Краљевић Милован и Чекме Асан-ага је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање, Београд 1899-1902.

0001    Вино пије од Будима краље,

0002    Служи му га сине Миловане.

0003    Кад се краље напојио вина,

0004    Онда вели сину Миловану:

0005    „Пиј ми вина, сине Миловане,

0006    “Пиј ми вина да ми растеш, сине,

0007    „Да би тебе оженио бабо

0008    “Ја Влаињом ја Латинком младом.„

0009    Ал’ бесједи Миловане луди:

0010    “Нећу ти се оженити, бабо,

0011    „Ни Влаињом ни Латинком младом,

0012    “До Туркињом из турске Крајине.

0013    „Јесам био скоро до Удбине,

0014    “Виђео сам Чекменову љубу.

0015    „Ако Бог да и суђено буде,

0016    “Оћу с’, бабо, оженити њоме.

0017    „Дај ми, бабо, дора од мегдана,

0018    “И дај мене сабљу димискију,

0019    „Да ја идем у турску Крајину.“

0020    Вели њему од Будима краље:

0021    „Прођи ме се, сине Миловане,

0022    “Не машај се присојкиње гује,

0023    „Љута јесте, оће закинути.

0024    “Ако могу тебе прегорети,

0025    „Ја не могу прегорети дора,

0026    “А ни моје сабље димискије.

0027    „Турци ће ми заробити дора,

0028    “А и моју сабљу димискију,

0029    „Ђе сијеку Удбињани Турци

0030    “А на коњу од Будима краља

0031    „И његовом сабљом димискијом,

0032    “С’јеку наске Турци по мегдану.„

0033    А да видиш луда Милована,

0034    Он на баба очи наоблачи,

0035    Погледа га мрко попријеко.

0036    Оде му се краље измицати,

0037    Милован се ближе примицати,

0038    Па извади од тавнице кључе,

0039    Па и бабу у криоце баци:

0040    “Не фала ти, да мој мили бабо.

0041    „Док је мени од мегдана вранца,

0042    “И мојега мача зеленога,

0043    „Нећу теби ни искати дора,

0044    “Нити твоје сабље димискије.

0045    „Иди, бабо, доље у тамницу,

0046    “Те ти види робље у тамници,

0047    „Што сам јунак с вранцем задобио.“

0048    Узе краље кључе од тамнице,

0049    Па он оде проклетој тамници,

0050    Од тамнице отворио врата.

0051    Стаде писка робља из тамнице.

0052    А кад виђе од Будима краље,

0053    Ђе ј’ тамница робљем окићена,

0054    Он тамници затворио врата,

0055    Пак пошета на танану кулу.

0056    Када дође сину Миловану,

0057    Баци њему од аара кључе,

0058    Узе Мићо од аара кључе.

0059    Пак одшета коњу и аару,

0060    Те отвори аар коњушницу,

0061    И отвори деветора врата,

0062    И десету браву дубровачку,

0063    Па изводи дора дебелога.

0064    Па дорину тимар учинио,

0065    Оседла га седлом сребрнијем,

0066    Па га покри чоом до копита,

0067    А по чоси пули рисовину,

0068    Па претури двије агадаре,

0069    Баци на њ’га суру међедину,

0070    Па потеже четири колана,

0071    Заузда га уздом позлаћеном,

0072    Па одшета на бијелу кулу.

0073    Кад изиде на бијелу кулу,

0074    На се удри дивно одијело:

0075    Најнапријед ковче и чакшире,

0076    На чакшире копче ердерлије,

0077    А из њи су сићани синџири,

0078    Из синџира златне титреике,

0079    Што их каде испод грла носе;

0080    А на плећи зелену доламу,

0081    И на њојзи тридесет путаца,

0082    Свако пуце по од литре злата,

0083    А што му је пуце под гроцем,

0084    Оно тегли до три литре злата,

0085    Па се оно на бурму отвара,

0086    Кад Милован чаше не имаде,

0087    Да он њиме ладно пије вино;

0088    Па с’ утеже мукадем појасом,

0089    И за појас два чифта пушака,

0090    Међу њима ножи и синџири,

0091    Све у сребру и у суву злату;

0092    По долами токе и јелеке,

0093    Златне токе од четири оке,

0094    А на главу калпак и челенке,

0095    Па припаса сабљу димискију.

0096    Па отиде великој одаји,

0097    Од одаје отворио врата,

0098    Свом се бабу смјерно поклонио,

0099    Љуби њега у скут и у руку:

0100    „С Богом остај, да мој мили бабо!“

0101    „Ајде с Богом, луди Миловане!

0102    “Оде д’јете, на авлију сиђе,

0103    На авлији налазио мајку,

0104    Стару мајку и милосну секу,

0105    Мајку љуби у скут и у руку:

0106    „Остај с Богом, моја стара мајко!“

0107    „Ајд’ са здрављем, да мој мио сине!“

0108    Па он оде дебелу дорину,

0109    Приведе га бињакташ-камену,

0110    И на себе крста ударио,

0111    Па посједе дора од мегдана,

0112    Наћера га граду на капију.

