Корисничке алатке

Алатке сајта


женидба_бега_љубовића

Женидба бега Љубовића

Женидба бега Љубовића је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић у дјелу Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846.

Текст пјесме

0001    Запросио бего Љубовићу

0002    На далеко лијепу ђевојку

0003    У Крајини а у луци Бајној

0004    У диздара од горњега града;

0005    Бего проси, диздар му је даје:

0006    Прстен ставља, свадбу уговара:

0007    „Ова свадба до тридесет дана,

0008    „Докле одем Невесињу равном

0009    „И сакупим кићене сватове.”

0010    Докле бего испроси ђевојку

0011    И дарива сваста и пуницу

0012    И свог таста од града диздара,

0013    Цијо товар похарчио блага;

0014    Пак се диже Љубовићу бего,

0015    Те он оде Невесињу равном.

0016    Каде дође бего на дворове,

0017    Починуо трудан и уморан,

0018    Њему ситна књига допанула

0019    Од свог таста од града диздара,

0020    Дивно га је диздар поздравио:

0021    „О мој зете, Љубовићу бего!

0022    „Купи свате, ходи по ђевојку,

0023    „Но не води туђина ђевера,

0024    „Него брата, или братучеда,

0025    „Или свога Богом побратима.”

0026    Кад је бего књигу проучио,

0027    Те он виђе што му књига каже,

0028    Узмучи се Љубовићу бего:

0029    Нејма брата, нити братучеда,

0030    До једнога Богом побратима:

0031    На далеко Коичић-Ивана

0032    У ономе Млетку бијеломе;

0033    Пак отоле ситну књигу пише,

0034    Те је шиље Млетку бијеломе

0035    А на руке Коичић-Ивану:

0036    „Побратиме, Коичић-Иване!

0037    „Ја сам скоро испросио злато

0038    „У Крајини а у луци Бајној,

0039    „Шћерцу дивну од града диздара;

0040    „Опреми се штогођ љепше можеш,

0041    „Ходи мени, побро, у сватове,

0042    „Да ми будеш ђевер уз ђевојку.”

0043    Кад Ивану књига допаднула,

0044    И он виђе, што му ситна каже,

0045    То је њему врло мило било,

0046    Опреми се што љепше могаше:

0047    Он облачи од свиле кошуљу,

0048    Пола злата, пола б’јела платна,

0049    Врх кошуље зелену доламу,

0050    А на ноге ковче и чакшире,

0051    По долами од срме тканицу,

0052    По тканици паса мукадема,

0053    А за њега седам самокреса,

0054    Међу њима ножа окована;

0055    Врх доламе токе од три оке,

0056    А на главу феса финофеса,

0057    На коме је кита од бисера,

0058    Око њега од злата шамија,

0059    На њој јесу два камена драга,

0060    Пред којим се ходати виђаше

0061    Усред тавне ноћи без мјесеца,

0062    Као у дан, када сунце грије;

0063    Пак отиде у своје подруме,

0064    Те изведе вранца без биљега,

0065    Оседла га седлом сребрнијем,

0066    А покри га пули рисовином,

0067    Искићена и сребром и златом,

0068    Ките су му пале до копита;

0069    С десне стране Иван објесио,

0070    С десне стране о десном колану,

0071    Објесио ђумишли гадару,

0072    А с лијеве сабљу димискију;

0073    Пак отиде мору на јалију,

0074    У сиње се море завозио

0075    Докле дође Макарију тврдом;

0076    Пак посједе вранца без биљега,

0077    Право иде уз Макаријево

0078    Докле дође зеленој Габели,

0079    Габелу је здраво проходио,

0080    И Неретву воду пребродио,

0081    Ватио се поља Мостарскога

0082    Докле дође до Благаја града,

0083    Благаја је здраво проходио,

0084    Докле дође Невесињу равном,

0085    Угледа га Љубовићу бего,

0086    Далеко га бего угледао,

0087    Мало га је ближе сусретао,

0088    Руке шире, у лице се љубе,

0089    За јуначко здравље упитују,

0090    Пак одоше на бијелу кулу,

0091    Ту ми они ноћцу преноћише.

0092    Кад у јутру бијо дан освану,

0093    Скупише се кита и сватови,

0094    Пак одоше шеру луци Бајној.

