Корисничке алатке

Алатке сајта


мајка_анђелија_и_деспот_јован

Мајка Анђелија и деспот Јован

Мајка Анђелија и деспот Јован је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

Текст пјесме

0001    Деспсоте се с царем завадио,

0002    У завади три године дана,

0003    Па се утом они помирише

0004    И с лепим се даром дариваше:

0005    Цар деспоту коња поклонио,

0006    Деспот цару Марицу дјевојку.

0007    Па беседи славни деспот Ђурђу:

0008    ”Чедо моје, Марице дјевојко,

0009    Ако сам те цару поклонио,

0010    Немој ми се потурчити, ћерко!”

0011    Ал’ говори Марица дјевојка:

0012    ”Да мој бабо, славни деспот-Ђурђу,

0013    Како си ме цару поклонио,

0014    Твојом си ме руком потурчио!”

0015    Том не прошла ни недеља дана,

0016    Троја кола иду по Марицу –

0017    Прва кола од сувога злата,

0018    Друга кола од ситна бисера,

0019    Трећа кола од драга камена.

0020    Која јесу од сувога злата,

0021    Онде сједи царе господине;

0022    Која јесу од ситна бисера,

0023    Онде сједе младе енђибуле;

0024    А која су од драгог камена,

0025    Она кола иду по Марицу,

0026    Одведоше царицу Марицу,

0027    Одведоше у Прилипа града.

0028    А кад длђе петак, турски светац

0029    Сједе царе световати Мару:

0030    ”Потурчи се, царице Марице,

0031    Да заједно вјеру вјерујемо,

0032    Да заједно у мечад идемо,

0033    Што родимо у наши сараји

0034    Да нам буде једног завичаја!”

0035    Мара ћути, ништа не беседи,

0036    Сузе рони низ бијело лице.

0037    Кад ујутру бјео дан освану,

0038    Шеће Мара Омеру ђеверу,

0039    Па му вели царица Марица:

0040    ”Ој Омере, мој мили ђевере,

0041    Научи ме и посавјетује ме!

0042    Често мени царе досађује –

0043    Како дође петак, турски светац,

0044    Сједне мене царе световати

0045    ,Потурчи се, царице Марице,

0046    Да заједно вјеру вјерујемо,

0047    Да заједно у мечед идемо,

0048    Што родимо у наши сараји

0049    Да нам буде једног завичаја!’ ”

0050    Ал’ беседи Омере ђевере:

0051    ”Ја би тебе томе научио,

0052    Ал’ ме немој цару издавати!”

0053    Заклиње се царица Марица

0054    Да Омера издавати неће.

0055    Опет вели Омере ђевере:

0056    ”Када дође петак, турски светац,

0057    Кад те стане царе световати

0058    ,Потурчи се, царице Марице,’

0059    А ти реци цару господару

0060    ,Ја се, царе, потурчити нећу

0061    Док ми не даш твоју подужбину,

0062    Диван-кућу, ди гости падају,

0063    И џамију, гди с’ Турци клањају!” –

0064    Ђипи царе к’о да се помами:

0065    ”То је тебе Омер научио!”

0066    Заклиње се царица Марица:

0067    ”Није мене Омер научио,

0068    Већ су мене браћа научила

0069    Још кадно сам ја код мајке била!”

0070    Седе царе у стола злаћена,

0071    Брже царе ситну књигу пише,

0072    Па је шаље Смедереву граду

0073    До свог таста Смедеревић-Ђурђа

0074    Да му шиље младе поођане.

0075    А кад Ђурђу ситна књига дође,

0076    Књигу чтије Смедеревче Ђурђу,

0077    Књигу чтије, дјецу совјетује:

0078    ”Дјецо моја, моји соколови,

0079    Кад пођете сестри у пооде,

0080    Старе душе у руку љубите,

0081    А младима Бога називајте;

0082    Кад изиђу млади чојаглани,

0083    Ви сиђите са добри коњица,

0084    По колени чоју препузите!”

0085    То зачула Јерина госпоја.

0086    Па је дјецу ’вако световала:

0087    ”Дјецо моја, моји соколови,

0088    Ког сретнете, буздованом би’те,

0089    Ког стигнете, коњма погазите;

0090    Кад изађу млади чојаглани,

0091    Сву им чоју коњма помрсите,

0092    Чојаглане младе погубите –

0093    Да се знаду кад се цару шећу

0094    У пооде две цареве шуре!”