0113    На капији сестрица Јелица,

0114    Уватила за дизген дорина,

0115    Те се с братом сеја пољубила.

0116    „Остај с Богом, моја мила сејо!“

0117    „Ајд’ са здрављем, брате Миловане!“

0118    Отлен Мићо окрену дорина,

0119    И отиде у турску Крајину.

0120    Прешао је поља и равнине,

0121    Фатио се брда и планина,

0122    Па он сиде на воду Чатрњу

0123    На Чатрњи тридесет робиња,

0124    Оне б’јеле оно танко платно.

0125    Како дође луди Миловане,

0126    А он њима божју помоћ даје.

0127    Оне њему љепше прифатише.

0128    Па говори луди Миловане:

0129    „Ој Бога ви, тридесет робиња,

0130    “Чије платно, чије л’ су робиње!„

0131    Веле њему тридесет робиња:

0132    “Ој Бога ми, незнана делијо,

0133    „Робиње смо Чекме-Асан-аге,

0134    “Платно јесте љубе Чекменове,

0135    „Еда Бог да те га не издере!“

0136    Онда рече луди Миловане:

0137    „Ој Бога ви, танане робиње,

0138    “Ђе је мене Богом побратиме,

0139    „Побратиме Чекме Асан-ага?“

0140    Бесједе му танане робиње:

0141    „Ој Бога ми, незнана делијо,

0142    “Ено Чекме на бијелој кули

0143    „И са шњиме тридест Удбињана,

0144    “Спремили су коње и оружје,

0145    „И они се у чету спремају.

0146    “Ако л’ нама јунак не вјерујеш,

0147    „Сад ће отуд љуба Чекменова,

0148    “И она ће право казивати.„

0149    У ријечи коју бесједили,

0150    Ал’ ето ти Чекменове љубе.

0151    Да каква је, шинула је гуја,

0152    Око ње су четири робиње,

0153    Двије држе скуте и рукаве,

0154    Двије пред њом росу одбијају.

0155    Колико је стасна и прикладна,

0156    Толико јој руо одговара,

0157    Све на њојзи свила и кадива.

0158    Кад је виђе д’јете Миловане,

0159    Дора гарну сјајном бакарлијом,

0160    Све му доро на колаче скаче,

0161    А гледа га Чекменова љуба,

0162    Гледала га па је бесједила:

0163    “Боже мили, чуда великога!

0164    „Добра коња, а бољег јунака,

0165    “Благо мајци која га родила,

0166    „И љубовци која њега љуби.“

0167    А Милован прићера дорина,

0168    Па он њојзи турски селам даје:

0169    „Селам алећ, моја снао мила!“

0170    „Алећ селам, незнани ђевере!“

0171    Вели њојзи Миловане луди:

0172    „Ђе је мени Богом побратиме,

0173    “Побратиме Чекме Асан-ага?„

0174    Она њему тијо бесједила:

0175    “Ој Бога ми, незнани ђевере,

0176    „Ено Чекме на бијелој кули,

0177    “Ладно пије са дружином вино,

0178    „Спремили су коње и оружје,

0179    “Они мисле у чету да иду.„

0180    Онда рече луди Миловане:

0181    “Снао моја, Чекменова љубо,

0182    „Примакни се да се дарујемо,

0183    “Јер ће мене опојити побро,

0184    „Нећемо се моћи даривати.“

0185    Примаче се љуба Чекменова,

0186    А извади Миловане луди,

0187    Он извади од злата јабуку,

0188    Па јој пружи руку и јабуку.

0189    Пружи руку љуба Чекменова,

0190    Пружи руку да узме јабуку,

0191    Милован јој не даде јабуке,

0192    Већ ј’ увати за бијелу руку,

0193    Па је тури за се на дорина,

0194    Утеже је мукадом појасом,

0195    Три пута је пасом опасао,

0196    А четвртом од сабље кајасом,

0197    Да му булу вијор не укине,

0198    Па побјеже пољем удбињскијем.

0199    Глас допаде на бијелу кулу,

0200    Глас допаде Чекме-Асан-аги.

0201    Турци одма на ноге скочише,

0202    На готове коње појааше,

0203    Поћераше луда Милована.

0204    Силни коњи, а бијесни Турци,

0205    Удбињско ми поље прећераше,

0206    Фатише се брда и планине.

0207    Кад су били насреда планине,

0208    Сви стадоше коњи и јунаци,

0209    А не стаде Чекмен на путаљу.

0210    Турчин силан, а коњ му бијесан,

0211    Све он ћера луда Милована,

0212    Доћера га пољу будимскоме.

0213    Угледа их сестрица Јелица,

0214    Па на граду отвори капију.

0215    Кад улеће луди Миловане,

0216    Те улеће граду у капију,

0217    За њим сеја затворила врата.

0218    Догони се Чекме Асан-ага,

0219    Догони се граду на капију,

0220    Па потеже перна буздована,

0221    Те удара на граду капију,

0222    Буздовану пера полећела,

0223    А капија ни абера нема.

