Корисничке алатке

Алатке сајта


женидба_мића_анђелића

Женидба Мића Анђелића

Женидба Мића Анђелића је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

Текст пјесме

0001    Откако је свијет настануо

0002    И почело гојити цвијеће,

0003    Није љепши цвијет пропупчао

0004    Ни ружица перјем процапћела

0005    Што је сада на ову годину,

0006    Украј мора Задру на крајини,

0007    Мила ћерца Задранина бана

0008    По имену Ружица ђевојка.

0009    Слично име прилично ђевојци ─

0010    Ђузел цура одгојила лице,

0011    Ситно плете косе наседмеро,

0012    Окитила жутијем дукатом,

0013    Те турила косе по плећима.

0014    Намамила многе мушерије,

0015    Просе цуру са свакоје стране ─

0016    Седам краља од седам земаља,

0017    И тридесет српски војевода,

0018    И четири с мора зенерала

0019    И про мора дужде од Млетака.

0020    Но не оће цура ниједнога,

0021    Цура млада, згодна и богата,

0022    Рада мамит’ момке и јунаке.

0023    То се чудо по свијету чуло,

0024    Зачуло се граду Дубровнику,

0025    То зачуо Сава од Посавја

0026    У кавани међу јаранима,

0027    Па поскочи на ноге лагане

0028    И појаха дебела дорина,

0029    Оде право својој Посавини.

0030    Хита момче право по мезилски,

0031    Здраво дође своме б’јелу двору.

0032    Бирдем дође, бирдем шиље слуге,

0033    Позваше му бутум пријатеље

0034    И биране Србе побратиме,

0035    Изнесе им пива и јестива.

0036    Кад се Срби накитили пивом,

0037    Рече ријече Саво од Посавја:

0038    „Моја браћои моја дружино,

0039    Чудну цуру у приморје кажу,

0040    Милу ћерцу бана Задранина;

0041    Давно сам се јунак оженио,

0042    Брата немам, а рођака немам

0043    Да бих њему цуру испросио,

0044    Него имам ево сада ође

0045    Пријатеље, куме, побратиме,

0046    Добре момке таман за женидбу!

0047    Који жели, кога срце служи

0048    Да он иде просити ђевојку,

0049    Да му будем сватски старјешина?“

0050    То слушао Анђелићу Мићо,

0051    Проговори, овако говори:

0052    „Мио куме, Сава из Посавја,

0053    Ја бих јунак цуру испросио,

0054    Али мене скоро жалост снађе,

0055    Скоро ми је братац погинуо,

0056    Соко сиви Анђелићу Вуче

0057    Од крвничке пушке шумадинске,

0058    Пак ће ми се наругати људи

0059    Да се женим, а брата не жалим!“

0060    Вели њему Сава од Посавја:

0061    „Прођ’ се, куме, женски лакрдија,

0062    Јунаци се жаловањем кваре,

0063    А у пјесне и уз гусле хвале,

0064    Но ти ајде те проси ђевојку!“

0065    Брже Мићо на ноге скочио,

0066    Па отиде кули на чардаку,

0067    Старој мајци све по реду каже;

0068    Мајка сину благосове дава:

0069    „Сине Мићо, аирли ти било!“

0070    Па му спрема лака брашњеника,

0071    Мићо себе и свога дората.

0072    На се меће чудно одијело:

0073    Најпре меће од свиле кошуљу,

0074    На прсима кадифли јечерму,

0075    Врх јечерме зелену доламу,

0076    На којој су тридесет дугмета,

0077    Свако дугме од сто драма злата,

0078    А што бјеше дугме под гроце,

0079    У њему су на чекрку сати,

0080    Сваког сата јасно покуцкива,

0081    Те по гласу познаје делија

0082    Колико је ноћи али дана;

0083    А на главу девет челенака,

0084    А на ноге мор чохе чакшире ─

0085    Колико је чохе на кољену,

0086    Више има под кољено злата ─

0087    А на ноге копче позлаћене,

0088    На рамену токе од три оке,

0089    А запасом свијетлооружје,

0090    О бедрици сабљу оковану,

0091    О јабуци двије кубурије.

