичке науке је студирао на Универзитету у Београду где је и дипломирао 1926. године. По завршетку студија математике наставио је студије на Машинско-електротехничком одсеку Техничког факултета у Београду и дипломирао је 1932.
Након завршеног Техничког факултета изабран је на конкурсу француске владе за њеног стипендисту 1933. године и исте године наставља студије на Аеротехничком одсеку у Сен Сиру. Године 1936. полаже државни докторат из области аеротехничких наука а 1937. године је на Сорбони промовисан у доктора наука. Од 1935. стални је сарадник Аеротехничког института у Сен Сиру у звању асистента, спољни је сарадник фабрике авиона Бреге а затим и фабрике Кодрон-Рено и спољни сарадник секретаријата за ваздухопловство.
Године 1937. на Техничком факултету у Београду је изабран за ванредног професора новоформиране Ваздухопловне групе на Машинском одсеку. За редовног професора на Машинском факултету је изабран 1951. Током свог радног века је обављао разне функције од шефа катедре па до декана Факултета.
За дописног члана Српске академије наука и уметности (САНУ) Одељење техничких наука је изабран 30. јануара 1958. године, а за редовног члана 16. децембра 1965. Заменик секретара Одељења техничких наука САНУ постаје 1971. године, а секретар 1977. године.2) На тој дужности је био све до 31. децембра 1988. године. У току рада у Академији наука активно је учествовао у раду Одбора за аеронаутику, Одбора за заштиту човекове средине, Одбора за енергетику и Одбора за астронаутику.3)
Највећи део свога рада М. Ненадовић је посветио научноистраживачком раду и то теоријском и експерименталном проучавању аеродинамичких конструкција летилица, мада се огледао и у практичном конструкторском раду, проблематиком опреме за аеродинамичка испитивања као и утицајем ветра на грађевинске конструкције.
После Првог светског рата почиње и идустријализација наше земље која је до тада била изразито пољопривредна земља са нешто развијеном лаком индустријом. Већ 1923. оснива се прва фабрика авиона „Икарус” у Новом Саду, 1924. године „Рогожарски” у Београду а 1927. године „Змај” у Земуну и „Бреге” у Краљеву. Године 1927. основана је фабрика аеропланских мотора Влајковић и Комп. у Београду, а 1929. прорадила је Индустрија аеропланских мотора А. Д. у Раковици крај Београда. Фабрика за оптику и прецизну механику „Телеоптик” из Земуна која је основана 1923. године, мења производни програм и од 1928. углавном се бави производњом ваздухопловних инструмената и опреме, а затим се оснивају предузећа прецизне механике „Микрон” 1930. и „Нестор” 1938.
У овим фабрикама су се испочетка производили авиони и опрема према иностраним лиценцама и на тај начин се премостио технолошки јаз између развијених земаља и нас. Није згорег напоменути да у то време југословенска индустрија није произвела ни једну парну турбину, водну турбину, трактор, једноставну пољопривредну машину па чак ни бицикл а производила је авион који је у то време био најсложенији машински систем. За прве авионе Ханза Бранденбург B.I и Ханза Бранденбург C.I5) техничку документацију ових авиона, коју је формирао инж. Рудолф Физир, Министарство војске и морнарице (МВиМ) је бесплатно уступило произвођачима авиона (Ханза Бранденбург B.I Икарусу, а Ханза Бранденбург C.I Рогожарском) што је њима, на почетку њиховог рада била непроцењива помоћ.
