Апатин

Апатин, град у истоименој општини у Западнобачком округу у Србији, на 1.401. километру леве обале Дунава.1)

Географски положај

Град је 16 километара удаљен од Сомбора и 100 километара од Новог Сада и око 190 километара од Београда. Смештен је на граници са Хрватском и близу српско-хрватско-мађарске тромеђе.2)

У окружењу града налази се река, њени рукавци, шуме, мочваре, баре и канали.3) Град лежи на алувијалној равни, чија је ширина неуједначена и благо нагнута у правцу тока реке Дунав. Дунав северно и јужно од града тече веома споро, а при високом водостају склон је да мења корито, услед чега су настали активни и напуштени меандри, који су по подизању система одбрамбених земљаних насипа, одвојени од главног речног тока.

Историја

Предисторија

Још у преисторији у Апатину су се смењивале културе Сармата, Келта и Гота и других народа.4) Римљани су у 1. веку у Апатину изградили шанац којим су бранили провинцију Панонију.5)

Средњи век

Словени су дошли у Апатин у 6. веку. У 9. веку Апатин се нашао у држави коју су стварали Мађари.6)

Апатин се у писаним документима као топоним први пут помиње 1011. године, за време владавине првог мађарског краља Светог Стефана (Иштвана Првог), чију су круну признавали цариградски партријарх и римски папа. Свети Стефан је поклонио7) територију између садашњег места Арањос и острва Обад, у појасу данашње Кучке калуђерицама из Веспрема у оквиру Калочке бискупије, што је забележено у тефтерима. Повељу је потврдио и краљ Коломан 1109. године. По опатији, верује се да је Апатин добио данашње име. Помиње се прво као Апати, Апатиј, Апатхин и Аптал. У време Турака место се звало Опатин.8) Током 14. и 15. века у Апатиу су се налазили дворци феудалних господара, а уз Дунав су се насељавали рибари, лађари, ловци, воденичари.9) Апатин се 1417. спомиње као посед Стефана Лазаревића.10)

Нови век

Под османлијску власт Апатин је пао 1541.11) Oсманлије су током 140 година владале на овим просторима.12)

Део избеглица из велике сеобе под Арсенијем Чарнојевићем 1690. године, населио се и у Апатину.13) У то време формирана су српска насеља Бокановић и Врањешево, која су затим била и самосталне општине и касније под Аустријском влашћу се убрајала у већа места у Бачкој.14)

После одласка Турака, на подручју Апатина практично више није било становништва. У близини града су остала само српска насеља, људи су живели по у мочварама и земуницама.15)

Аустријске власти су одлучиле да економски и привредно ојачају Бачку колонизацијом.16) Свесни важности средњег тока Дунава у повезивању западне, средње и југоисточне Европе, одлучили су да нешто јужније од данашњег Апатина подигну пристаниште за усидравање већег броја бродова, као и великог војног магацина, са чијом се изградњом отпочело 1739. године. Упоредо са њиховом изградњом почели су да долазе и први немачки колонисти, који су се насељавали око Апатина.17)

Године 1748. у Апатин је стигао први већи талас немачких колониста.18) Немачки колонисти, које су већином чинили Немци, али и друге етничке групе, су регрутовани из разних области (Баден-Витенберг, Саксонија, Елзас, Лорена, Рур, Лотарингија, Тирол, Шлезија, Пруска, Чешка, Моравска), одакле су запрежним колима или пешице пристизали19) у сабирни центар у Улму,20) а из Улма су Дунавом на малим импровизованим дрвеним лађама званим „улмске кутије“ (нем. Ulmer Schachtel) довођени у Апатин. Град је постао база немачке колонизације.21) Из Апатина су колонисти добијали свој коначни распоред и упућивали се на своје коначно одредиште.22) Са доласком колониста, аустријска власт је 1752. силом протерала становнике околних насеља Бокченовића, Врањеша, Неорића и Ђурићаа у Стапар и друга места, да би се настанио немачки и други колонизовани живаљ.23)

Први колонисти који су насељавали Апатин су били већином занатлије: воденичари, пекари и лађари. Град је временом постао једно од најбројнијих немачких насеља у Бачкој. И поред тога што није био административни центар, ради стратешког развоја града, Дворска комора је подржала његов убрзани развој.24) Убрзо су подигнуте јавне зграде, школе, рибарске станице, занатске радионице, стамбене зграде. Подигнути су привредни објекти: 1756. пивара и пецара, а 1764. једна од највећих текстилних радионица у Бачкој.25) Године 1760. Апатин је добио статус града.