0092    Док опреми, шједе на дората;

0093    Ето мајке, носи брашњеника,

0094    При поласку говорила стара:

0095    „Сине Мићо, материна рано,

0096    Имај, сине, у Задру памети ─

0097    Ја сам чула од старије људи

0098    Латини су мудри и лукави,

0099    Превариће ко их не познава!“

0100    Отолен се Мићо подигао,

0101    Удри коња путем и ћенаром,

0102    Ђе гођ иш’о до у Задар сиш’о,

0103    Пред дворове Задранина бана.

0104    У авлији коња угонио,

0105    Своме дору попушти колане,

0106    А рашири пурли-абаију,

0107    Покри коња с гриве преко сапи,

0108    Попадаше ките до копита,

0109    А баци му дизген про јабуке,

0110    Дорат му се самосам провода.

0111    Па узлеће уз танчицу кулу,

0112    Право иде бану у одају,

0113    Капу скиде, тури под пазуо,

0114    Па приступи руци и кољену.

0115    Бане Мића и гледа и пита:

0116    „Откуда си, момче абанџија,

0117    Од које си земље и крајине,

0118    Како ли се зовеш по имену?“

0119    Мићо му се по истини каже:

0120    „Настао сам момче за оружје,

0121    Вересијом себе окитио,

0122    А скоро ме поробили Турци,

0123    Па сам чуо за госпоство твоје ─

0124    Да те дворим колико ти драго,

0125    Не бих ли се одужио дуга!“

0126    Када бане саслуша ријечи,

0127    Метнуо се руком у џепове,

0128    Извади му стотину цекина:

0129    „На ти блага, Анђелићу Мићо,

0130    Да нијеси рад’ оружја дужан,

0131    Таки ми се и оће делија!“

0132    Служио га за годину дана,

0133    Нигђе Ружу чути ни виђети;

0134    Тако стоја и другу годину,

0135    Нигђе Руже ни њезина трага,

0136    А камоли Ружу да измами;

0137    Наступила и трећа година,

0138    Наступила оће и да мине,

0139    Нигђе Руже ни од Руже јавља ─

0140    Одиста се цуре проћи шћаше.

0141    Кад јеједном по вечери било,

0142    Зове бане момке и делије

0143    Да шњим иду шјутра у сабаху

0144    На пут далек лову у планини.

0145    Сви му момци на то каил били,

0146    Али не би Анђелићу Мићо ─

0147    Сву ноћ мисли што ће и како ће.

0148    Кад ујутро о зорици било,

0149    Мићо иде бану у одају,

0150    Рукама се за дроб уфатио,

0151    Од муке се свија и превија.

0152    Бан га пита: „Што је, болан, Мићо?“ ─

0153    „Не питај ме, бане господаре,

0154    Забоље ме и срце и глава,

0155    Чини ми се оћу умријети!“

0156    Жао било Задранину бану,

0157    Па овако говорио Мићу:

0158    „Ти остани у двору мојему,

0159    Те ми чувај дворе и тимаре!“

0160    Оде бане у лов у планину,

0161    У двору му нико не остаде,

0162    Него Мићо, весела му мајка,

0163    И код цуре Кумрија робиња.

0164    Тек што бане од куле одмаче,

0165    Прође Мићу срца тугобоља,

0166    Па довати седефли-тамбуру,

0167    Танко куца, љеше попијева:

0168    „Тамбурице, моја дангубице,

0169    Откуцни ми танко гласовито

0170    Да наполи јаде дијелимо!

0171    Служих бана, Задру господара,

0172    Ја не дворим да издворим благо,

0173    Но да видим банову Ружицу,

0174    Па ми не би од Бога суђено,

0175    Превари ме срећа у надању!“

0176    За то нико хаје и не хаје,

0177    Но робиња замукнива Мића.

