Београдска митрополија

Београдска митрополија, независна и самостална црквена област у Краљевини Србији од 1879. до 1920.

Претходно, од 1832. до 1879. била је самоуправна црквена област у Кнежевини Србији под јурисдикцијом Цариградске патријаршије.

Историјат

Митрополија београдска је настала из Београдске епископије која је до 1831. била у непосредној надлежности Цариградске патријаршије. Након успоставе српске аутономије (1831) проглашена је и аутономна Београдска митрополија под јурисдикцијом Цариградске патријаршије. Београдски епископ је добио титулу архиепископа београдског и чин митрополита Србије. При богослужењима митрополит је и даље спомињао цариградског патријарха, а митрополита сви епископи у Србији.

Године 1879. Београдска митрополија је постала потпуно независна и самостална црквена област тј. цариградски патријарх јој је дао аутокефалност. Тада је обновљена и Епископија нишка.1)

Устројство

У саставу Београдске митрополије налазиле су се епархије Београдска, Ужичка и Шабачка, нешто касније и Тимочка епархија, а послије присаједињења (1878) и Нишка епархија. У 20. вијеку постојале су сљедеће епархије: Београдска (Београд), Шабачка (Шабац), Жичка (Чачак), Нишка (Ниш) и Тимочка (Зајечар). Београдски епископ је био архиепископ и митрополит Србије.

У току балканских ратова (1912—1913) у састав Београдске митрополије су ушле и епархије: Скопска (Скопље), Велешко-дебарска (Битољ) и Призренска (Призрен).

Архијерејски сабор је био највиша црквена власт у Краљевини Србији. Предсједник му је био митрополит, а чланови сви епархијски епископи. Редовно се састајао једанпут годишње у прољеће или јесен. Сједницама је обично присуствовао и референт за црквене послове при Министарству просвјете, а касније главни начелник Министарства вјера. Поред вјерских, духовно-дисциплинских, литургијских и вјеронаучних послова, у дјелокруг Архијерејског сабора спадао је и избор епископâ, организовање епархија, парохија и манастира, те руковање црквеним фондовима и утицање на доношење државних закона и уредаба за Цркву и свештенство. Осим тога, као црквено-судска власт, Сабор је судио и расправљао све међусобне размирице епископâ и митрополита, као и њихове кривице и брачне спорове краља и чланова Краљевског дома.

Духовни суд је постојао у свакој епархији као стална судска и управна власт. Предсједник му је био један протопрезвитер, а чланови најмање два редовна и неколико почасних судија свештеника и калуђера. Именовао их је краљ на предлог епископа и министра вјера. Велики духовни суд је био призивна (апелациона, жалбена) власт против одлука духовних судова. Сједиште му је било у Београду, а предсједник му је био један епископ кога је Архијерејски сабор бирао на годину дана. Чланови су обично били по један окружни прота или архимандрит из сваке епархије, а секретар референт за црквене послове при Министарству просвјете. Именовао их је краљ.2)

Сродни чланци

Спољне везе

1)
Радослав М. Грујић: „Православна српска црква”, Други део — Савремена српска црква, Српска црква у Србији (Митрополија београдска), А) Прошлост, 2. Ослобођење од фанариота
2)
Радослав М. Грујић: „Православна српска црква”, Други део — Савремена српска црква, Српска црква у Србији (Митрополија београдска), Б) Садашњост, 1. Уређење
Штампање