Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца је наследна и парламентарна монархија.

Грб је Краљевства Двоглави Бели Орао у полету, на црвеном штиту. Врх обе главе Двоглавога Белог Орла стоји Круна Краљевства. На прсима му је штит, на коме су грбови, српски: бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком краку; хрватски: штит са двадесет поља црвених и сребрнастих наизменице; и словеначки: на плавоме штиту бела петокрака звезда, а испод ње бели полумесец.

Државна је застава модра, бела, црвена у водоравном положају према усправном копљу.

О свакој промени државне области решава Народно Представништво законом. У том случају потребно је да у његовој седници присуствује три четвртине чланова. За пуноважно решење тражи се две трећине присутних чланова.

Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца дели се на покрајине или области, округе или жупаније, срезове или котаре и општине.

Покрајине су ове: Србија, Стара Србија са Македонијом, Хрватска и Славонија са Ријеком, Истром и Међумурјем, Босна, Црна Гора с Херцеговином, Боком и Приморјем, Далмација, Срем с Бачком, Банат, Словеначка с Прекомурјем.

Величина и границе ових покрајина, округа, срезова и општина одредиће се ближе законом о административној подели или законом о покрајинској, окружној, среској и општинској самоуправи.

Промене у броју и обиму покрајина могу се извршити само законом на захтев или с пристанком оног становништва којега се промена тиче, а по саслушању покрајинског представништва. Само погранични окрузи могу се одвојити од једне покрајине и присајединити другој.

Службени језик у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца је српско-хрватски. У Словеначкој има значај службенога језика, поред српско-хрватскога, и словеначки. Странке, као и јавни органи, y Словеначкој, имају право обраћати се на власти у Краљевини и словеначким дијалектом.

Говори, питања и интерпелације у Парламенту могу бити и на ком дијалекту народном: српскога, хрватскога или словеначкога имена.

Држављанство је у читавом Краљевству само једно. Како се оно добија и губи, одређује се законом.

Сви су држављани пред законом једнаки.

Сви уживају једнаку правну заштиту судских и управних власти.

Не признају се преимућства по рођењу нити личне повластице.

Чланови Краљевског Дома имају иста права и дужности као и остали грађани, у колико није друкчије одређено Уставом или законом о владалачком дому. Овај се закон доноси по предлогу Краљевом, а Народно Представништво решава о њему у целини.

Племство је укинуто. Фидеикомиси разрешиће се на основу посебног закона.

Лична слобода ујемчава се.

Нико не може бити узет на одговор, ни бити притворен, нити иначе ма од кога лишен слободе, осим y случајевима које је закон предвидео и начином како је закон одредио.

Нико не може бити притворен за какву кривицу без писменог или разлозима поткрепљеног решења надлежне власти. Ово решење мора се саопштити лицу које се притвара, или у часу притварања, или, ако то није могућно, најдаље у року од 48 часова од часа притварања. Предмет о притварању шаље се надлежном суду у року од 24 часа након саопштења решења о притварању, било по жалби притворенога или по службеној дужности. Суд је дужан донети своју одлуку у року од 3 дана. Решење судско је извршно.

Ван кривичног судског поступка полицијски органи могу грађане привремено лишити слободе, ако је то преко потребно да се заштити сам грађанин или лична безбедност других лица, или да се одржи јавни поредак и јавна безбедност, или јавни морал. Полицијска је власт дужна грађанина пустити на слободу најдаље за 24 часа.

Управници јавних и приватних болница дужни су у року од 24 часа јавити надлежној судској власти сваки случај кад приме на негу једно лице, које им је предано као умоболно.

Ко скриви против ових одредаба казниће се судски за незаконо лишење слободе на тужбу ма кога грађанина у року од 6 месеци по учињеном делу.

Пропис чл. 30, II. став, примењује се и овде.

Никоме не може судити ненадлежан суд.

Нико не може бити суђен док не буде надлежно саслушан или законим начином позван да се брани.

Казна се може установити само законом и применити једино за дела за која је закон унапред рекао да ће се том казном казнити.

Смртна се казна укида за чисто политичке кривице.

Изузимају се случајеви извршења или покушаја атентата на личност владаочеву и на чланове Краљевског Дома, за које је одређена смртна казна у казненом законику.

Изузимају се осим тога и случајеви у којима је уз чисто политичку кривицу учињено још неко кажњиво дело, за које је у казненом законику одређена смртна казна, а такође и случајеви које војни закони казне смртном казном.

Сваки држављанин може по вољи у земљи изабрати место пребивања и борављења.

Ниједан грађанин не може бити прогнан из земље. Он се не може протеривати у земљи из једног места у друго ни заточити (интернирати) у једном месту, изузевши случајеве које је закон изреком предвидео.

Стан је неповредан.

Ради кривичног прогона може се извршити претресање и истраживање у стану држављанина само у случајевима које је закон о кривичном поступку или који други закон предвидео, али увек начином како је то закон о кривичном поступку прописао.

Полицијски органи могу дању ући у приватан стан једино ради каквог службеног дела које се по природи својој може само ту извршити, а ради прегледања и надзирања једино у случајевима који су предвиђени особеним законим прописима. У ноћно доба могу полицијски органи ући у приватан стан једино у случајевима преке нужде или онда кад буду из стана у помоћ позвани. Изузимају се приватне просторије које су по намени својој приступачне публици.