0178    У јунака срце пропукнуло,

0179    С тамбуром је о тле ударио,

0180    Попуцаше жице на тамбуру,

0181    Одлијећу од пусте комади,

0182    Па робињи Мићо говорио:

0183    „Робињице, по Богу сестрице,

0184    Издај мене банове Ружице,

0185    Ево тебе стотину дуката!“

0186    А Кумрија Мићу одговара:

0187    „Не бих тебе Ружице издала

0188    Да ми дадеш и триста дуката!“

0189    Мићо врже руке у џепове,

0190    Три стотине извади дуката,

0191    Те их сасу цури у њедарца:

0192    „Ево тебе пуне три стотине!“

0193    Робиња се слакоми на благо,

0194    Па тијано Мићу проговара:

0195    „Кад довече приправим вечеру

0196    И понесем Ружи у одају,

0197    Проћи ћемо деветоро врата,

0198    Ајде за мном и прођи осморо,

0199    За деветим стани, заклони се

0200    Да те не би виђела ђевојка;

0201    Кад ја видим згоду и прилику,

0202    На тебе ћу оком намигнути,

0203    Онда дођи, а прије не дођи

0204    Да те љута не увједе гуја!“

0205    Једва чека Анђелићу Мићо

0206    Док с’ умрачи и буде вечера.

0207    Што гођ иђе то и дође брзо,

0208    Тавна ноћца дан је покорила,

0209    А робиња справила вечеру,

0210    Однесе је цури у одају.

0211    Како која врата отвораше,

0212    За њом Мићо шумке насрташе;

0213    Кад девета отворила врата,

0214    Ту робиња заклонила Мића.

0215    Кад робиња понесе вечеру

0216    И кад Мићо угледа ђевојку ─

0217    Ђено шједи на меку јастуку,

0218    Низ шилту јеноге попружила

0219    Као патка по дубоку виру,

0220    Па прифати злаћенога сана,

0221    Гојне руке над сан надметнула,

0222    У рукама крзајли-сафуна,

0223    Робиња јој воду посипаше

0224    Топлом водом из ибрика златна.

0225    Кад ђевојка руке умиваше,

0226    Те ђевојку Мићо провиркива,

0227    У јунаку срце заиграло,

0228    Те од муке зубом зашкрипао,

0229    На токе му мука одјекнула.

0230    Поче Ружа вечер вечерати,

0231    Свијетли јој танана робиња.

0232    Када цура близу да устаје,

0233    Вели њојзи танана робиња:

0234    „Госпођице, банова Ружице,

0235    Да сад дође Анђелићу Вуче,

0236    Би ли тебе, казуј, жао било?“

0237    Када Ружа зачула робињу,

0238    Чудан јој је шамар ударила,

0239    Танка рука, ама доста тешка,

0240    Колико је лако ударила

0241    Два јој здрава искочише зуба,

0242    А лице јој у крви огрезну,

0243    Циче млада – Мићо изненада!

0244    Кад га виђе банова Ружица,

0245    Са душека на ноге скочила,

0246    Те на Мића јуриш учинила,

0247    Шчепаше се за прси и прси,

0248    Те се носе тамо и овамо,

0249    Доста муке и тамо и амо.

0250    Ал’ ђевојка срца јуначкога,

0251    Шћаше Мића на душек да баци.

0252    Кад се Мићо виђе на невољи,

0253    Проговори од муке јуначке:

0254    „Виђи, Ружо, ђе огрија сунце,

0255    Ено бана из лова пољаном!“

0256    Превари се, уједе је гуја,

0257    Па погледа кули на пенџере ─

0258    Виђе цура да је преварена;

0259    Трже Мићо с десне на лијево,

0260    Те превали на јастук ђевојку

0261    По закону и адету стару,

0262    На ђевојку мало починуо,

0263    Трудни пали, а слатко заспали.

0264    У зорици кад им лакше било,

0265    Препаде се Анђелићу Мићо

0266    Да не дође бане из планине,

0267    Па припаса свијетло оружје,

0268    А приведе дора бињикташу,

0269    Прекрсти се, сједе на дорина,

0270    Па он пође низ нову чаршију.

0271    Ђе гођ срио којега јарана

0272    Ил’ бећара момка нежењена,

0273    Мићо каже, а неће да крије,

0274    Па побјеже своме мемлећету.

