Епископ сремски, некадашња титула коју је носио викарни епископ у Српској православној цркви. Била је почасна титула помоћном епископу патријарха српског.
У периоду од 1690. односно 1695. митрополити карловачки су уједно били „архидијецезани” тадашње Сремске епархије или Сремско-карловачке архидијецезе која је обухватала Осјечко поље и Срем.
Пре уједињења Српске православне цркве (1920) односно обнављања Пећке патријаршије, митрополитска катедра у Сремским Карловцима била је упражњена због смрти карловачког митрополита и српског патријарха Лукијана Богдановића (1913). Сремском архидијецезом су тада администрирали епископи Мирон Николић, Михаило Грујић и Георгије Летић.
У периоду од 1920. до 1928. титуларни епископ Сремске Митровице био је Максимилијан Хајдин, а 1928. изабран је викарни епископ сремски Иринеј Ђорђевић и на том положају остао је до 1930. Следеће године, подручје Сремско-карловачке архидијецезе се спаја са Архиепископијом београдском у једну Архиепископију београдско-карловачку којом управља патријарх српски, а који је имао викарног епископа сремског у двору у Сремским Карловцима.
После Другог светског рата, на првом редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве (1947) основана је Епархија сремска чиме је дотадашњи викарни епископ сремски постао епархијски архијереј.1)
Викарни епископи сремски:
Vikarni episkop sremski