Један од најзначајнијих еснафа је био млинарски. Уз Апатин, на Дунаву су прављени пловни објекти који су користили снагу реке за млинове. Млинове облика катамарана су правили бродотесари.26) Захваљујући добро гласу, сељаци из целе Бачке долазили су да мељу жито на воденицама у Апатину. Оваквих воденица на Дунаву у Апатину је било све до половине 20. века. Последњу воденицу, након смрти њеног последњег власника, 1961. уништиле су ледене санте на Дунаву.27) Од последње воденице данас су остала само два воденична камена, која се налазе изложена на обали реке.28)

У Апатину је развијана и водоградња. Пловни објекти које су правили бродотесари колонисти нису били довољно издржљиви, па се кренуло са конструкцијом посебних типова пловних објеката, за различите потребе, међу које спадају и већи пловни објекти. Бродоградња је постала главно занимање у Апатину. Годишње се правило на стотине мањих и на десетине већих бродова.29)

Током 18. и 19. века апатинско је спадала међу најпрометније дунавске луке. Терет се у то време, у највећој мери, превозио реком, а апатинско пристаниште је било важна станица за утовар и истовар робе. Служила је за транспорт жита, дрва, кудеље, памука, свиле, зачина, племенитих метала и друге робе. Све до доласка првог пароброда (1832). године, лађе су узводно морали да тегле коњи, надничари и затвореници.30)

Током 17. века и прве половине 18. века Апатин је доживео снажан економски успон захваљујући занатству, трговини и бродоградњи. Прве банке и штедионице су основане 1869. У Апатину је радило и 36 циглана. Оне су уз циглу производиле и цреп, који се користио за покривање многих објеката у Бечу и Пешти.31)

Од старог колонистичког дела града је остао само мањи део. Дунав је у другој половини 18. века почео да га подрива. Улаган је огроман новац за спашавање града, али је 1795. постало јасно да ће морати да се приступи пресељењу града. Најпре су постављени темељи нове црква Узнесења Маријиног 1795.32)

Године 1912. у Апатину је изграђена железничка пруга, која је ишла од Сомбора до насеља Сонта.

Први светски рат

О учешћу становништва Апатин у Првом светском рату, остало је записано да је на бојишту погинуло 351 људи из из целе општине, борећи се на страни Аусторугоарске. Ради се претежно о првопозивцима, мушкарцима између 18 и 25 година старости, који су у рат кренули верујући да ће он кратко трајати и да ће се брзо завршити. Старији мушкарци запослени у индустрији или на њивама, јављали су се по другом или трећем позиву. За време рата у Апатину је била смештена болница за лакше рањенике. Тежи рањеници су упућивани у сомборску болницу, да би после санирања повреда долазили на лечење у Апатин. Болница се налазила на простору данашње ОШ „Жарко Зрењанин“ и у њој су се задржавали до повратка на фронт или одласка кућама.33)

Међуратни период

После Првог светског рата у Апатину је изграђено прво веће бродоградилиште, које је после 1946. постало највеће бродоградилиште на Дунаву.34) Апатин је и даље било значајан лучки, риболовни, занатски и индустријски центар у новој земљи.35)

Други светски рат

Апатин је у Другом светском рату ушао у састав Хортијеве Мађарске, град је постао права ратна база. Ослобођен је 24. октобра 1944.

Послератни период

На крају Другог светског рата, Јевреји су практично нестали са овог подручја.36)

Из Апатина су, делом својом вољом, а делом присилом протерани Немци,37) због масовног учешћа у окупаторском, војном, паравојном, полицијском и административном апарату, њихова имовина је конфискована, многи су улогорени, а одузета су им и грађанска права. Након повратка у нормалан живот, Немци који су наставили да живе у Апатину, одлучили су се за прикривање и/или промену свог идентитета, променом презимена, изјашњавањем као припадника других етничких група, најчешће мађарске и престанком употребе матерњег језика, видевши у томе начин опстанка. Оваква ситуација се одржала све до краја последње деценије 20. века, када су након распада Југославије, грађанског рата и разних покушаја ревизије историје, нашли прилику за буђење и ревитализацију свог националног идентитета и постављање питања заштите права припадника своје националне мањине на територији Републике Србије, по последњим европским стандардима,38) те очувања њихове културне баштине.

