| Павле Блажарић |
|---|
| Рођење: 26. јануар 1878. Јариње, Кнежевина Србија Смрт: 2. април 1947. Јариње, ФНРЈ |
Павле Блажарић Бистрички (Јариње, 26. јануар 1878 — Јариње, 2. април 1947), српски пуковник и четнички војвода. Истакао се 1906. године као шеф Горског штаба Западног Повардарја, када је за кратко време остварио велике успехе. Након Солунске офанзиве 10. октобра 1918. заузео је Тирану и северни део Албаније, али по договору са савезницима, морао је да ту територију препусти италијанској војсци.
Рођен је 26. јануара 1878. године у Јарињу.1) Основну школу завршио је у Рашкој, а гимназију је похађао у Крушевцу и Београду. Ступио је 1898. на Нижу школу Војне академије. По окончању Војне академије служио је у Горњем Милановцу, а од 1903. био је на служби у 18. пешадијском пуку у Београду. Учествовао је 1903. године у Мајском преврату. Завршио је 1905. године Вишу школу Војне академије. За време четничке акције у Старој Србији крајем јула 1906. постављен је за шефа Горског штаба Западног Повардарја.2) У то време био је у чину поручника.3) Познат је био као Павле Блажарић Бистрички.4) Био је један од најуспешнијих официра четника.5) Веома брзо остварио је велике успехе, па је почетком септембра 1906. ушао у села Ореше, Папрадиште, Долњане, Нежилово и Теово и у њима је спровео српску организацију.6) Међутим, био је и довољно опрезан, па је одустао од преузимања бугарашке Бистрице. Блажарић је тражио од Централног одбора да му пошаље понеког официра и подофицира, као и нове војводе и четнике.7)
Током 1906. знатно је проширио територију са српским утицајем, све до Вардара.8) У његовој надлежности биле су српске чете у Поречу, прилепској, велешкој и кичевској кази, као и чета у Охридском Дримколу.9) Због болести вратио се крајем 1906. године у Београд. Након дужег инсистирања примио га је почетком 1907. године и председник владе Никола Пашић.10) Никола Пашић га је најпре критиковао јер се супротно његовом наређењу није зауставио у ширењу српског утицаја, па је због тога Бугарска претила ратом.11) Исто тако критиковао га је јер је неовлаштено склопио споразум са грчким комитетом о подели зона утицаја западно од Вардара.12) Међутим, како се све добро завршило Пашић га је похвалио.13)
Са Богданом Раденковићем прокрстарио је Албанију пред Први балкански рат.14) То су учинили да би успоставили везе са појединим албанским вођама и због извиђања терена непосредно пред почетак рата.15) У Првом балканском рату био је командант Луковског четничког одреда, са којим је учествовао у боју на Мердарима.16) Одред је касније ушао у Приштину. У Другом балканском рату постављен је за команданта Трећег батаљона у добровољачкој бригади.17) Упућен је са јединицом на Криволак, где је добио задатак да се пребаци на леву обалу Вардара код села Пепелишта.18) У Првом светском рату постављен је за команданта 3. граничног одсека, а задатак му је био да спречава упаде бугарских комита и албанских качака. Након пробоја Солунског фронта као командант Охридског одреда заобишао је 1918. италијанске јединице и стигао је у Тирану четири дана пре њих.19) За шест дана по рђавом времену Охридски одред је полазећи из Дебра стигао 10. октобра 1918. године у Тирану. Међутим, када су стигле италијанске јединице, по наређењу команданта здружених савезничких снага, препустио је Тирану и северну Албанију италијанској војсци.20) После тога вратио се у Дебар, а онда у Скопље, где је ушао у састав 2. армије.
Након Првог светског рата био је на разним војним дужностима, а 1926. пензионисан је као управник Призренске војне области. Учествовао је 1941. године и у Априлском рату.21) Био је заробљен, али због болести пустили су га 1942. из заробљеништва. Умро је у Јарињу 2. априла 1947. године са чином пуковника у пензији.22)23) Мемоари Павла Блажарића објављени су 2006.24)
Pavle Blazaric