Јернеј Копитар (Bartholomäus) (псеудоними: Славин, Lebercht, Hassenscheln) (Репње, Горењска, 21. август 1780 — Беч, 11. август 1844), лингвиста и библиотекар, цензор за словенске језике, скриптор и први кустос Дворске библиотеке у Бечу.
Син је словенских сељака. Завршио је њемачку школу у Љубљани 1799. Преселивши се у Беч, постао је цензор славенских и грчких књига, а потом је постао библиотекар. Имао је заслуге за развитак славенске филологије у разним срединама. Био је ученик и друг чешког филолога Добровског, и учитељ и покровитељ српског филолога Вука Караџића и словенског Франца Миклошича.
Његов главни допринос је издавање једног од најстаријих споменика глагољске старославенске културе — тзв. Клоцова зборника (Glagolita Clozianus, Vindobonae, 1836). У том дјелу је изнио и теорију панонског поријекла старославенског језика. То је довело до плодотворне полемике слависта о поријеклу старославенске азбуке, раду Ћирила и Методија итд. Неисправност панонске теорије су касније доказали Ватрослав Јагић, В. Облак, В. Н. Шчепкин и други.
Аутор је радова о језику, литератури, историји Славена, Румуна, Албанаца и других народа. Проучавао је словенски јазик и написао његову граматику (Grammatik der slavischen Sprache in Krain, Kärnthen und Steyermark, Laibach, 1808). По својим погледима је био представник аустрославизма.
Кореспондентни је члан Друштва српске словесности од јуна 1842.