Добро дошли на Српску енциклопедију

Разлике

Овде су приказане разлике између изабране ревизије и тренутне верзије странице.

Постави везу ка овом компаративном приказу

Обе стране последње ревизије Претходна ревизија
александар_гиљфердинг [2018/10/11 21:38]
жељко_тодоровић
александар_гиљфердинг [2019/08/20 20:17]
жељко_тодоровић
Линија 24: Линија 24:
 }} */ }} */
 ====== Александар Гиљфердинг ====== ====== Александар Гиљфердинг ======
-**Александар Гиљфердинг** (рус. //​Александерь Гильфердингъ//​) ([[Варшава]], 2/14. јул 1831 — Картопол ​(Олонецка губернија20. јун/2. јул 1872), руски историчар,​ етнограф,​ лингвиста и дипломата,​ руски конзул у Босни и чиновник у Министарству иностраних дела Русије. Творац је општесловенске граматике и главни заговорник једног словенског језика и једне азбуке.+**Александар Гиљфердинг** (рус. //​Александерь Гильфердингъ//​) (Варшава,​ 2/14. јул 1831 — КартополОлонецка губернија20. јун/2. јул 1872), руски историчар,​ етнограф,​ лингвиста и дипломата,​ руски конзул у Босни и чиновник у Министарству иностраних дела Русије. Творац је општесловенске граматике и главни заговорник једног словенског језика и једне азбуке.
  
 ===== Живот и рад ===== ===== Живот и рад =====
 Рођен је 1831. у Варшави. По једној верзији његова породица се доселила из Немачке и тек је његов отац прешао на православље,​ а по другој верзији отац му је био холандски протестант,​ а мајка католкиња.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 4)) Московски универзитет завршио је 1852. као ученик [[Виктор Иванович Григорович|Виктора Ивановича Григоровича]] и слависте [[Јосиф Максимович Бођански|Јосифа Максимовича Бођанског]]. Био је присталица славенофила,​ нарочито [[Алексеј Хомјаков|Алексеја Хомјакова]]. Објавио је 1853. рад //О сродности словенског језика и санскрита//,​ а нешто касније објавио је магистарски рад //​Однос словенског језика са сродним језицима//​.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 5)) По називима његових радова се види да је сматрао да постоји само један словенски језик.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 5)) Био је заговорник идеја о једном словенском језику и једној азбуци. Постао је 1852. службеник руског министарства иностраних послова.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 5)) Објавио је 1854. дјело //​Писма о историји Срба и Бугара//​. Годину дана касније објавио је //​Историју балтичких Словена//​.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 5)) Током 1856. постао је дописни члан Руске академије наука.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 5)) Био је добар познавалац Балкана и стога је 1856. постављен за руског конзула у Босни коју је читаву пропутовао. У Сарајево је стигао маја 1857, али брзо се вратио у Петроград.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 5)) По повратку у Петроград био је функционер министарства иностраних послова.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 5)) На путу за Босну обилазио је манастире на Косову и успут је покуповао много докумената о српској историји књижевности.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 6)) Понио је неколико товара стариих писама са собом у Русију.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 6)) Чудио се да међу Србима није било никога тко би сакупљао и чувао старе рукописе.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 6)) По повратку из Босне објавио је путопис //​Путовање по Херцеговини,​ Босни и Старој Србији (1859)//, пун значајних информација и дотле непознатих историјских података. После путописа објавио је 1860. студију //​Словенски народи у Аустрији и Турској//,​ а 1862. објавио је дело о Ћирилу и Методију.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 7)) Рођен је 1831. у Варшави. По једној верзији његова породица се доселила из Немачке и тек је његов отац прешао на православље,​ а по другој верзији отац му је био холандски протестант,​ а мајка католкиња.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 4)) Московски универзитет завршио је 1852. као ученик [[Виктор Иванович Григорович|Виктора Ивановича Григоровича]] и слависте [[Јосиф Максимович Бођански|Јосифа Максимовича Бођанског]]. Био је присталица славенофила,​ нарочито [[Алексеј Хомјаков|Алексеја Хомјакова]]. Објавио је 1853. рад //О сродности словенског језика и санскрита//,​ а нешто касније објавио је магистарски рад //​Однос словенског језика са сродним језицима//​.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 5)) По називима његових радова се види да је сматрао да постоји само један словенски језик.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 5)) Био је заговорник идеја о једном словенском језику и једној азбуци. Постао је 1852. службеник руског министарства иностраних послова.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 5)) Објавио је 1854. дјело //​Писма о историји Срба и Бугара//​. Годину дана касније објавио је //​Историју балтичких Словена//​.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 5)) Током 1856. постао је дописни члан Руске академије наука.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 5)) Био је добар познавалац Балкана и стога је 1856. постављен за руског конзула у Босни коју је читаву пропутовао. У Сарајево је стигао маја 1857, али брзо се вратио у Петроград.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 5)) По повратку у Петроград био је функционер министарства иностраних послова.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 5)) На путу за Босну обилазио је манастире на Косову и успут је покуповао много докумената о српској историји књижевности.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 6)) Понио је неколико товара стариих писама са собом у Русију.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 6)) Чудио се да међу Србима није било никога тко би сакупљао и чувао старе рукописе.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 6)) По повратку из Босне објавио је путопис //​Путовање по Херцеговини,​ Босни и Старој Србији (1859)//, пун значајних информација и дотле непознатих историјских података. После путописа објавио је 1860. студију //​Словенски народи у Аустрији и Турској//,​ а 1862. објавио је дело о Ћирилу и Методију.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 7))
  