0095    Кад у Луку свати доходише

0096    Баш ономе од града диздару,

0097    Ту их диздар дочекује дивно,

0098    Даде њима конак и вечеру.

0099    Кад у јутро бијо дан освану,

0100    Изнесе им дара господскога,

0101    Сваком даје, што је за којега,

0102    А делији Коичић-Ивану,

0103    Њему даше ата ђогатаста,

0104    Оседлана и опусаћена,

0105    Јошт уз коња сабљу позлаћену,

0106    Која вр’једи пет стотин’ дуката.

0107    Одатле се свати подигоше,

0108    Путоваше два бијела дана;

0109    Кад су трећи данак путовали,

0110    Ударише гором проз планину,

0111    Дуну вијор вјетар из планине.

0112    На ђевојци дувак узгрнуо,

0113    Сину лице, к’о на гори сунце;

0114    Од сватова нитко невиђео,

0115    До делија Коичић-Иване,

0116    На ђевојку с’ ашик учинио,

0117    Пак је коња свога догонио

0118    До кадуне Фазлипашинице,

0119    Овако је њојзи говорио:

0120    „Јенђибула, Фазлипашинице!

0121    „Девет пута мајком те називам,

0122    „Кунем ти се богом истинијем,

0123    „Ево тебе стотину рушпија,

0124    „Састави ме како са ђевојком!”

0125    На благо се була преварила,

0126    Па кад бише на трећем конаку,

0127    Сви сватови паше на конаке,

0128    Разапеше зелене чадоре,

0129    Иван паде поблизу ђевојке,

0130    Док ето ти Фазлипашинице,

0131    Те га води под шатор ђевојци.

0132    Кад се Иван састави с ђевојком,

0133    Ту је шњоме ноћцу пеноћио,

0134    Бијело јој лице обљубио.

0135    Док у јутро јутро освануло,

0136    Скочио је Коичић-Иване,

0137    Право оде својему чадору,

0138    Тако њему Бог и срећа дала,

0139    Од сватова нико га не виђе,

0140    До кадуне Фазлипашинице.

0141    Повикаше огњени чауши:

0142    „Хазур, свати, хазур и ђевојка!”

0143    Одатле се свати подигоше,

0144    Док дођоше Невесињу равном

0145    На дворове бега Љубовића,

0146    Починуше трудни и уморни,

0147    Играше се игре свакојаке.

0148    Док је било вече по вечери,

0149    Подиже се Љубовићу бего,

0150    Да он иде у ђердек ђевојци.

0151    Каде бего дође до ђевојке,

0152    Овако јој бего говораше:

0153    „Злато моје, шћери диздарева!

0154    „Извади ми двије пушке мале,

0155    „Међу њима ножа окована,

0156    „Распаши ми паса мукадема,

0157    „Распучи ми пуца на долами;

0158    „Да спавамо у меку душеку.”

0159    Ма му вели лијепа ђевојка:

0160    „Авај јадан Љубовићу бего!

0161    „Камо тебе синоћње ођело?

0162    „Ђе је твоја зелена долама?

0163    „А ђе су ти токе од три оке?

0164    „Ђе ли ти је појас мукадема?

0165    „Камо ли ти од срме тканица?

0166    „Камо твојих седам самокреса

0167    „И међ’ њима ножа окована?

0168    „А са ногу ковче и чакшире?

0169    „Камо твоја од злата кошуља?

0170    „Камо твога феса финофеса,

0171    „На коме је кита од бисера?

0172    „Камо твоја од злата шамија,

0173    „На којој су два камена драга?”

0174    Кад ли бего разумље ђевојку,

0175    Тад’ се бего јаду осјетио,

0176    Да је био Коичић-Иване,

0177    Пак се скочи од земље на ноге,

0178    Он узима двије пушке мале,

0179    Да убије Коичић-Ивана;

0180    Но се Иван преварит’ не даше,

0181    Бојаше се бега Љубовића,

0182    Када бего до Ивана дође,

0183    Јошт овако њему говораше:

0184    „Курво једна Коичић-Иване!

0185    „Чију с’ био јуче бедевију?”

0186    Њему вели Кочић-Иване:

0187    „Ја сам твоју био бедевију,

0188    „Твоју био, за мене је била.”

