Корисничке алатке

Алатке сајта


кунина_златија

Кунина Златија

Кунина Златија је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић у дјелу Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846.

Текст пјесме

0001    Књигу пише Хасанагиница

0002    Из Удбиње из Турске крајине,

0003    Мила ћерка Хамзе капетана

0004    Из Клијенка града бијелога,

0005    Те је шаље својој старој мајци:

0006    „У з’о час ме удомила, мајко!

0007    „У Удбињу у Турску крајину

0008    „За мојега Куну Хасан-агу;

0009    „Ево има девет годиница,

0010    „Како си ме удомила, мајко,

0011    „Још ја не знам, што је мушка глава,

0012    „Нит је моје лице обљубљено:

0013    „Љети ага иде по четама,

0014    „Те доводи танане робиње,

0015    „Па он љуби лијепе робиње,

0016    „Зими ага иде у механе,

0017    „Те он љуби крчмарице младе;

0018    „Већ ти више књига доћи не ће,

0019    „Хоћу ти се млада објесити

0020    „О капији каменој авлији,

0021    „Ил’ ћу скочит’ са бијеле куле,

0022    „Те бијела уломити врата.”

0023    Кад је нени така књига дошла,

0024    И кад виђе, шта јој књига каже,

0025    Она тајом другу ситну пише,

0026    Те је шаље лијепој Златији:

0027    „Не вјешај се, мила кћери моја!

0028    „Не вјешај се, не гријеши душе;

0029    „Него чујеш, моја кћери драга!

0030    „Ето близу Сења бијелога

0031    „И у Сењу Сењанин-Ивана,

0032    „Два пута те у мене просио;

0033    „Ти обуци рухо сератлијнско,

0034    „Обуци се, како мушка глава,

0035    „И усједни агина ђогата,

0036    „Кога ага рани за мегдана.

0037    „Па ти бјежи Сењу бијеломе,

0038    „Једва ће те влаше дочекати.”

0039    Кад Златији така књига дође,

0040    Књигу гледа, а на њу се смије;

0041    Још Златији добра срећа била,

0042    Хасан-аге дома не бијаше;

0043    Златија се стаде опремати:

0044    Ев’ облачи зелену доламу,

0045    На којој су токе позлаћене,

0046    Којено су пет стотин’ дуката;

0047    А на главу самурли калпака,

0048    Око њега девет челенака

0049    (Да је коме стати погледати,

0050    Како једно другом одговара:

0051    Самур-калпак, а обрве црне,

0052    Одсјајује девет челенака);

0053    А на ноге ковче и чакшире

0054    До кољена у срму залите,

0055    Од кољена извезене златом;

0056    Све агино рухо облачила,

0057    Које ага носи у џамију;

0058    Па припаса свијетло оружје.

0059    Кад се када л’јепо опремила,

0060    Опремила и опусатила,

0061    Накупила у егбета блага,

0062    Кака блага? Све жута дуката.

0063    Па отиде у нове арове,

0064    Те опреми агина ђогата,

0065    Кога ага рани за мегдана,

0066    Уд’ри нњга седло позлаћено,

0067    Па по седлу златну абаију,

0068    Подрешена жутим дукатима,

0069    Заузда га уздом позлаћеном;

0070    Па кад хоџа заучи јацију,

0071    Посједнула дебела ђогата,

0072    Окрену га у Кунар планину,

0073    Оде право Сењу бијеломе;

0074    Добар ђого путе увјеџбао

0075    Под његовим Куном Хасан-агом

0076    Идућ’ често к Сењу бијеломе,

0077    Те јуначку чету четујући.

0078    Каде свану и огрија сунце,

0079    И кадуна на Кунар планину;

0080    Па одсједе дебела ђогата,

0081    Па извади злаћена дурбина,

0082    Она гледи у приморје равно,

0083    Док угледа Сење на крајини,

0084    Ђе се б’јеле пребијеле цркве;

0085    Па посједе дебела ђогата,

0086    Окрену га кроз Кунар планину.