0224    Кад то виђе Чекме Асан-ага,

0225    Он дозива од Будима краља:

0226    „Чујеш море, од Будима краље,

0227    “У зо час си подранио сина,

0228    „Будима ћу тебе раскопати,

0229    “Тебе, краље, стара објесити,

0230    „Милована луда погубити.

0231    То говори Чекме Асан-ага,

0232    А не вели Туре ако Бог да,

0233    Како њему ни помоћи неће.

0234    Докле рече луди Миловане:

0235    “Курво једна, Чекме-Асан-ага,

0236    „Ти не прети краљу ни Будиму,

0237    “Сјаши твога дебела путаља,

0238    „Ја ћу тебе оправити вина,

0239    “Па одиста слободно се напиј.

0240    „Чекај мене до зорице б’јеле,

0241    “Докле сване и огрије сунце,

0242    „Јер сам ти се Богу затекао,

0243    “Да обљубим твоју вјерну љубу,

0244    „Ето мене тебе на мегдана.“

0245    То је Чекме једва дочекао,

0246    Те одсједе помамна путаља,

0247    Милован му оправио вина.

0248    Ал’ је Туре од њег’ срдовито,

0249    Не шће њему ни гледати вино,

0250    Веће сву ноћ по пољицу ода,

0251    Сву ноћ ода, а путаља вода,

0252    А Јелица по граду дорина.

0253    А Милован на бијелој кули

0254    Спава јунак с булом на душеку,

0255    Кад се буди, он све булу љуби.

0256    А кад свану и огрија сунце,

0257    Скочи Мићо од земље на ноге,

0258    Умио се, и Богу молио,

0259    И припасо свијетло оружје,

0260    Па он иде од Будима краљу:

0261    „Опрости ме, да мој мили бабо,

0262    “Чини ми се ваља умријети.„

0263    “Да си просто, сине Миловане!„

0264    Па отиде право на авлију,

0265    На авлији налазио мајку:

0266    “Опрости ме, моја мила мајко!„

0267    “Да си просто, да мој мио сине!„

0268    Па прискочи дебелу дорину,

0269    Па посједе дора од мегдана,

0270    Л’јевом руком дизген покупио,

0271    А у десној копље коштуница,

0272    Па наћера дора на капију.

0273    На капији сестрица Јелица

0274    Рони сузе низ бијело лице.

0275    Рече њојзи луди Миловане:

0276    “Остај с Богом, и опрости, секо!„

0277    Па ишћера у поље дорина.

0278    Кад га виђе Чекме Асан-ага,

0279    Једва Туре дочекало било,

0280    Па посједе бијесна путаља.

0281    Онда рече луди Миловане:

0282    “Курво једна, Чекме-Асан-аго,

0283    „Ти заоди дебела путаља,

0284    “Твој је мегдан, твоје зазивање.„

0285    Једва Туре ријеч дочекало,

0286    Те заоди дебела путаља,

0287    А побјеже Мићо на дорину.

0288    За њим Чекме натури путаља,

0289    Бојно копље Чекме положио

0290    Баш путаљу између ушију,

0291    Мића гледа у плећи јуначке.

0292    Но залуду што је положио,

0293    Коњ се доро боју научио,

0294    На далеко копље опазио,

0295    Те он паде на прва кољена,

0296    Преко њега копље полећело.

0297    Јунак бјеше луди Миловане,

0298    Више себе копље уфатио,

0299    Па га преби на двоје на троје.

0300    Кад то виђе Чекме Асан-ага,

0301    Плећи даде, а бјежати стаде.

0302    За њим Мићо натури дорина.

0303    Одма доро пристиже путаља,

0304    Бојно копље Мићо положио

0305    Баш дорину између ушију,

0306    Гледа Туре у плећи јуначке.

0307    Ђе гледао, онђе погодио,

0308    Из бојна га седла изгонио,

0309    Прибоде га у зелену траву.

0310    Турчин паде, Милован допаде,

0311    Те Турчину посијече главу,

0312    Па путаља за дорина веже,

0313    А с Турчина ћеисију скида,

0314    На путаља ћеисију веже,

0315    У терћије Чекменову главу,

0316    Па отиде у бијела града.

0317    Како дође у бијела града,

0318    На град тури Чекменову главу,

0319    Па дозива свога мила бабу:

0320    “Чујеш ли ме, да мој мио бабо,

0321    „Не бој ми се Чекме-Асан-аге,

0322    “Чекмен нам је добар пријатељу,

0323    „Тебе, бабо, послао путаља,

0324    “Мене, бабо, поклонио љубу,

0325    „А он чува нашега Будима.“

0326    Па отиде на бијелу кулу,

0327    Те опреми бјелогрлу каду,

0328    Па је њојзи тијо бесједио:

0329    „Ајде, кадо, да се прекрстимо.“

0330    Одведе је у бијелу цркву,

0331    Крстише је и знаменоваше,

0332    Лијепо јој име нађенуо,

0333    Л’јепо име дилбер Анђелија,

0334    Па је Мићо за се привјенчао,

0335    Те је љуби, кад је њему драго.

• Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање, Београд 1899-1902.
• Пјесме јуначке средњијех времена, књига седма, Београд, 1900.

---

Kraljevic Milovan i Cekme Asan-aga