0095    Пре глас дође цару господину

0096    Какав су му зулум поправили

0097    До два млада, а царева шура.

0098    Кад су дошли у Прилипа града,

0099    Стефану је очи извадио.

0100    Ал’ беседи цариа Марица:

0101    ”Гргур ме је томе научио!”

0102    И Гргуру цар очи извади.

0103    Дадоше им младе пратиоце,

0104    Пратише ји Смедереву граду.

0105    Изилази Јерина госпоја

0106    Да под дјецом добре коње прими,

0107    Па превати коња Гргурова.

0108    Гргуре је Стеви беседио:

0109    ”Ој Стеване, мој брате рођени,

0110    Је л’ ти царе вида оставио –

0111    Нешто ми је коњиц заостао?”

0112    Ал’ беседи Гргуру Стеване:

0113    ”Како тебе, мој брате рођени,

0114    Так’ и мене царе даривао.

0115    Већ ти узми сабљу од појаса,

0116    Па замани до два до три пута –

0117    Ко ће бити тај ће побегнути!”

0118    Кад Јерина саслушала речи,

0119    Она цикну ка’ и љута гуја.

0120    Кад опази славни деспот Ђурђу,

0121    Чупа Ђурђу своју сједу браду,

0122    Пак беседи славни деспот Ђурђу:

0123    ”Авај мени и до Бога мога,

0124    Ко ће мене до смрти ранити,

0125    Ко ли ће ме стара саранити?”

0126    Ал’ беседи млад деспот Стеване:

0127    ”Да мој бабо, славни деспот Ђурђу,

0128    Ми ћемо ти по св’јету одити,

0129    Милостињу у браће просити,

0130    Па ћемо те до смрти ранити!”

0131    Кад дођоше до првога бана,

0132    До првога, до бана Јована,

0133    Бан ји оба л’јепо дривао,

0134    Дао им је небројено благо

0135    И дао им коња од мегдана.

0136    Кад су дошли до другога бана,

0137    До другога, до бана Филипа,

0138    И Филип ји исто л’јепо даривао,

0139    Дао им је небројено благо.

0140    Кад су дошли до трећега бана,

0141    До трећега, до бана Ивана,

0142    Бан Иване стао беседити:

0143    ”Дјецо моја, два Деспотовића,

0144    Би л’ се тео који оженити?”

0145    Ал’ беседи деспоте Гргуре:

0146    ”Нисмо пошли да се оженимо,

0147    Већ смо пошли по св’јету б’јеломе

0148    Да милости у браће просимо,

0149    Послала нас наша стара мајка,

0150    Стара мајка, проклета Јерина!”

0151    Онда Стеван стаде беседити:

0152    ”Ја би ти се оженио, стриче!”

0153    Кад то рече деспоте Стеване,

0154    Иван шеће младој Комненији,

0155    Па је њо’зи тијо беседио:

0156    ”Комненијо, моја нећакињо,

0157    Би л’ ми пошла за слепа Стевана,

0158    Би л’ ујаку образ освјетлала?”

0159    Комненија говори ујаку:

0160    ”Бан-Иване, мој рођени ујко,

0161    Што родио, све ти слепо било,

0162    Што удао, све за слепо дао –

0163    Што ће мени данак без сунашца,

0164    Тавна ноћца без сјајна месеца,

0165    Што ће мени Стеван без очију?”

0166    Иван шеће младој Анђелији,

0167    Па је њо’зи бане беседио:

0168    ”Анђелијо, моја нећакињо,

0169    Би л’ тио пошла за сл’јепа Стевана,

0170    Би л’ ујаку образ освјетлала?”

0171    Анђелија ујку одговара:

0172    ”Бан-Иване, мој рођени ујко,

0173    Ја би пошла за сл’јепа Стевана,

0174    Ал’ ја нема бијели дарова!”

0175    То зачула млада Комненија,

0176    Па беседи сестри Анђелији:

0177    ”Пођи, Анђо, пошла у добри час,

0178    Белећемо под’јелити даре!”

0179    Облачи се млада Анђелија,

0180    Па се шеће до ујка Ивана

0181    Зарад среће, света благослова,

0182    До Ивана девет метанија,

0183    Целива га у скут и у руку,

0184    Црну земљу, ди пашмагом стаје.

0185    Бан Иване Анђу благослови,

0186    И дванајест српскије владика

0187    И четири старе патријаре:

0188    ”Што родила, све ти свето било,

0189    И твоје се т’јело посветило!”