0087    Кад је била до Уџбара града,

0088    Ту је каду ноћца застанула,

0089    У механи конак учинила,

0090    И онђе је рујна вина пила,

0091    Па у јутру добро поранила,

0092    Рано дође к Сењу бијеломе,

0093    Кад господа из цркве излази.

0094    Кад изиш’о Сењанине Иво

0095    Са својијех тридест капетна

0096    Па на кули рујно пију вино,

0097    Тад’ кадуна пред авлију дође,

0098    На авлији отворена врата,

0099    Ућерала коња у авлију,

0100    У авлији Иванова мајка,

0101    Њојзи Божју помоћ називала,

0102    Она њојзи љевше приватила:

0103    „Бог д’о добро, млади сератлија!”

0104    Њу ми пита лијепа кадуна:

0105    „Ој Бога ти, остарјела бако!

0106    „Јесу л’ ово двори Иванови?”

0107    Вели њојзи мајка Иванова:

0108    „Баш су ово двори Иванови.”

0109    Опет пита лијепа Златија:

0110    „Јели дома Иво капетане?”

0111    Казује јој мајка Иванова:

0112    „Јесте дома Иво капетане,

0113    „Ено њега на бијелој кули

0114    „С његовијех тридест капетана,

0115    „Ђе он с њима ладно пије вино.”

0116    Па је пита мајка Иванова:

0117    „Ој Бога ти млади сератлија!

0118    „Откуда си? Шта л’ за Ива питаш?”

0119    Вели њојзи лијепа кадуна:

0120    „Ја сам, нено, из Турске крајине,

0121    „Па сам дош’о Иву Сењанину,

0122    „Иво ми је Богом побратиме,

0123    „Како смо се, нено, побратили,

0124    „Од онда се нијесмо виђели.”

0125    Кад то зачу мајка Иванова,

0126    Отрчала на бијелу кулу,

0127    Па казује Сењанину Иву:

0128    „О мој синко, Сењанине Иво!

0129    „Турско момче у авлију дође,

0130    „Казује се, да ти је побратим,

0131    „Ја бих млада и остарјех, синко,

0132    „Мушке главе љевше вид’ла нисам!

0133    „На њему је дивно одијело

0134    „И његову дебелу ђогату,

0135    „Жарко га је огријало сунце,

0136    „Од њег’ ждрака по авлији бије,

0137    „Те јаркоме одсјајује сунцу.”

0138    Када Иван разабра бесједу,

0139    Брже викну своје вјерне слуге:

0140    „Сад Турчину коња приватите,

0141    „ Па га зов’те на бијелу кулу.”

0142    Одмах слуге коња приватише,

0143    А кадуну за бијелу руку,

0144    Те је воде на бијелу кулу;

0145    Како када на кулу изиђе,

0146    Јунацима Божју помоћ даје,

0147    Они њојзи љевше приватише,

0148    И кадуни мјесто начинише

0149    Уз кољено Сењанин-Ивану,

0150    Па стадоше ладно пити вино,

0151    Јунаци јој ожђелдије дају,

0152    Ожђелдије и добродошнице.

0153    Кад се ладна напојише вина,

0154    Те им винце уљезе у лице,

0155    Проговара Иво Сењанине:

0156    „Ој Бога ти, незнан добар јунак!

0157    „Откуда си, од које л’ крајине?

0158    „Како ли се зовеш по имену?”

0159    Проговара лијепа кадуна:

0160    „Ја сам јунак из Турске Удбиње,

0161    „По имену Арнаут-Османе,

0162    „Барјактар сам Куне Хасан-аге,

0163    „Па се јесам с агом завадио

0164    „Дијелећи шићар у Удбињи,

0165    „Од аге сам јунак побјегао

0166    „И теби сам данас добјегао,

0167    „Турска ми је вјера омрзнула,

0168    „А ришћанска јесте омиљела,

0169    „Доиста се хоћу покрстити,

0170    „Ако мене хоћеш приватити.”

0171    Кад то зачу од Сења Иване,

0172    Он пригрли лијепу Златију,

0173    Па говори од Сења Иване:

0174    „Бе аферим, Арнаут-Османе!