Друга колонизација у Апатину је извршена 1946.39) након усвајања Закона о аграрној реформи и колонизацији (1945) из различитих крајева: Хрватске (Лика, Кордун, Банија, Далмација),40) касније у оквиру економске миграције и поприличан број из Босне и Херцеговине, Црне Горе, Србије (Санџак и Косово), Македоније, Словеније, већином Срби, који и данас чине већину становништва.

Након Другог светског рата, дошло је до новог развоја Апатина. Основане су нове и обновљене старе фабрике, повећавао се друштвени стандард, развијени су спортови на Дунаву, изграђени спортски објекти, спортска хала (1988), фудбалски стадион и низ других објеката.41)

Више хиљада избеглица из Лике дошло је у Апатин и крајем 20. века, за време грађанског рата, а приликом распада бивше Југославије,42) посебно 1995. након Операције „Олуја“.43)

Привреда

Приватизација у првој декади 21. века је уништила привреду у Апатину. Многа предузећа су се нашла под стечајем, нека са дугом традицијом, више не постоје, међу њима текстилно и млинско-пекарско предузеће, а предузећа која су наставила са својим радом, чак и она која раде успешно, драстично су смањила број запосленик, па је велики број радника проглашен технолошким вишком, остало без посла или потражило посао на црно, не остварујући ни најосновнија права из радног односа.44)

Поред дуге традиције у занатима и трговини, у Апатину је остала примарна прехрамбена индустрија, пре свега индустрија пива. Апатинска пивара основана још 1756. смештена у самом центру града, у Пиварској улици је највећи произвођач пива у Србији. Њен најпрепознатљивији бренд је „Јелен пиво“ (од 1968), а осим њега „Никшићко“ и „Апатинско пиво“. Фабрика производи око 4.000.000 hl пива годишње и има око 800 запослених.45) АД „Јединство“ се бави ратарством, производњом житарице и индустријских усева (пшеница, кукуруз, соја, сунцокрет и шећерна репа), поврћа, рибе и стоке.

„Хладњача“ Апатин (од 1978) са 10.000 тона производног и 7.500 тона складишног капацитета за хлађење, се бави производњом смрзнутог поврћа: грашка, бораније, шаргарепе, кромпира, карфиола, броколија, паприке, паштрњака, лука, парадајза. Има сопствени бренд смрзнуте хране „YUPIK food“, а ради и услужну производња за приватне робне марке, међу којима су најважнији „Маxи“ (брендови „Премиа“ и „Адут“), затим „Меркатор“, македонски „Пекабеско“ и „Цермат“ и румунски произвођач хране „Алфредо“.

Бродоградилиште (основано 1920), које се некада бавило изградњом челичних пловних и плутајућих објеката, ремонтом пловних и плутајућих објеката и претоваром робе, прошло је кроз процес неуспеле приватизације и стечајни поступак. Тренутно њен власник, безуспешно нуди бродоградилиште на продају, а у међувремену, његову инфраструктуру изнајмљује приватним предузетницима за ремонт домаћих и страних бродова, али нема производње нових пловила.46)

На обали Дунава, врло близу центра града 2010. изграђен је пристан дуг 50 и широк 4 метара, који може да прими бродове дужине до 135 метара.47) У Дунавцу, на стотинак метара од главног тока реке, изграђена је међународна марина (2009), једна од најопремљенијих марина на Дунаву, са ознаком највишег ранга „четири сидра“. Марина располаже са 400 везова, од чега је 120 за јахте, док су остали за бродиће и чамце.48) Једина је на Дунаву са 30 понтона од лако плутајућег бетона. Комплекс укључује „Дом спортова на води“ и управну зграду, са уређеним клупским просторијама за спортске риболовце и рониоце. На марини је подигнута око осам метара висока бронзана фигура богиње Нике са Андрејевски крстом, заштитни знак морепловаца, рад вајара Драгана Раденовића.49)

На дунавској обали у Апатину се налази седиште Лучке капетаније за подручну јединицу општина Апатин и Оџаци, која обухвата леву обалу Дунава од 1364—1418 километра, као и канале: „Оџаци – Сомбор“ 0—28 километра, „Пригревица – Бездан“ од 0—32 километра и „Бечеј – Богојево“ 69—84 километра,50)

