Димитрије Алексић (Алексинац, 14. септембар 1856 — Лесковац, 19. децембар 1889), прота и црквени писац. Завршио је Богословију у Београду, а рукоположен је 1880. Писао је приповјетке, пјесме, бесједе и друге материјале, углавном црквено-богословског карактера. Једна од његових запажених пјесама је „Велики петак“.¹⁾²⁾

У Лесковцу је 1885. постао предсједник Друштва Црвеног крста, а касније и Друштва Свети Саве. Предавао је у Лесковачкој гимназији хришћанску науку од постављења, 20. октобра 1886. до смрти.³⁾⁴⁾

Објављивао је највише у црквено-књижевном часопису „Црквени гласник“,⁵⁾ чији је био један од покретача, власник и уредник све до смрти. Часопис се издавао у периоду 1887—1889, пуне три године. То је био први штампани часопис у Лесковцу,⁶⁾ истовремено и орган Нишке епархије. Материјално и морално га је помагао тадашњи епископ нишки Димитрије Павловић, касније патријарх српски. У часопису су објављивани чланци и поуке за свештеничко духовно усавршавање, приче са мотивима из библије и црквене историје као и хронологија догађаја о животу и раду епархије.⁷⁾⁸⁾

У Лесковцу је такође штампао и прву књигу: Утрте стазе 1889. године. У њој је стиховима највише величао прогнаног митрополита Михаила.⁹⁾

Dimitrije Aleksic