Што се тиче кадрова, први наши аеронаутички инжењери су школовани у иностранству а од 1937. формирана је Ваздухопловна група на Техничком факултету Универзитета у Београду. Трећи сегмент овог проблема је била организација научно истраживачког рада у овој области јер је било неопходно да се омогући домаћој ваздухопловној индустрији да аеродинамичка испитивања сопствених конструкција летилица обави у својој земљи. Тада је постојала пракса да се модели летилица испитују у аеротехничким институтима у иностранству. По повратку проф. Ненадовића са студија из Француске он се прихватио мукотрпног посла стварања материјалне основе за аеродинамичка испитивања. Направљен је идејни пројект изградње Аеротехничког института у близини Београда, а 1939/40. године већ су били и направљени пројекти. Међутим почетак рата 1941. прекида сваки даљи рад на организацији научно-истраживачке делатности у овој области у нашој земљи. Услови за наставак ових активности стећи ће се након ослобођења земље када је проф. Ненадовић са својим сарадницима формирао Аеротехнички институт у оквиру Машинског факултета у Београду. Опрема коју је пројектовао проф. Ненадовић са својим сарадницима се дели на две групе: Аеротунели и остала аеротехничка опрема.6)
Одмах након одбране докторске дисертације 1937. године др Мирослав Ненадовић се укључује у факултетску наставу на Техничком факултету Универзитета у Београду у звању ванредног професора новоосноване Ваздухопловне групе Машинског одсека.7) На Машинском факултету је од 1937. године био: шеф Катедре за аеротехнику, старешина Ваздухопловне групе и Аеротехничког одсека, шеф Катедре за аеротехнику, управник Завода за машинство и управник Аеротехничког института. Поред редовних дужности на Машинском факултету од 1938. до почетка Другог светског рата био је стални сарадник фабрика авиона: „Утва”, „Рогожарски”, „Икарус” и „Вистад”.
На Техничком Факултету 1945. оснива Завод за машинство са неколико лабораторија које су допринеле обнављању лабораторија овог факултета уништених током Другог светског рата. После реорганизације Универзитета и Техничке велике школе и оснивања Машинског факултета, Завод за машинство се трансформисао у део који се бавио научноистраживачким радом и од њега формиран Завод за машине и алате Машинског факултета и остале радионице за одржавање.8)
Паралелно са обнављањем Машинског факултета после ослобођења, проф. Ненадовић наставља своју активност на научно истраживачком пољу укључујући се у програме развоја југословенског ваздухопловства преко Дирекције ваздухопловне индустрије, Војнотехничког института, Фабрике авиона и хеликоптера „Соко” из Мостара, Ваздухопловнотехничког института из Жаркова и других привредних организација које су се бавиле производњом ваздухоплова или производњом за ваздухопловство.
Проф. Ненадовић је са својим сарадницима 1947. основао Аеротехнички институт Машинског факултета. Као управник овог Института формирао је неколико лабораторија. Опрему за ове лабораторије су пројектовали и израдили сарадници Института под вођством проф. Ненадовића. Захваљујући овој опреми се на Машинском факултету обављају научноистраживачки радови и настава из различитих области аеротехнике и сродних научних дисциплина. На овај начин је Проф. Ненадовић са својим колегама поставио солидне основе за савремену наставу и на тај начин омогућио образовање високошколских кадрова неопходних нашем ваздухопловству.
Проф. Ненадовић је 1951. изабран за редовног професора на Ваздухопловном одсеку Машинског факултета, а од 1956. до 1959. био је декан Машинског факултета. Као декан Машинског факултета у многоме је допринео употпуњавању наставе експерименталним делом, формирањем и опремањем потребних лабораторија у оквиру новоизграђене зграде Факултета. У његовом мандату је зидана нова зграда МФ са предвиђеним простором за лабораторије и аеротунеле са комплетном инфраструктуром. Професор Ненадовић је волео студенте, а и они су њега волели и из милоште су га звали „чика Миша”, а он им је узвраћао са „децо моја”. Интересантно је да су га и у САНУ (Академији наука) колеге академици и запослено особље ословљавали надимком „Миро”.
Проф М. Ненадовић је био веома плодан аутор. За живота је објавио доста научно стручних радова који су објављени у домаћим и страним часописима, и оних који се налазе као интерна необјављена саопштења Аеротехничког института и војних и државних институција. Написао је и неколико књига од којих се већина користе као универзитетски уџбеници, неке од њих су доживеле више издања а користе се и дан данас (2011. година):9)
Књига Основи аеродинамичких конструкција награђена је 1956. године наградом Универзитета у Београду.
Интензивно је сарађивао и на изради енциклопедија, био је уредник за аеротехнику у оквиру Техничке енциклопедије Југословенског лексикографског завода, члан редакционог одбора Билтена САНУ, уредник Саопштења Машинског факултета и стални члан пододбора за научне информације, публикације и документацију Републичке заједнице за научни рад.10)
За свој дугогодишњи рад академик Мирослав Ненадовић је добио следећа признања:
Био је такође члан многих домаћих и страних струковних друштава као што су: