Корисничке алатке

Алатке сајта


милутин_бојић

Милутин Бојић

Милутин Бојић (Београд, 7/19. мај 1892 — Солун, 26. октобар/8. но­вем­бар 1917), српски пе­сник, драм­ски пи­сац, књи­жев­ни и по­зо­ри­шни критичар.1) Опевао је патње и стра­да­ња срп­ског на­ро­да кроз тра­гич­но по­вла­че­ње пре­ко Ал­ба­ни­је.2)

Биографија

Рођен је 7/19. маја 1892. године у Срем­ској ули­ци, у Бе­о­гра­ду, од мајке Софије (1864-1915) рођене Барјактаревић из имућне занатске породице, по занимању домаћице и оца Јо­вана, по занимању занатлија папуџија.3)4)

Мајчина породица се доселила из Тетова, за време Чарнојевићеве сеобе у Бечкерек (Зрењанин). Софијин отац Јован, по занимању чизмар, одатле се као дечак доселио у Панчево, где је касније рођена Софија. Бојићи су били пореклом из Босне, и доселили су се нешто пре Првог српског устанка у горњу област Западне Мораве, северозападно од Ибра, а одатле су 1813. године пребегли у Земун. Служећи мађарску војску у Коморану, отац се потукао са једним подофициром и из страха од казне побегао у Београд, у који је и пре тога често долазио.5)

Имали су продавницу и радионицу са двадесетак момака, калфи и шегрта, а породица је живела у стану на спрату. Милутин је био најстарији. Имао је две млађе сестре Јелицу (1894) и Даницу (1896) и два млађа брата Радивоја (1900) и Драгољуба (1905).6)7)

Школовање је започео школске 1898/99. године у Теразијској основној школи, коју је завршио са одличним успехом, а 1902. уписан је у Другу београдску гимназију, која је 1905. постала самостална реалка. Новембра 1905. су се преселили у Хиландарску улицу, која се тада налазила на уласку у Палилулу. Још пре завршетка гимназије почео је да објављује своје прве радове песме, кратке критике и студије у школским листовима, у „Дневном листу“, „Делу“, „Венцу“, „Пијемонту“, „Српским књижевним новинама“, где је пре матуре морао да се потписује под псеудонимом.8)

Са петнаест година почео је да пише трилогију „Де­спо­то­ва кру­на“ („Па­као“, „Сле­пи де­спот“ и „Два­на­е­сти час“), која припада жанру историјске драме. Са писањем је завршио 1909. Рукопис је прочитао Ристо Ј. Одавић, драматург Народног позоришта и обећао да ће се комад играти на сцени, али се то није догодило.9)

Године 1910. завршио је Реалку са одличним успехом и био ослобођен испита зрелости. После тога се уписао на математичко-педагошку групу Филозофског факултета. Због слабе телесне грађе је ослобођен војске. Уз обавезан наставни програм је самостално учио стране језике, проучавао светску књижевност, историју филозофије, психоанализу, а посебно се занимао за позоришну уметност. У то време није било радија и телевизије, па је Народно позориште била једна од главних културних институција.10)

Маја 1911. године после очеве смрти постао је глава породице. Био је учесник Балканских ратова 1912. и 1913. Путовао је у ослобођене крајеве.11) Био је дописник из тих крајева, сведок стварања Балканског савеза и његовог краха.12) Писао је путописе, белешке, епиграме, књижевне и позоришне рецензије. Посебно се истакао са историјском драмом у стиховима „Краљева јесен“, посвећену Симониди, ћерци византијског цара Андроника II, која је 10/23. ок­то­бра 1913. први пут изведена у Народном позоришту, а 1921. објављена у „Срп­ском књи­жев­ном гла­сни­ку“.13) Одлично је примљено и његово друго дело, грађанска драма „Госпођа Олга“, написано исте године. Те године је упознао и девојку Радмилу Тодоровић, коју је искрено заволео.14)

Почетком 1914. године издавач Светислав Б. Цвијановић је објавио 48 његових песама, које је Јован Скерлић одлично оценио у „Српском књижевном гласнику“ и уврстио песника у своју „Историју новије српске књижевности“.15)

На почетку Првог светског рата је са српском војском напустио Београд. Своју породицу је преселио најпре у Аранђеловац, а затим у Ниш где је радио као цензор у Врховној команди. У Нишу је објавио свој еп „Каин“, чији је цео тираж запленила бугарска војска и уништила га.16)