0175    „Да ја знадем, да је то истина,

0176    „Да се хоћеш јунак покрстити,

0177    „Дао бих ти сеју Анђелију,

0178    „Анђелију сеју за љубљење,

0179    „И још бих ти кулу начинио

0180    „Поред моје, баш као и моју,

0181    „Дао бих ти пола очевине

0182    „И сувише небројена блага.”

0183    Ал’ говори лијепа Златија:

0184    „Фала теби, Иво господару;

0185    „На твојему таком разговору;

0186    „Ја од тебе и не гледам блага,

0187    „И ја имам блага небројена;

0188    „А чујеш ли, Иво господару!

0189    „Доиста те преварити не ћу.”

0190    Па дозива лијепа кадуна,

0191    Она виче Иванове слуге:

0192    „Донес’те ми егбе са ђогата.”

0193    Донесоше егбе са ђогата,

0194    Пуне пусте жутијех дуката,

0195    Па говори лијепа Златија:

0196    „Вичи, Иво, твога хазнадара,

0197    „Нек остави егбе с дукатима,

0198    „Нек имамо блага за ашлука,

0199    „Да имамо за што пити вино.”

0200    Викну Иво свога хазнадара,

0201    Те однесе егбе с дукатима,

0202    И остави у хазна-одају.

0203    Кад то виђе од Сења Иване,

0204    Он пригрли лијепу кадуну,

0205    Па је љуби међу очи чарне:

0206    „Бе аферим, Арнаут-Османе!”

0207    Па му чашу вина наздравио.

0208    Пише вино три бијела дана,

0209    Док и света неђељица дође,

0210    Зове Иво сву господу редом,

0211    Па одведе Арнаут-Османа,

0212    Те у цркви њега покрстио

0213    И Јован му име нађенуо,

0214    Зањга своју секу привјенчао.

0215    Кад је тавна ноћца настанула

0216    И млађенце у ђердек сведоше,

0217    Ал’ да видиш чуда великога:

0218    Намјери се ђаво на ђавола,

0219    Одмиче се једно од другога.

0220    Кад у јутру јутро освануло,

0221    Поранио од Сења Иване,

0222    Те он шета по бијелој кули,

0223    Па дозива мила зета свога:

0224    „О мој зете, Јован-барјактаре!

0225    „Јеси ли ми мирно освануо?

0226    „Јел’ ти у ћуд моја Анђа сека?”

0227    Говори му Јован барјактаре:

0228    „Господару, Иво Сењанине!

0229    „Јесам теби и здраво и мирно,

0230    „Ком госпођа у ћуд бити не ће?

0231    „Ал’ ми ј’ Анђа нешто невесела.”

0232    Пита Анђу остарјела мајка:

0233    „Кћери моја, лијепа Анђуша!

0234    „Што си мајци тако невесела?

0235    „Ил’ те нешто Јован окарао?

0236    „Ал’ ти није господар по вољи?”

0237    Проговара лијепа Анђуша:

0238    „Прођи ме се, моја стара мајко!

0239    „Мени Јован ни мукает није,

0240    „Нит’ ме кара, нити ме милује.”

0241    Кад то чула остарјела мајка,

0242    Она каже од Сења Ивану:

0243    „О Иване, да мој мили сине!

0244    „Анђа нам је врло невесела,

0245    „Јован Анђи ни мукает није.”

0246    Кад то зачу Иван Сењанине,

0247    Он говори барјактар-Јовану:

0248    „Чујеш море, барјактар-Јоване!

0249    „Што је моја сека невесела?

0250    „Ти јој ниси ни мукает био!”

0251    Проговара Јован барјактаре:

0252    „Господару, Иво Сењанине!

0253    „Ја се јесам богу зарекао,

0254    „Да јој нећу лица обљубити,

0255    „Доке једном у чету не одем,

0256    „Да окушам моју срећу прву

0257    „Од како сам вјеру мијењао;

0258    „Него дај ми Комнен-барјактара,

0259    „И дај мени до тридесет друга,

0260    „Да ја идем у Кунар планину,

0261    „Да дочекам Куну Хасан-агу.”

