Авро Сиерва Ц.30А (енгл. Avro Cierva C.30A), енглеска једномоторна, двоседа летелица аутожир.

Пројектовао га је шпански инжењер Хуан де ла Сиерва (шпан. Juan de la Cierva), а по лиценци фирме Cierva Autogiro Company производиле су га енглеска фирма A V Roe & Co Ltd (Avro), француска фирма Lioré-et-Olivier и немачка фирма Focke-Wulf, америчка фирма Pitcairn-Cierva Autogiro Company, а производи се и у Совјетском Савезу без лиценце пошто је у то време СССР био искључен из свих међународних организација. Производио се такође и у Јапану на основу лиценце а под називом Kayaba Ka-1A.

Аутожир је летелица која се креће помоћу мотора са вучном елисом, а одржава се у ваздуху захваљујући обртним крилима — ротору без сопственог погона (ауторотација). Конструктор ове летелице био је шпански инжењер Хуан де ла Сиерва (Juan de la Cierva, 21. 9 1885 — 9. 12. 1936).

Почев од 1920. године, инж. Сиерва је направио низ аутожир летелица. Са летилицом „Ц.4”, на мадридском аеродрому 31. 1. 1923. године (по новом календару) је извршен први лет аутожира, а са моделом Ц.8 октобра месеца 1928. године прелетео од Лондона до Париза брзином од 143 km/h.

После још низа побољшања настају модели Ц.17 и Ц.19 једноседе аутожир летелице које се серијски производе. На основу модела Ц.19 Мк IV, развијен је модел Ц.30 двосед који је први пут полетео априла месеца 1933. године. Специфичност овог модела је била, да је то први аутожир без крила. Поред тога ротор аутожира је постављен на сферни зглоб тако да му се може мењати нагиб и на тај начин пилот може држати летилицу под контролом и при малим брзинама као што је то при полетању и слетању летелице.

У зависности од произвођача и типа, летилица Сиерва Ц.30 је била опремљена ваздухом хлађеним радијалним моторима Armstrong Siddeley, Salmson или Siemens. На вратилу мотора је била причвршћена метална или дрвена вучна двокрака елиса непроменљивог корака.

Носећа структура трупа летелице је била направљена као решеткаста конструкција од високо легираних хром молидбен челика високе чврстоће спојене закивцима. Носач мотора је такође био направљен од челичних цеви. Предњи део трупа је био обложен алуминијумским лимом док је облога остатка трупа, репних крила и стабилизатораје била од импрегнираног платна. За носећу конструкцију је био причвршћен четворостубни носач ротора и сферног зглоба. Трокраки краци ротора су били направљени од дуралуминијума и могли су се склопити тако да при смештају у хангар заузимају најмање могућег простора.

Aутожир Сиерва Ц.30А је имао класичан фиксни стајни трап са два точка опремљена гумама ниског притиска (балон гуме) напред и клавирски гумени точак на репу као трећу ослону тачку летелице.

• Ц.30 — модел са радијалним мотором Armstrong Siddeley Genet Major I снаге 105 KS (78 kW).
• Ц.30П — побољшан модел са радијалним мотором Armstrong Siddeley Genet Major IА снаге 140 KS (104 kW).
• Ц.30А — главни производни модел, са мотором Armstrong Siddeley Genet Major IA снаге 140 KS (104 kW).
• Rota Mk I — РАФ-ова ознака модела Ц.30А.
• Lioré et Olivier LeO C-30 — произведено 59 примерака на основу лиценце Cierva C.30, са мотором Salmson 9Ne снаге 175 KS (130 kW) за француску авијацију и морнарицу.
• Lioré et Olivier LeO C-30S — произведено 26 примерака као Ц-30С
• Lioré et Olivier LeO C-301 — побољшана варијанта Ц-30С са Messier уљно-пнеуматским амортизерима и стативом главног ротора. Направљено шест летилица и испоручено у француској морнарици почетком јуна 1940. године.
• Lioré et Olivier LeO C-302 — аутожир са „Јумп” главом која омогућава вертикални скок у кратком временском интервалу.
• Focke-Wulf C 30 — направљено 40 примерака са мотором Siemens Sh 14A, снаге 140 KS (104 kW).

Летелица аутожир Сиерва Ц.30 се производила у периоду од 1933. до 1936. године и укупно је произведено око 150 примерака а продата је у преко 16 земаља. Пре Другог светског рата аутожир летелице су углавном куповала и користила приватна лица и аероклубови. Рецимо Авро је произвео укупно 77 ових летелица, а РАФ је купио само 12 примерака. Све ове примерке је РАФ у току рата користио на споредним и помоћним задацима међу којима је најзначајнији био баждарење радара који су били лоцирани у приобаљу канала Ламанш. Све ове аутожир летелице су преживеле рат и после рата су продате приватним лицима.