Фебруара 1915. године у Нишу му је умрла мајка.17) Сестре и најмлађег брата је оставио код родбине у Краљеву. Са собом је повео брата Радивоја и са српском војском кренуо у изгнанство, преко Куршумлије, Приштине, Призрена, Косовске Митровице, Пећи, Руговске клисуре, Чакора, према Скадру и Драчу. О изгнанству преко Албаније писао је у чланку „Србија у повлачењу“, а у Драчу је јануара 1916. написао песму „Сингидунум“ о Београду. Приликом повлачења је радио у саставу једне специјалне телеграфске јединице.18)

По доласку на Крф је радио је у Обавештајној служби Врховне команде. Истовремено је наставио са својим књижевним радом. Завршио је са писањем „Урошеве женидбе“. Писао је песме и сонете. Марта 1916. на Крфу је отворена Српска државна штампарија, у којој је априла у „Српским новинама“ почела да се штампа у деловима његова епопеја „Вечна стража“.19) Почетком јесени 1916. отпловио је савезничком лађом у Француску, у којој је провео месец дана. У Ници се последњи пут видео са својом вереницом, а са братом у Тулону.20)

Јануара 1917. прекомандован је за Солун, као чиновник Министарства унутрашњих дела. У Солуну је крајем јуна објављена његова збирка „Песме бола и поноса“, у чијем се саставу налази и „Плава гробница“, посвећена страдању српских ратника.21)

Лично је имао прилике да посматра савезнички бродове који су одвозили много српских лешева и спуштали их у море. Августа 1917. у Солуну је избио велики пожар у коме је изгорела штампарија, где је штампана његова збирка.22)

Годину и по је боловао. Опорављао се и у Ници, а када је био уверен да се излечио, тражио је да га врате у Солун, јер је знао да се српска војска спрема у пробој, па је желео да буде учесник те битке.23) Септембра 1917. пребачен је у војну болницу,24) у дрвену бараку број 15. Здравље му се из дана у дан погоршавало и закомпликовало се туберкулозом. У болесничкој постељи је написао опроштајну песму:25)

„Као мртво тело
без воље и снаге
не осећам ништа
и не чујем више
изнад мене звоне
црне капи кише
и страшан бол бола
за тренутке драге.”

Није дочекао пробој Солунског форнта.26) Умро је на Митровдан, 26. октобар/8. новембар 1917. у 25. години живота, од ми­ли­јар­не ту­бер­ку­ло­зе у болици у Солуну.27) Сутрадан је сахрањен као један од првих на Срп­ском вој­нич­ком гро­бљу у Зеј­тин­ли­ку, изграђену у близини болнице.28) Опроштајни говор на сахрани је читао књижевник Иво Ћипико и певано је Мокрањчево „Опело“.29)

Лета 1922. његови по­смрт­ни оста­ци су пре­не­ти у породичну гробницу на Новом гробљу у Бе­о­граду.30) Њему се придружила и његова вереница у белој венчаници 1975. године.31)

Постхумно је објављена његова збирка „Сонети“ 1922. године. Пр­во из­во­ђе­ње „Уро­ше­ве же­нид­бе“ на сцени Народног позоришта било је 11. де­цем­бра 1923. у режији Ми­ха­и­ла Иса­и­ло­вића.32) Године 1910. написао је и ре­а­ли­стич­ку драму „Ланци“, која го­во­ри о ра­ђа­њу и успо­ну гра­ђан­ске кла­се у Ср­би­ји, али она није примљена на конкурсу На­родног по­зо­ри­шта и са обра­зло­же­њем да по­ступ­ци по­је­ди­них ли­ко­ва не­ма­ју пре­ко по­требу драм­ску мо­ти­ва­ци­ју. Она је први пут емитована као ТВ драма 6. ав­гу­ста 1979. године у режији Сте­ве Жи­гона.33)

Плава гробница

„Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, к’о наш ум бескрајна.
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест, хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна питомина?
То велика душа покојника лута

Стојте, галије царске! На гробу браће моје
Завите црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, к’о пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена
огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ’ недра земље и небесног свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер, тамо далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим
без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
Уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом.
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!”

Литература


Milutin Bojić
Milutin Bojic

1) , 3) , 6) , 8) , 10) , 14) , 15) , 16) , 17) , 18)
Га­ври­ло Ко­ви­ја­нић, 2007, стр. 3
2) , 19) , 20) , 21) , 22) , 24) , 27) , 30)
Га­ври­ло Ко­ви­ја­нић, 2007, стр. 4
4) , 5) , 7) , 12)
Библиотека „Милутин Бојић“, 8. 1. 2013.
9) , 11) , 13) , 32) , 33)
Душан Цицвара, 2007, стр. 16
23) , 25) , 29)
Милена Марковић, 26. 10. 2013.
26) , 31)
Момир Војводић, 2012.
28)
Миладин Суботић, 12.03.2014.
милутин_бојић.txt · Последњи пут мењано: 2021/09/03 19:04