0262    То се Иву од ина не море,

0263    Даде њему Комнен-барјактара,

0264    И даде му до тридесет друга;

0265    Оде Јован у Кунар планину,

0266    У планини ноћцу заноћили.

0267    Кад у јутру јутро освануло,

0268    Поранила лијепа кадуна,

0269    Те се пење на зелену јелу,

0270    Она гледа друму на пропланке,

0271    Док угледа лијепа кадуна,

0272    Ђе промиче барјак кроз планину;

0273    Она сиђе са зелене јеле,

0274    Па се врати натраг у дружину,

0275    Те дружини она казивала:

0276    „Ето оздо Куне Хасан-аге

0277    „С његовијех тридест Удбињана,

0278    „Него да их добро дочекамо:

0279    „Ви удрите, који кога може,

0280    „Нек барјактар гледа барјактара,

0281    „Хасан-агу ни један немојте,

0282    „Ја ћу њега жива уватити,

0283    „Јер је бржи ђогат од дората.”

0284    То су они у ријечи били,

0285    Док ето ти Куне са дружином,

0286    Како ага у бусију дође,

0287    Одмах пуче тридесет пушака,

0288    Убише му седамнаест друга,

0289    Па за оштро гвожђе приватише,

0290    Осјекоше до тридесет глава,

0291    А побјеже ага на дорату,

0292    А за њиме када на ђогату,

0293    Она ћера агу низ планину,

0294    Док пристиже њега на окуци,

0295    Удари га тешком топузином;

0296    Колико га лако ударила,

0297    Из бојна га седла иставила,

0298    Ага паде, а када допаде,

0299    Бијеле му савезала руке,

0300    Па посједе његова дората,

0301    А ђогата води у поводу,

0302    Па пјешице агу призајмила.

0303    Кад ишћера агу у дружину,

0304    Дорина му поклони Комнену,

0305    Па одоше к Сењу на крајину.

0306    Кад су били Сењу бијеломе,

0307    На муштулук Иву отрчаше,

0308    „Дај муштулук, Иван-господару!

0309    „Ево теби Јован-барјактара,

0310    „Ђе он иде здраво и весело,

0311    „Води жива Куну Хасан-агу,

0312    „Носи тридесет глава јуначкијех.”

0313    Кад дођоше у бијело Сење,

0314    Проговара од Сења Иване:

0315    „Бе аферим, мој зете Јоване!

0316    „Кад си таки јунак на мегдану.”

0317    Говори му Златија кадуна:

0318    „Господару, од Сења Иване!

0319    „На поклон ти шићар од јунака,

0320    „А дај мени Куну Хасан-агу,

0321    „И дај мени свилене тенефе,

0322    „Да објесим Куну Хасан-агу.”

0323    Даде Иван, не рече ријечи,

0324    Поведоше Куну Хасан-агу;

0325    Кад су били на воду Врбову,

0326    Проговара Златија кадуна:

0327    „Чујеш море, Куно Хасан-ага!

0328    „Ви’ш да ћу те сада објесити!

0329    „Ја нијесам Јован барјактаре,

0330    „Веће твоја Златија кадуна:

0331    „Ево има девет годиница,

0332    „Како си ме од мајке одвео,

0333    „Нијеси ми лица обљубио.”

0334    Па објеси агу код Врбове,

0335    Па се врати на бијелу кулу,

0336    Па говори Сењанину Иву:

0337    „Господару, од Сења Иване!

0338    „Ја нијесам Арнаут-Османе,

0339    „Него када Куне Хасан-аге,

0340    „Па сам дошла, да ти будем љуба.”

0341    То је Иво једва дочекао,

0342    Води каду у бијелу цркву,

0343    Те изнова каду покрстио,

0344    Дивно јој је име нађенуо,

0345    Дивно име: Питома Ружица,

0346    Па је онда за се привјенчао,

0347    И весеље велико чинио,

0348    Сву господу на весеље звао.

Литература

  • Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета.
  • Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846. Исто издата и у Београду, 1988.

Kunina Zlatija

кунина_златија.txt · Последњи пут мењано: 2021/05/25 22:16