-Кад се вратио у [[Петроград]], створио је центар окупљања свих општеславенских организација. Истакнути је [[славјанофили|славјанофил]]. Од 1868. до 1872. био је председник петроградске секције Славјанофилског благотворног комитета,​ а у тој секцији ће се духовно уздићи [[Фјодор Михајлович Достојевски]].((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 8)) Према славјанофилској идеологији сви Словени имају као идеал сељачку задругу,​ па је Гиљфердинг 1865. написао рад //​Сеоска општина//,​ у коме је наглашавао задругу као образац демократије,​ који Русија треба да сачува и да не иде путем Србије,​ која је уништила задругу.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 8)) Написао је //​Општесловенску азбуку//,​ настојећи да стару ћирилицу прошири и да је користе сви Словени.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 10)) Словенац [[Матија Мајар]] је био у блиској вези са руским славјанофилима и заступао је њихове ставове. Гиљфердинг је настојао је створи један општесловенски језик.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 11)) Било је неке подршке у Хрватској и Далмацији,​ а у Србији су га подржавали углавном противници Вукове реформе.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 11)) Вукову реформу језика и писма сматрао је победом западњаштва и латинице.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 11)) Вуков превод Библије личио му је на наруџба римске пропаганде.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 11)) Народни препород код Јужних Словена видео је као аустријско дело.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 11)) Хрватски илирски покрет [[Људевит Гај|Људевита Гаја]] сматрао је покушајем Аустрије да Србе и Хрвате придобије за себе и одвоји од словенства.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 11))+Кад се вратио у Петроград,​ створио је центар окупљања свих општеславенских организација. Истакнути је славјанофил. Од 1868. до 1872. био је председник петроградске секције Славјанофилског благотворног комитета,​ а у тој секцији ће се духовно уздићи [[Фјодор Михајлович Достојевски]].((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 8)) Према славјанофилској идеологији сви Словени имају као идеал сељачку задругу,​ па је Гиљфердинг 1865. написао рад //​Сеоска општина//,​ у коме је наглашавао задругу као образац демократије,​ који Русија треба да сачува и да не иде путем Србије,​ која је уништила задругу.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 8)) Написао је //​Општесловенску азбуку//,​ настојећи да стару ћирилицу прошири и да је користе сви Словени.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 10)) Словенац [[Матија Мајар]] је био у блиској вези са руским славјанофилима и заступао је њихове ставове. Гиљфердинг је настојао је створи један општесловенски језик.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 11)) Било је неке подршке у Хрватској и Далмацији,​ а у Србији су га подржавали углавном противници Вукове реформе.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 11)) Вукову реформу језика и писма сматрао је победом западњаштва и латинице.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 11)) Вуков превод Библије личио му је на наруџба римске пропаганде.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 11)) Народни препород код Јужних Словена видео је као аустријско дело.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 11)) Хрватски илирски покрет [[Људевит Гај|Људевита Гаја]] сматрао је покушајем Аустрије да Србе и Хрвате придобије за себе и одвоји од словенства.((Милорад Екмечић,​ 1972, стр. 11))
  
 Занимао се за све славенске народе,​ а у каснијим годинама је проучавао и руске народне песме. Радећи то је и умро у Олоњецкој губернији. Занимао се за све славенске народе,​ а у каснијим годинама је проучавао и руске народне песме. Радећи то је и умро у Олоњецкој губернији.
Штампање