Број Проток. 4163.

У име Оца и Сина и Светога Духа! Амин.

„Један је Бог и отац свију који је над свима и кроза све и у свима нама“, каже блажени Апостол Павле, а тиме с једне стране јединство пресуштаственога Божаства исповеда и громко оглашује, а с друге, беспочетни узрок показује нераздвојне свезе млогих и различних створова Божије силе и премудрости, чиме Отац свију и премудри управник све-вечним законима непоколебљиво и неразлучно и са собом и једно о другим спаја, и тако у једно саставља и одржава; јер кад управимо поглед к небу, видимо многе и велике и многовидне системе небесних тела, где се појединце свака око свога средишта покреће и одређену јој службу уредно врши, а привлачном, као што кажу, силом међу собом одржаване и у једну прекрасну и чудесну систему мира и слоге састављење, покоравају се вечној вољи Свеблагога Творца. А тако и на земљи друштва и стања људи, и просто рећи, свака варош и село, истим уједно законима јединства и слоге вођени, теже да велике народне целине света сачињавају; те тако, да би се и словесна природа појавила једно сугласно и поносно цело, као да опет исти вечни закон јединства и слоге помаже, као каква привлачна и сједињавајућа сила и као вечна светлоћа, која све украшава и од мрачнога нереда и забуне ослобођава, па уједно и народе једно с другим у угодбу доводи. А што се као несавршено у политичким заједницама света овога увиђа, то у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, као савршено постоји и влада; јер већ поглавар и оснивач њен једним стадом назива све у васељени људе, народе и племена земаљска који ће веровати у њега, и моли се Небесном Оцу своме да сви једно буду по љубави међусобној и јединству вере. А божанствени опет ученици његови и Апостоли уподобљавају Цркву здању Божијем, Храму свету и телу Христову, и називљу је Садржином онога, који све у свему испуњава: „јер у Христу Исусу“, пише велики Апостол народа у посланици Ефесцима, „сва грађевина састављена расте, за Храм свети у Господу“; и живећи истинито у љубави, порастићемо у свему као што је Он, а то је наша глава Христос, из којега је цело тело састављено и удешено сваким зглавком, да једно другоме помаже по мери свакога уда, и чини да расте тело на поправљање самога себе у љубави;“ и опет исти апостол вели: „Старајте се да очувате јединство духа у савезу мира, једно тело, један дух, као што сте и позвани с једном надом звања вашега; један Господ, једна вера, једно крштење; један Бог и Отац свију, који је над свима и кроза све и у свима нама.“

И кад једно стадо и једно тело Христово и јесте и назива се Црква Божија на земљи — из разлога и на основи духовнога јединства: онда то ништа није сметало и у прва а и потоња времена, да се установе оделите Цркве по местима и пределима независне једна од друге и са унутрашњом самоуправом под својим пастирима и учитељима и служитељима Еванђеља Христовог, т.ј. под Јепископима или Архијепископима и Патријарсима; да се установе према разлогу не само историјске у Хришћанству важности градова и предела, него и политичких прилика људи и народа који у њима живе.

„Јер и Престолу старијега Рима, каже св. четврти васељенски Халкидонски Сабор, дали су оци за то старешинство, што је иста варош над свима царовала; и истом намером покренути њих сто и педесет Богољубивих Јепископа, поделили су равно старешинство и Св. Престолу Новога Рима, разложно судећи, да град, који је царством и владом одликован, и који једнака права старешинства ужива са старијим царским градом Римом, треба као овај и у стварима црквенским: да се уздигне и да други после њега буде.“ А томе сагласно пише доцније и Преосвећени Фотије, да „Права црквенска, а нарочито парохијска, треба према политичким областима и управама подешавати.“

