Пећка патријаршија
Пећка патријаршија, историјски назив за Српску православну цркву са сједиштем у Пећи у периоду од 1346. до 1463. године, а затим поновно од 1557. до 1766.
Историја
Свети Сава је организовао прву самосталну српску цркву. То је била Жичка, а касније Пећка архиепископија. Цар Стефан Душан је раширио њене границе и подигао јој углед. Уздигао је на ранг патријаршије, а српски архиепископ Јоаникије II је проглашен за првог пећког патријарха.
Послије пада Смедерева (1459) дошла је под власт Охридске архиепископије. Тек сто година касније браћа Соколовићи, Макарије Соколовић и Мехмед-паша Соколовић, успјели су да обнове самосталну Пећку патријаршију. Тада су први пут готово сви православни Срби дошли под једну заједничку црквену власт.
Устанци и сеобе Срба из Османског царства крајем 17. и током 18. вијека веома су ослабиле српску цркву и уздрмале самосталност Пећке патријаршије. Такву ситуацију су дочекали Грци и 1766. помоћу Турака коначно су укинули самосталност старе српске цркве у Османском царству. Цариградска патријаршија присвојила је тада себи власт над Србима у Османском царству и њени фанариоти су од тада били српски епископи. Међутим, готово у исто доба, почело је и организовање нових самосталних српских црквених области у Хабзбуршкој монархији.
Модерна обнова
Крајем 17. вијека, са опадањем османске моћи и када је велики дио Срба дошао под власт аустријских владалаца, развиле су се појединачне црквене области. Тако је за Србе у Хабзбуршкој монархији основана прво самоуправна, а доцније и потпуно самостална Митрополија карловачка. Са укидањем Пећке патријаршије (1766) образована је Митрополија цетињска. Са ослобађањем дијела Србије од Турака током 19. вијека образована је самостална Митрополија београдска. Обје ове митрополије готово су удвостручене 1912. и 1913. присаједињавањем Старе Србије тадашњим краљевинама — Србији и Црној Гори.
Од почетка 19. вијека развијала се и српска црква у Далмацији која је од 1867. године, и опет силом политичких природа, постала саставни дио Митрополије буковинско-далматинске. Од 1880. постоји самоуправна, готово самостална, Православна српска црква у Босни и Херцеговини којој је цариградски патријарх формално био врховни духовни поглавар. Напосљетку, и у Америци је постојала слабо организована српска црква под врховном влашћу руског америчког архиепископа.
Одмах послије ослобођења и уједињена у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца прогласили су српски архијереји и уједињење свих српских обласних цркава у једну српску цркву, која је 30. августа 1920. године, на дан прославе свих српских светитеља, проглашена Српском патријаршијом.
Сродни чланци
Литература
- Радослав М. Грујић, Православна српска црква, Београд, 1921.
Pecka patrijarsija