Миодраг Ибровац (24. 8. 1885, Горњи Милановац — ?), професор универзитета, књижевни хисторичар, доктор књижевности и члан српске делегације на мировној конференцији у Версају послије Првог СР. Завршио је гимназију и 1907. филозофски факултет у Београду. Докторат књижевности је добио у Паризу 1923.

Од 1904. активан је у покрету југословенске омладине, и један је од покретача Словенског Југа и Југословенске Библиотеке. Године 1911. професор је београдске реалке, а 1912-1913. ради при министарству просвјете. Године 1915. имао је дипломатску улогу у Бугарској. Током Првог СР у избјеглиштву у Француској држи предавања и објављује чланке везане за јужнословенски простор. У Паризу 1918-1923. предаје српски и хрватски језик у Школи за источне језике и у Друштву за ширење страних језика у Паризу. Године 1919. један је од редактора француског билтена српске делегације на Версајској конференцији. Године 1923. изабран је за ванредног професора београдског универзитета на катедри француског језика и књижевности.

Главни радови су му огледи о неким српским и бугарским писцима, преводи стихова, прича и романа са француског и бугарског, и дјела:

• Un poete de Raguse (1918)
• La langue serbo-croate (1918)
• Jose-Maria de Heredia, sa vie, son oeuvre (1923)
• Les sources des Trophees (1923, награда Француске Академије)

• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, друга књига, 1929.

Miodrag Ibrovac