0190    Родила је Максима владику

0191    И онога деспота Јована. –

0192    Разбоље се деспоте Јоване

0193    У маломе мјесту Беркосову,

0194    Па он болан ситну књигу пише

0195    И дозива Ваистина слугу:

0196    ”Ваистине, моја вјерна слуго,

0197    Иди, слуго, мјесту Купинову,

0198    До старице Анђелије мајке,

0199    Кажи, слуго, Анђелији мајки

0200    Нек’ се жури, нека брже дође,

0201    Нек’ не меси увити колача,

0202    Већ нек’ иде мјесту Беркосову –

0203    Ја се јунак на војску опремам,

0204    У приморје на девет година;

0205    А кад с’ вратиш мјесту Беркосову,

0206    Ти удари мјесту Крушедолу,

0207    Моме брату, Максиму владики,

0208    Па му подај ову књигу б’јелу!”

0209    То је слуга за савјет примио,

0210    Па отиде мјесту Купинову

0211    На кољено Анђелији мајки,

0212    Њојзи слуга ’вако беседио:

0213    ”Анђелијо, наша стара мајко,

0214    Тебе ми је поздравио Јова,

0215    Господару у Срба деспоте,

0216    Да му идеш мјесту Беркосову,

0217    Да се журиш и да брже дођеш;

0218    Ти не меси увити колача,

0219    Није време, нит’ се има када –

0220    Деспоте се на војску опрема,

0221    У приморје на девет година,

0222    Већ ајдемо мјесту Беркосову!”

0223    Дигоше се мјесту Беркосову,

0224    До славнога места Крушедола –

0225    Службу служи Максиме владика.

0226    Књигу даје Ваистине слуга;

0227    Књигу гледа Максиме владика,

0228    Књигу гледа, грозне сузе лије,

0229    Од мајке се руком заклонио

0230    Да не види Анђелија мајка.

0231    Приступио Максиме владика,

0232    Па беседи Анђелији мајки:

0233    ”Иди, мајко, кроз друме цареве,

0234    Ја ћу, мајко, кроз Фрушку планину,

0235    Ја ћу мога брата уставити!”

0236    Шеће мајка кроз друме цареве;

0237    Опазила Анђелија мајка

0238    Ди косачи косе гологлави,

0239    Па беседи Анђелија мајка:

0240    ”Ваистине, мога Јове слуго,

0241    Што косачи косе гологлави

0242    Кад се Јова на војску опрема?”

0243    Одговара Ваистине слуга:

0244    ”Анђелија, наша стара мајко,

0245    Жале, мајко, свога господара –

0246    Није шала ни девет недеља,

0247    А камо ли за девет година!”

0248    Опет пита Анђелија мајка:

0249    ”Ваистине, мога Јове слуго,

0250    Што жет’оци жању гологлави

0251    Кад се Јова на војску опрема?”

0252    Одговара Ваистине слуга:

0253    ”Жале, мајко, свога господара –

0254    Није шала ни девет недеља,

0255    А камо ли за девет година!”

0256    Кад су дошли близу б’јела двора,

0257    Опет рече Анђелија мајка:

0258    ”Ваистине, мога Јове слуго,

0259    Што су наше гологлаве слуге

0260    Кад се Јова на војску опрема?”

0261    Одговара Ваистине слуга:

0262    Жале слуге свога господара –

0263    Није шала ни девет недеља,

0264    А камо ли за девет година!”

0265    Кад су ушли у двор на капију,

0266    Излазила Јевросима млада,

0267    Црно платно пред мајку стерала.

0268    Ал’ беседи Анђелија мајка:

0269    ”Не жали га, снао Јевросима,

0270    Не жали га, жалиће га мајка!”

0271    Кад је ушла Анђелија мајка,

0272    Ал’ је Јова на исходу душе;

0273    Чело главе Максиме владика

0274    Њему чати велику молитву.

0275    Беседи му Анђелија мајка:

0276    ”Чедо моје, деспоте Јоване,

0277    Ти болујеш и оћеш да умреш –

0278    На чему си оставио мајку?”

0279    Болан Јово одговара мајци:

0280    ”Лепо сам те оставио, мајко,

0281    Лепо мјесто Крушедол намастир,

0282    Да се слави и да се спомиње

0283    Докле текло и св’јета и в’јека!”

Литература

  • Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

Majka Anđelija i despot Jovan
Majka Andjelija i despot Jovan

мајка_анђелија_и_деспот_јован.txt · Последњи пут мењано: 2021/08/10 20:38