0275    Кад је било дану око подна,

0276    Ево бана из лова планине,

0277    Коња гони низ нову чаршију.

0278    Враг не дава момцим’ мировати,

0279    Него бану све право казују ─

0280    Иде бане сјетно невесело.

0281    Кад је био до близу авлије,

0282    Ружица га пред авлијом срета,

0283    Оће цура да му коња прими

0284    И овако бану проговара:

0285    „Јадан, бане, залуду л’ те фале,

0286    Зла ти срећа, а лов ти жалостан,

0287    Кога си ми у двор оставио

0288    Да ти чува дворе и тимаре,

0289    Злог ајдука Анђелића Мића!“

0290    Мучи бане, ништа не говори,

0291    Но крај цуре коња прогонио.

0292    Тек што бане на кулу изиђе,

0293    Ни почину ни кафу попио,

0294    Но довати довит и артију,

0295    Те је ситну књигу направио,

0296    А шиље је Анђелићу Мићу,

0297    Овако му бане књигу пише:

0298    „О, мој зете, Анђелићу Мићо,

0299    Купи свате, бржај по ђевојку,

0300    Доведи ми иљаду сватова,

0301    Од иљаде мање ни једнога,

0302    Од иљаде више ни једнога!“

0303    Кад је Мићо књигу проучио,

0304    Од радости на ноге скочио,

0305    Доватио перо и артију,

0306    Стаде писат’ књиге на све стране;

0307    Једну пише Сави од Посавја ─

0308    Да му скупи стотину сватова,

0309    Да му будесвацки војевода;

0310    Ову шаље, другу одма пише,

0311    Те је шаље Топлици Милану ─

0312    Да му скупи до триста сватова,

0313    Да му буде свацки буљумбаша;

0314    Ову шиље, трећу брже пише,

0315    А шаље је Косанчић’ Ивану ─

0316    Да му скупи три стотине свата,

0317    Да му буде свацки првијенац;

0318    Ову шаље, а четврту пише,

0319    Те је шаље Милош’ Обилићу ─

0320    Да му скупи до триста сватова,

0321    Да му буде свацки старјешина.

0322    Оваке им Мићо књиге пише

0323    И у књиге мило поздрављаше:

0324    „Поздрављам вас, српске војеводе,

0325    Побратими, чујте и знадите

0326    Да сам за ме цуру испросио,

0327    Милу ћерцу бана Задранина,

0328    Да сте мене брже у крајини

0329    У неђељу која прва дође!“

0330    Када књиге земљи долазиле,

0331    Сваки купи биране сватове,

0332    Азурава себе и коњице.

0333    Кад је било у свету неђељу,

0334    Ево ките и ево сватова.

0335    Лијепо их Мићо дочекао,

0336    Свате реди у росној ливади,

0337    А војводе на бијелу кулу,

0338    Част им чини пивом и јестивом,

0339    Држао их два бијела дана

0340    Док јунаци мало починули

0341    И док своје коње одморили.

0342    Ал’ да видиш Анђелића Мића,

0343    Азурава два брата близанца

0344    Од дванаест непунани љета

0345    Уз ђевојку да буду ђевери,

0346    Па их дава Милош’ Обилићу:

0347    „На, Милошу, српска војеводо,

0348    На аманет моја браћа луда,

0349    Чувај ми их тамо у Латина,

0350    Луда ђеца, невјешта свијету!“

0351    Отолен се свати подигоше,

0352    Куд гођ ишли, у Задар су сишли

0353    До бијела двора Задранина,

0354    Ту сватови коње разјахали.

0355    Води бане на кули војводе,

0356    А сватове пољу и ливади.

0357    Кад је било ноћи о акшаму,

0358    Завикало сврх града Латинче:

0359    „Ко је овђе ђевер уз ђевојку

0360    Нека иду у банову двору

0361    Да привате лијепу ђевојку!“

0362    То зачуше Анђелићи млади,

0363    Поскочише ђеца на ногама,

0364    Право иду у банову двору ─

0365    Латинче их води код ђевојке.

0366    Кад ђевојка ђецу угледала,

0367    Љуби ђецу, сузе пролијева.