0189    Пак запали седам самокреса,

0190    Те он уби бега Љубовића,

0191    Пак поскочи кули низ чардаке,

0192    Докле стрча на мермер-авлију

0193    Не погоди вранца без биљега,

0194    Него ата бега Атлагића,

0195    Пак побјеже преко Невесиња.

0196    Ћераше га пјешци и коњици,

0197    Коњици га мало назираху,

0198    А пјешци га ни чут’ не могаху;

0199    И они се натраг повратише,

0200    А Иван је у Габелу дош’о,

0201    Неретву је воду прегазио,

0202    Пак он оде низ Макарје тврдо,

0203    Докле дође мору на јалију

0204    У сиње се море завозио.

0205    Докле дође Млетку бијеломе,

0206    Починуо трудан и уморан,

0207    Пак отоле ситну књигу пише,

0208    Те је шаље Невесињу равном

0209    А на руке Фазлипашиници:

0210    „О кадуна, Фазлипашинице!

0211    „Издај мене злато диздарево,

0212    „Заручницу бега Љубовића:

0213    „Вјера моја мене не убила

0214    „Сковачу ти од злата папуче,

0215    „У папуче пет стотин’ рушпија!”

0216    А кад були књига допаднула

0217    Те виђела, што јој књига пише,

0218    То је њојзи врло мило било;

0219    Обуче се што љепше могаше,

0220    Право иде двору Љубовића

0221    На разговор лијепој ђевојци,

0222    Па ђевојци була бесједила:

0223    „Снахо моја, шћери диздарева!

0224    „Ја што си ми сјетно невесела?

0225    „Или жалиш Коичић-Ивана?

0226    „Ил’ газију бега Љубовића?”

0227    Ма јој вели лијепа ђевојка:

0228    „О кадуна, Фазлипашинице!

0229    „Ја бих бега муштулука дала

0230    „За делију Коичић-Ивана.”

0231    А кад була разумље ђевојку,

0232    Овако је ријеч бесједила:

0233    „Ти не бој се, моја снахо драга!

0234    „Добићу ти ја скоро Ивана.”

0235    Пак отоле ситну књигу пише,

0236    Те је шиље Коичић-Ивану:

0237    „Мој посинче, Коичић-Иване!

0238    „Опреми се што прије узможеш,

0239    „Ходи к мене у поље Мостарско

0240    „Код Неретве код воде студене,

0241    „Да ти дадем шћерку диздареву.”

0242    Кад Ивана књига допаднула,

0243    И он виђе што му књига пише,

0244    Опреми се што брже могаше,

0245    У сиње се море завозио

0246    Докле дође Макарију тврдом,

0247    Макарије здраво преходио,

0248    Примаче се пољу Мостарскоме;

0249    Него була пређе доходила

0250    И довела лијепу ђевојку;

0251    Па ђевојка були бесједила:

0252    „О кадуна, Фазлипашинице!

0253    „Ако не би Коичић-Ивана,

0254    „Кунем ти се Богом истинијем,

0255    „Ја се натраг не ћу повратити,

0256    „Но ћу сама себе кидисати.”

0257    У том дође Коичић-Иване.

0258    Кад га виђе лијепа ђевојка,

0259    Од радости грли га рукама,

0260    Пољуби га у оба образа.

0261    Ту ми Иван привати ђевојку,

0262    Пашиницу дивно даривао:

0263    Даде њојзи од злата папуче,

0264    У папуче пет стотин’ рушпија,

0265    Одатле се натраг повратио,

0266    Он отиде низ Макаријево,

0267    Докле доше мору на јалију

0268    У сиње се море завозио,

0269    Док је дош’о Млетку бијеломе,

0270    Онђе крсти лијепу ђевојку,

0271    Дивно име њојзи избираше,

0272    Дивно име дилбер Анђелија;

0273    Крстио је, пак вјенчао за се,

0274    Шњоме диван пород изродио:

0275    Двије шћери и четири сина;

0276    Ране шћери, а позне синове,

0277    Да заове снахе не застају,

0278    Да с’ у двору кавге не збивају.

0279    То је било кад се и чинило,

0280    Нама, дружбо, здравље и весеље!

Литература

  • Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета.
  • Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846. Исто издата и у Београду, 1988.

Ženidba bega Ljubovića
Zenidba bega Ljubovica

женидба_бега_љубовића.txt · Последњи пут мењано: 2021/07/10 14:05