Туризам

Према подацима туристичке организације, Апатин годишње посети око 75.000 туриста. Главна улица у граду је пешачка улица Српских владара. У тој улици се налази католичка црква Узнесења Маријиног из 1795. годину у стилу подунавског барока. У цркви стоји кип црне Богородице, из времена немачких колониста. У исто време када је постављен камен темељац цркве, у њеном дворишту је посађено трново дрво, сада 15 метара високо, за које се верује да је стигло из Јерусалима. У истој улици је и Градска кућа, грађена почетком 20. века у стилу сецесије.51)

У католичкој цркви Срце исусово, 2015. отворен је црквени музеј подунавских Шваба (нем. Donauschwaben), у коме су изложени књига на готици, стара 500 година, поставка црквеног текстила и обредних предмета који су сакупљени у црквама широм Војводине.52) У близини цркве, на католичком гробљу налази се капела племићке продице Фернбах (нем. Fernbach) из 1875.53)

Апатинска синагога још увак има очувану фасаду из 1885, али пошто је 1955. године претворена у баптистичку цркву, на каменој плочи са Мојсијевим порукама стоји постављен крст. Синагога има необичан полихромни мурал на таваници исписан је хебрејским писмом обрнутог редоследа, тако да може да се прочита једино помоћу огледала.54)

Православна црква Сабор Светих апостола, на обали Дунава изграђена је у српско-византијском стилу, од апатинске силикатне опеке.55)

На највећем тргу у граду, Тргу Николе Тесле56) (раније Трг Ослобођења), који је свечано отворен на Дан науке (2015),57) постављен је споменик Николе Тесле, бронзана фигура висине 2,2 метра на постаменту висине 3 метра, рад вајара Драгана Раденовића.58)

На 4 километара југозападно од Апатина налази се Бања „Јунаковић“, изграђена 1983. године, чије лековита вода помаже у лечењу разних врста реуматизма, трауматолошких, гинеколошких обољења, стерилитета и неспецифичних обољења респираторног апарата.59)

С обе стране Дунава, узводно и низводно се налазе плавна подручија Моношторски, Апатински рит, односно Горње Подунавље, као и Копачки рит у Хрватској.60)

Становништво

Град представља економски, културни и политички центар истоимене општине, која осим града Апатина обухвата још 4 села: Пригревица, Свилојево, Сонта и Купусина.61)

Према попису из 2011. године Апатин има 17.411, а већину становништва чине Срби.

Образовање

  • Гимназија „Никола Тесла“
  • Средња грађевинска и дрвопрерађивачка стручна школа
  • Основна школа „Жарко Зрењанин“
  • Основна музичка школа „Стеван Христић“
  • Предшколскa установa „Пчелица“ (9 вртића, 5 у граду)

Литература

1) , 2) , 3) , 8) , 10) , 12) , 14) , 23) , 30) , 35) , 37) , 41) , 42) , 45) , 47) , 48) , 59) , 60) , 61)
Мирослав Божин, Туристички и гастрономски водич
4) , 6) , 7) , 9) , 15) , 16) , 21) , 26) , 28) , 29) , 32) , 34) , 39)
РТС, Моја лепа Србија
5) , 11) , 13) , 18) , 20) , 25) , 31)
Миле Ђукић, Апатин
17) , 19) , 22)
Александар Крел, 2010, стр. 167
24)
Александар Крел, 2010, стр. 168
27)
М. Ђорђевић, 30. 8. 2015.
33)
ТВ Апатин, 28. 8. 2014.
36) , 51) , 54) , 55)
Татјана Лош, 11. 1. 2016.
38)
Александар Крел, 2010, стр. 178
40)
Ђорђе Вукмировић, 15. 8. 2011.
43) , 56)
Ђ. Вукмировић, 21. 1. 2014.
44)
Ј. Миљуш, 25. 5. 2011.
46)
С. Пуалић Сперо, 18. 5. 2015.
49)
РТВ, 24. 7. 2009.
50)
Дирекција за водне путеве Републике Србије, Лучка капетанија Апатин
52)
С. Пуалић Сперо, 4. 06. 2015.
53)
Радио Дунав, 21.12.2014.
57)
Радио Дунав, 10. 7. 2015.
58)
Скултпуре Србије, Скулптура Николе Тесле
Штампање