У току краткотрајне кампање у Француској 1940. године аутожир летелице које су биле у саставу и ваздухопловства и ратне морнарице нису дошле до изражаја и готово све су заробили Немци. Француска фирма Lioré-et-Olivier која је пре рата производила аутожир наставила је са његовим усавршавањем али је од тога одустала 1949/1950. године. После Другог светског рата прогресивним развојем и применом хеликоптера аутожир је потпуно потиснут и бачен у заборав.

Војно ваздухоловство Краљевине Југославије (ВВКЈ) пратећи савремена збивања у области ваздухопловства у најразвијенијим европским земљама, наручило је 1937. године у Великој Британији од фирме АВРО два аутожира Сиерва тип 671, које је овај произвођач радио по лиценци. Намера је била да се истраже могућности и начини примене летелица за полетање са кратких стаза у ратним условима. Због тога су децембра месеца 1937. године у пилотску школу „Autogiro Flying School” у Фелтаму, В. Британија послата два пилота војног ваздухопловства на обуку за управљање овим летелицама. Ови пилоти су обуку за овај тип летелице завршили до половине фебруара 1938. године. У пролеће 1938. ВВКЈ је примило два аутожира Avro Cierva C.30A. Покретао их је мотор Armstrong Siddeley Genet Major I A снаге 142 KS, а аутожир је први пут јавно приказан код нас на великој ваздухопловној изложби која је одржана 1938. године на београдском сајмишту, где је направљено и неколико демонстрационих летова. Демонстрација летелица са ротором (претеча хеликоптера) у то време је био технички куриозитет привукла је пажњу како стручних кругова тако и обичних посетилаца.

Команда војног ваздухопловства је овој летелици наменила пре свега извиђачке задатке и задатке везане за корекцију артиљеријске ватре па су због тога оне биле лоциране у Нишу где је постојао балонски батаљон који је преименован у Аутожирску групу, која је требало да има две ескадриле ових летелица и балонску чету. Међутим, у употреби ове летелице су показале бројне недостатке и претрпеле више удеса и превтања те су до 1941 већ биле расходоване а Аутожирска група је преформирана у 21. групу 5. пука.

• Бикер Bü 181 Бестман
• Рогожарски RWD-13

1. Димитријевић, Б.; П.Миладиновић, М.Мицевски; (2012). Краљевско Ваздхопловство - Војно ваздухопловство Краљевине СХС/Југославије 1918-1944. Београд: Институт за савремену историју. ISBN 978-86-7403-169-8.
2. О. Петровић; Војни аероплани Краљевине СХС/Југославије (Део II: 1931–1941), Лет 3/2004. Београд, 2004.
3. Јанић, Чедомир; Петровић, Огњан; (2010). Век авијације у Србији 1910—2010, 225 значајних летелица. Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-0-2.
4. Philip Jarrett, Flugzeuge-Die Geschichte der Luftfahrt, Coventgarden, 2000, ISBN 978-3-8310-9066-2
5. Јанић, Чедомир (2003). Век авијације - илустрована хронологија. Беочин: Ефект 1. ISBN 86-84905-00-8
6. Шавров, В.Б., История конструкиҋ самолетов в СССР од 1938 до 1950 г.,Москва 2002, Машиностроение, ISBN 5-217-03103-4

1. http://www.vazduhoplovnetradicijesrbije.rs/index.php/istorija/407-avro-cievra-c-30a
2. http://avioni.net/vvkj/index.php?str=avioni&av=10
3. http://www.airwar.ru/enc/other1/c30.html
4. http://www.ipmsstockholm.org/magazine/2004/12/stuff_eng_detail_avro_rota.html
5. http://www.avionslegendaires.net/avion-militaire/cierva-c-30/
6. http://www.bredow-web.de/RAF_Museum/Autogyro/autogyro.html
7. http://www.aviastar.org/helicopters_eng/cierva_c-30.php
8. http://www.flugzeuginfo.net/acdata_php/acdata_cierva_c30_en.php
9. https://floridamemory.com/items/show/59960
10. http://flymuseum.dk/fly-1911-1940?id=270:cierva-c30-im&catid=38
11. http://aircraft-photographs.s3-website-eu-west-1.amazonaws.com/helicopter-avro-rota-mk1-cierva-autogiro-c30a-ww2.html
12. http://www.jefflewis.net/autogyros.html
13. http://bmk.ipmssrbija.com/wp-content/gallery/01-vvkj-avioni/08_bmk_april41_vvkj_cierva.jpg

Avro Sierva C.30A