Воин и његова заручница

Воин и његова заручница је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић у дјелу Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846.

Текст пјесме

0001    Запросио војвода Воине,

0002    На далеко лијепу ђевојку,

0003    У онога дужда од Млетака;

0004    Воин проси, дужде му је даје;

0005    Он предаде прстен и јабуку;

0006    Свадбу глави за годину данах,

0007    Па ондолен на дворове пође;

0008    Теке дође, Воин се разбоље

0009    А од срца болести јуначке;

0010    Он болова три године данах,

0011    Ни умрије, ни му боље било.

0012    Ђевојци се чекат’ досадило,

0013    Па је ситну књигу направила,

0014    Воину је бјеше справила:

0015    „О воине, о мој заручниче!

0016    „Купи свате, хајде за ђевојку,

0017    „Јер ме коре моје снахе младе:

0018    „Да сам добра, ја бих дома била.”

0019    Кад Воина књига допанула,

0020    И он виђе, што му књига пише,

0021    Па је другу књигу накитио,

0022    Те је посла рођаку својему

0023    А на име војеводи Јанку:

0024    „Купи свате, хајде за ђевојку,

0025    „На моје је име преварите

0026    „За тобом је, брате, доведите.”

0027    Кад је Јанка књига допанула,

0028    Он на прешу окупи сватове,

0029    Поведе их дужду на дворове.

0030    Дивно дужде свате дочекује,

0031    Па им даје даре и ђевојку,

0032    Ондолен се свати подигоше;

0033    Глас допаде војводу Воина:

0034    Ево свати и воде ђевојку.

0035    Но је Воин мајци бесједио.

0036    „Увиј мене свиленијем пасом,

0037    „Изнеси ме под неранџу жуту,

0038    „Да ја виђу моје несуђење.”

0039    Скочи стара, дивно га обуче,

0040    Изнесе га под неранџу жуту;

0041    Према њега дођоше сватови.

0042    Кад погледа лијепа ђевојка,

0043    И угледа војводу Воина,

0044    Ђеверима ријеч говорила:

0045    „А за Бога, моји два ђевера!

0046    „Ко је она лијепа делија,

0047    „Штоно сједи под неранџу жуту?

0048    „Диван ли је, јади га убили!

0049    „Но је њему потавњело лице.”

0050    Сватови јој казаше Воина,

0051    Но ђевере млада умолила,

0052    Те отиде шњима до Воина,

0053    И Воина за болинак пита.

0054    Воин бачи у џепове руке,

0055    Те извади до три бурме златне.

0056    „Ма ти ово, моје несуђење!

0057    „Те сам даре за те сигурава’,

0058    „Три ковача три године данах.”

0059    А ђевојка прифати дарове,

0060    Па се маши руком у њедрима,

0061    И извади од злата кошуљу,

0062    Те је даје војводи Воину:

0063    „Ма то тебе, залудња радости!

0064    „Те сам даре за те сигурала,

0065    „Три везиље три године данах.”

0066    Дариваше с’, па се раздвојише.

0067    Ту Воину дупа испанула;

0068    Глас допаде на коња ђевојку,

0069    Па говори млада ђеверима:

0070    „Скините ме са коња на траву,

0071    „Да се млада подијелим с душом.”

0072    Како рекла, тако учинила,

0073    Ђевојка се с душом подијели.

0074    Оно црче једно за другијем.

0075    То је било кад се и чинило.

Литература

  • Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета.
  • Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846. Исто издата и у Београду, 1988.
Штампање