Владимир Ламански
| Владимир Ламански |
|---|
 Владимир Иванович Ламански |
| Рођење: 8. јул 1833. Петроград, Русија Смрт: 2. децембар 1914. Петроград, Русија Познат као: историчар, филолог, етнограф и професор |
Владимир Иванович Ламански (рус. Владимир Иванович Ламанский) (Петроград, 26. јун/8. јул 1833 — Петроград, 19. новембар/2. децембар 1914), руски историчар, филолог, етнограф и професор универзитета у Петрограду.
Живот и рад
Студирао је на историјско-филолошком факултету. Написао је у свом дугом радном вијеку више од 160 знатнијих дјела из разних области науке. Занимао се доста руском историјом 18. и 19. вијека, а изворе је налазио у архиви министарства вањских послова царске Русије. Рано је почео да узима учешћа у радовима етнографског одјељења руског географског друштва. Интерес за разна руска питања је најавио већ 1857. у чланку О распространении знаний в России. Године 1859. завршио је магистарску дисертацију О славянах в Малой Азии, Африке и Испании. У периоду 1862—1864. путовао је по славенским земљама и написао низ радова (Сербия и южно-славянские провинции Австрии, Национальности итальянская и славянская в политическом и культурном отношениях, у којима је настојао да потврди и развије славенофилске идеје о одличним особинама славенског „племена“ и његове просвјете. Ту је развио идеју славенског уједињења под окриљем руског језика, као општег књижевног језика цијелог славенства. За вријеме пута је скупио богат рукописни материјал издат у дјелу О некоторых славянских рукописях в Белграде, Загребе и Вене, с филологическими и историческими примечаниями (1864).
Од 1865. добио је катедру на универзитету у Петрограду и почео је да спроводи идеју нужности славенских истраживања у интересу руске самоспознаје (Чтения о славянской истории). Током 1869. написао је низ чланака под називом Непорешенный вопрос, у којем је изнио многа размишљања о историјском развитку древног славенског језика, о бугарској писмености и језику 16—18. вијека, итд. Године 1870. објављена му је докторска дисертација Обисторическом изучении греко-славянского мирав Европе, у којој даје теорију двије цивилизације: грчко-славенске и романо-германске.
Године 1875. штампан је његов рад: Видные деятели западно-славянской образованности в XV, XVI и XVII в., 1879. Новейшие памятники древне-чешского языка. Године 1883. Л. је написао Les Secrets d' état de Venise et les relations de la république à la fin du XV et. au XVI siè cle avec les grecs, les slaves et les turcs. Написао је и много чланака по разним стручним часописима. Био је уредник географског дјела Живую Старину а писао је и чланке из етнографије. Образовао је читаву школу слависта.
Академик
Кореспондентни је члан Друштва српске словесности од 1863. Дописни је члан Српског ученог друштва наименован љета 1864. Почасни је члан Српске краљевске академије од новембра 1892.
Литература
- Энциклопедически словарь. С. Петербург, Брокгаузъ и Єфронъ, 1890–1904. 17 (1896) 288 (Аноним).
- Grande Encyclopédie, Paris 21 (L. Léger).
- Новый сборник по славянов еденїю. Стр. XI–LV 111 (П. Д. Драгановъ).
- Славяноведение в дореволюционной России, Москва: АН СССР, 1979. 214–217 (Л. П. Лаптева).
- Енциклопедија српске историографије, С. Ћирковић и Р. Михалчић, Београд, 1997. 460 (С. Ћирковић).