Према томе дакле, пошто је благочастива и Богом чувана Кнежевина Србија сада скоро Вишим Промислом оснажена и увећана, потпуну политичку независност добила, и пошто су се Благочастиви, Богом утврђени и Премилостиви Књаз њен Господар Милан М. Обреновић IV и Преосвећени Архијепископ Београдски и Митрополит Србије, Господин Михаил, у име честитога кллира и благочастивога Народа, писмима на Нас обратили и сходно политичкој независности и Црквену независност и самоуправу потражили, — Смерност је наша заједно са светим нашим Синодом Преосвећених Митрополита, Нашом по Св. Духу љубазном браћом и саслужитељима, нарочито се за ту ствар састала у Саборници Св. Великомученика Георгија, и посаветовавши се у Духу Светоме, нашли смо, да је молба њихова уместна и с духом Светих Правила и повременом црквенском практиком сагласна; па за то смо и одлучили: да православна Црква Српске Кнежевине, која је до сада преко Архијепископа Београдског и Митрополита Србије стојала у Каноничкој зависности и односу према нашем Светом, Апостолском и Патријаршком Престолу Цариградском, заједно са новоприсаједињеним њој јепархијама и срезовима, или друкчије, Целокупна Православна Црква, која се садржи у границама политички и хорогравски увећане и потпуно ослобођене Кнежевине Србије, одсада буде канонички самостална, независна и самоуправна, којој ће бити глава, као и свима Православним Саборним и Апостолским Црквама сам Богочовек Господ и Спаситељ Наш Исус Христос, и која ће у стварима Црквенским имати и признавати за Представника свога Архијепископа Београдског и Митрополита Србије; а овај ће заједно са сабором састављеним сходно Светим Правилима од Архијереја те црквенске области, управљати Црквенским стварима Кнежевине слободно и независно од сваког другог мешања и у Духу Светоме, као што божанствена и свештена Правила заповедају. Тако дакле и на томе установљену овим Синодским Актом Свету Цркву Кнежевине Србије, признајемо и објављујемо за духовну нашу сестру, и свима православним Црквама васељене препоручујемо, да је као такову препознају, и да је спомињу именом „Света Самостална Црква Српске Кнежевине;“ а тако исто дајемо јој и све повластице и сва права старешинства, каква независном Црквенском Начелству доследују, тако, да ће одсада Архијепископ Београдски и Митрополит Српски спомињати при свештеној служби, „Свако Епископство православно”, а опет хор тамошњих Преосвећених Архијереја спомињаће име његово. А што се на унутрашњу црквену управу односи, ту ће судити, решавати и одређивати независно он са својим светим Синодом, сљедећи учењу јеванђелском и свештеним предањима и наређењима Свете Православне Наше Цркве. А да би се у живом и цветајућем и у свему непромењеном стању одржавало узајамно духовно јединство, како према Цариградској Великој Христовој Цркви, тако и према осталим самосталним Хришћанским Црквама, дужан ће бити Архијепископ Београдски и Митрополит Србије: да по давнашњем и наслеђеном каноничком узаконењу узајмног братског односа и свезе, које код самоуправних Цркава влада, у свештеним Диптисима (Читуљама) спомињати свете Патријархе; да узима свето миро од Матере Велике Христове Цркве Цариградске; да кад самоправно бива проглашен за Председника свога местног Синода, шаље прописана инсталацијона писма свима православним Патријарсима и другим самосталним Црквама; а такође да се к истима обраћа преко писама синодских и у могућим питањима од општег црквенског значаја, која општег гласа и одобрења потребују; као што ће опет и свака од речених Патријаршких и самосталних Цркава, то исто чинити према Српској Цркви, сходно каноничком реду и обичају, који, као што смо казали, још од првих времена у Цркви Православној влада. Но како се у политички ново-присаједињеним Епархијама Српске Кнежевине налазе и многи схизматици, како црквеног тако и световног реда, који су ишли уз тако звану Бугарску Екзархију, а о којима се такође у реченом писму Српскога Митрополита наводи, да показују жељу за повратком, — то о пријему њиховом у недра Православне Саборне и Апостолске Цркве, нека буде решено и установљено онако, како одговара Светим Правилима и Црквенским наређењима.

На овима дакле одредбама саборно одлучујући у Духу Светоме, Велика Цариградска Христова Црква, проглашава Свету Цркву Српску за самосталну и самоуправну, срдачно благосиљајући је, моли се са свом братском љубављу, да она на свагда остане утврђена и непоколебљива у вери и духовном јединству с Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом, ради подизања тела Христовог, коме пристоји свака слава, част и поклон, заједно са Безначелним Његовим Оцем и Пресветим и Благим и Животворним Његовим Духом, сада и на веки. Амин.

Године Спаситељеве, хиљаду осам стотина седамдесет девете.
Месеца Октобра, Индиктијона осмог.

ЈОАКИМ
ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ АРХИЈЕПИСКОП ЦАРИГРАДА,
НОВОГА РИМА И ВАСЕЉЕНСКИ ПАТРИЈАРХ,
У ИМЕ ХРИСТА БОГА ДАЈЕ ГЛАС.

• Декрет Цариградске патријаршије (1832)
• Патријаршијски и синодски томос (1922)
• Грамата цариградског патријарха (1531)
• Протестно писмо охридског архиепископа (1220)

• „Саборност”, број III/2009

Sinodski akt Carigradske patrijarsije (1879)