Василије Антонић
Рођење: 24. април 1860. Рудник, Кнежевина Србија Смрт: 26. јун 1929. Београд, Краљевина Југославија Познат као: официр

Василије Антонић (Рудник, 12/24. април 1860 — Београд, 26. јун 1929), српски генералштабни пуковник. Био је министар одбране у две владе и министар иностраних послова у три владе Краљевине Србије.

Василије Антонић је рођен 12/24. априла 1860. године у Руднику у чиновничкој породици.¹⁾²⁾³⁾ Његов отац Антоније Радосављевић био је срески начелник.⁴⁾ Гимназију је завршио у Крагујевцу и онда се уписао на Филозофски факултет Велике школе у Београду.⁵⁾ Напустио је Филозофски факултет и уписао се 1880. на Војну академију.⁶⁾ Унапређен је 1883. за пешадијског потпоручника.⁷⁾ Током 1884. ступио је на Вишу школу Војне академије, али школовање је прекинуо због Српско-бугарског рата.⁸⁾⁹⁾ Учествовао је као командир чете 1885. у Српско-бугарском рату и био је тешко рањен.¹⁰⁾ Након рата завршио је 1887. Вишу школу Војне академије.¹¹⁾ Након тога као државни питомац послан је у Беч.¹²⁾ У Бечу је боравио од 1888. до 1889. као државни питомац за интендантску струку, а слушао је и предавања из историје.¹³⁾

Унапређен је 1891. за капетана, а 1892. преведен је у генералштабну струку.¹⁴⁾ У генералштабног пуковника унапређен је 1905.¹⁵⁾ Као генералштабни официр био је начелник штаба дивизијске области и начелник оперативног одељења Главног генералштаба.¹⁶⁾ Био је и шеф мобилизацијског одсека Главног генералштаба.¹⁷⁾¹⁸⁾ На тој функцији израдио је план мобилизације свих српских војних снага.¹⁹⁾ Од 1897. до 1900. био је краљев ађутант, а од 1900. до 1901. био је војни изасланик у Бечу.²⁰⁾ Био је професор на Војној академији надлежан за генералштабну службу (1899—1900).²¹⁾ Једно време био је посланик на Цетињу.²²⁾

Постављен је за министра одбране у влади Михаила Вујића од 3. јануара 1902. до 20. октобра 1902.²³⁾ Изменио је формацију војске и изменио је закон о устројству војске.²⁴⁾ Поред тога довршио је наоружавање српске војске тада најмодернијом артиљеријом.²⁵⁾ Био је и министар одбране у влади Љубомира Стојановића (29. маја 1905 — 14. марта 1906). Био је министар иностраних послова у три владе владе.²⁶⁾ Био је министар иностраних послова у владама Пере Велимировића (20. октобар 1902 — 19. новембар 1902), Димитрија Цинцар-Марковића (19. новембра 1902 — 5. јануара 1903) и у влади Саве Грујића (14. марта 1906 — 30. априла 1906). Као министар иностраних послова у јесен 1902. приликом доласка руског министра иностраних послова грофа Ламсдорфа омогућио је да се реше нека важна македонска питања.²⁷⁾²⁸⁾ Русија је у то време била заузета на Далеком Истоку, па је тражила од Србије и Бугарске да не изазивају немире у Македонији.²⁹⁾ Ламсдорф и Руси нису били задовољни са унутрашњом политиком краља Александра Обреновића и уклањањем радикала, па је Василије Антонић 1903. неуспешно покушавао да се успоставе бољи односи са Аустроугарском.³⁰⁾ Као министар је 1905. и 1906. за време Царинског рата са Аустроугарском развио велику активност да обрани државни суверенитет и економске интересе Србије.³¹⁾³²⁾ Није учествовао у балканским ратовима. Пензионисан је 1914. За време окупације био је 1916. у општинском одбору Београда.³³⁾ Од 18. јула 1917. до 21. октобра 1918. био је председник окупационе општине у Београду.³⁴⁾

• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 1, Београд, 1929, стр. 65
• Политика, 27. јун 1929, стр. 5
• С. Јовановић, Влада Александра Обреновића, књига 3, Београд, 1936.
• Велимир. Ј. Иветић, Политичка улога министара војних Краљевине Србије од 1903. до 1914. године (докторска дисертација), Факултет политичких наука, Београд, 2013.

Vasilije Antonic