0368    Питали је млади Анђелићи:

0369    „О, бора ти, наша мила снајо,

0370    Што ти рониш сузе од очију ─

0371    Ал’ ти н’јесу у вољи ђевери,

0372    Ал’ у срцу није ђувегија?“

0373    Одговори лијепа ђевојка:

0374    „Ви сте мене усред срца мога,

0375    А драг ми је ђувегија Мићо,

0376    Али, ђецо, кукала вам мајка,

0377    Сад ће доћи крвави џелати,

0378    Обојицу оће погубити,

0379    Испећи вас међу ватре двије,

0380    Па ишјећи на мале комате,

0381    Изнијеће војводама ручак!“

0382    У ријечи у којој бијаху,

0383    Упадоше два страшна џелата,

0384    Крваве им руке до лаката,

0385    А крваве сабље до балчака.

0386    Циче јадно двоје ђеце лудо,

0387    Побјегоше цури под кавадом ─

0388    Куку мајци! Да би побјегнули:

0389    „Не дај, снахо, погубит’ ђевере!“

0390    Ал’ џелати молит’ не дадоше,

0391    Сваки свога закла по гркљану,

0392    Наврћеше оба на пециво,

0393    Испекоше међу двије ватре,

0394    Па наситно месо исјекоше,

0395    Залучише и забиберише

0396    И латински мирис ударише,

0397    Изнијеше мезет војводама ─

0398    Од мириса мирише пољана.

0399    Тек што првом заложише меса

0400    И по једну чашу окапише,

0401    Зовну Милош два млада ђевера ─

0402    Милошу се нема ко озвати.

0403    Одма се је јаду досјетио,

0404    Зубом шкрипну, очима превали,

0405    А удари руком по кољену:

0406    „Авај!“ ─ рече, ─ „куку мојој души!“

0407    Јошт оваку ријеч проговори:

0408    „Браћо моја, несретња дружино,

0409    Видите ли, шњима не виђели,

0410    Ово није месо од јагњади,

0411    Но је месо ђеце Анђелића ─

0412    Но на ноге, ако Бога знате!“

0413    Па полеће граду на капији,

0414    Кад ли грацка врата затворена.

0415    Туче врата чизмом и топузом,

0416    Ал’ су пуста гвожђем постављена,

0417    Не би врата ни топ саломио,

0418    А камоли рука од јунака.

0419    Па се Милош на коњу скочио

0420    Да прескочи бедема од града,

0421    Али чудан јендек око града.

0422    Милош трже паклену канџију,

0423    Ошину га с обадвије стране,

0424    А ободе оштром бакрачијом.

0425    Скочи путаљ вису у облаке,

0426    Те прескочи јендек и бедема,

0427    Па полеће граду на капији

0428    И исјече на врата солдате,

0429    Те од града отворио врата.

0430    У град пушта двије војеводе,

0431    И Милана и другог Ивана,

0432    Све сватове на врата ставили,

0433    Њи тројица бану у дворове.

0434    Погубише бана Задранина,

0435    Посјекоше крваве џелате,

0436    Опалише куле и чардаке,

0437    Прифатише за руку ђевојку,

0438    Изведоше до међу сватове,

0439    Отидоше здраво натрагове,

0440    Здраво дошли у турској крајини.

0441    Сусрета их Анђелићу Мићо,

0442    Све сватове очим’ прегледао,

0443    Ал’ не види два брта близанца,

0444    Па запита Милош’ Обилића:

0445    „Ђе су браћа, ако Бога знадеш?“

0446    Милош проли сузе низ образе,

0447    Све му каза што је и како је.

0448    На ливади свати одјахаше,

0449    А војводе на бијелу кулу.

0450    Анђелићу свате придржао,

0451    Браћу кука, а весеље гради.

0452    Добавише старца калуђера,

0453    Кума куми Милош’ Обилића,

0454    Те за Мића Ружу привјенчаше.

0455    То је било када се чинило,

0456    Нама, браћо, дуго здравље било!

Литература

  • Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

Zenidba Mica Andjelica

женидба_мића_анђелића.txt · Последњи пут мењано: 2022/04/14 23:26