Органи власти који би скривили против ових одредаба, казниђе се за незакону повреду стана, у границама члана 30. овог Устава.

Својина је зајемчена.

Садржина и обим права својине одређују се законима.

Феудни се односи укидају.

Нико не може бити принуђен да своје добро уступи за јавне потребе, нити се право приватне својине може ради тога ограничити, осим где закон то допушта и уз накнаду по закону.

Кад друштвене потребе захтевају може се нарочитим законима допустити да се, уз накнаду, извласте земљишта ради грађења станова, ради насељавања, ради побољшавања тла, ради унапређења пољопривреде и у опште ради подизања земљорадничког реда.

Сваки држављанин може стицати непокретности сваке врсте и бавити се сваком граном привреде.

Слобода рада, привреде и трговине ујемчава се у границама закона.

Казна одузимања имања (конфискација) не може се установити.

Слобода вере и савести ујемчава се.

Нико не може бити ради исповедања своје вере прогоњен ни трпети у својим правима.

Нико не може бити приморан да суделује у верозаконским актима или обредима, нити да слави верозаконске свечаности, осим ако је подложан очинској, или туторској или дисциплинској власти, у колико јој закон даје тако право принуде.

Свакоме се ујемчава вршење верозакона у кући, ако оно не вређа јавни ред или морал.

Уживање грађанских и политичких права независно је од исповедања вере.

Нико се не може ослободити својих грађанских или војничких дужности позивајући се на прописе своје вере.

Уметност и наука су слободне.

Универзитетска настава је слободна.

Поред јавних школа могу се основати и приватне под законским погодбама.

Основно је школовање обавезно. Оно је бесплатно у јавним основним школама.

Штампа је слободна.

Не може се установити цензура нити каква друга превентивна мера која спречава излазак, продају или растурање списа или новина.

За издавање новина није потребно никакво претходно одобрење власти, али свако издавачко предузеће мора се претходно протоколисати, по одредбама трговачког законика, код надлежног суда.

Од писца, издавача, уредника или штампара не тражи се никакво јемство.

Штампар је дужан у самом почетку растурања листа или списа предати по један примерак суду, односно државном тужиоцу оног места где лист излази.

Кривице штампом учињене суди поротни суд, састављен од грађана и једнога државног судије.

За написе у листу одговара писац или издавач, односно уредник, штампар или растуривач. На кривице штампом учињене примењују се прописи казненог законика о саучешћу.

Новчане казне, на које се осуде писац, издавач, уредник, штампар или растуривач, морају се положити суду у року од три дана од дана извршности пресуде. Ако у том року не буде положена новчана казна, лист или повремени спис обуставља се судским решењем.

Новинама и другим штампаним стварима може се забранити даље растурање и продавање, ако садрже увреду владаоца, или чланова Краљевог Дома, или увреду страних државних поглавара, или непосредно или посредно позивање грађана да силом мењају устав или земаљске законе.

Увреда постоји онда, кад се непосредно или посредно, речима или сликом, вређа углед или част једног физичког или правног лица, а не наводи се никакав одређени факат.

Забрану изриче суд решењем или пресудом на пријаву или тужбу свога државног тужиоца. Захтев о забрани сматра се као хитна ствар.

Државни тужилац тражи забрану по службеној дужности кад нађе да јој има места по прописима овога члана Устава.

O забрани листа или списа решава државни суд, али кад забрана иде уз казну о њој решава поротни суд.

Сви најмањи износи новчаних казна за кривице штампом учињене, предвиђени у законима о штампи или у казненим законицима, повећавају се са 200% а највећи износи са 100%.

Све најмање казне затвора за штампарске кривице повећавају се y овој размери: где је законом предвиђено као највећа казна година дана или и више, најмања казна не може бити мања од 3 месеца затвора; а где је највећа казна одређена у закону од 6 месеци па до године дана, најмања казна не може бити мања од месец и по дана затвора.

Прописи овога члана Устава имају само законски карактер.

Неповредна је тајна писама, телеграфских саопштења и телефонских разговора, осим у случају кривичне истраге. Повреда тајне казниће се по закону.

Држављани имају право збора и договора у границама закона. На зборове се не може долазити под оружјем.

Зборови под ведрим небом морају се пријавити надлежној власти 24 часа раније.

Држављани имају право удруживати се у циљевима који нису по закону кажњиви.

Држављани имају право петиције. Петицију може потписати један или више њих. Петиције се могу подносити свима властима без разлике.

Народно Представништво има право поднесене му петиције упуђивати министрима и од њих тражити објашњења о њиховој садржини.

Сваки грађанин има право непосредно и без ичијег одобрења тужити суду државне и самоуправне органе за кривична дела која учине према њему у службеном раду. Право на ову тужбу престаје после протеклих 6 месеци од учињеног дела.

Ако суд нађе да је тужба неозбиљна или лакомислена, он ће казнити тужиоца затвором од једног до три месеца или глобом од З00–900 динара. Ако суд нађе да је тужба злонамерно поднесена, онда ће казнити тужиоца од 6 месеци до једне године затвора.

Овај претходни став овога члана у колико се односи на казну има карактер законски.

За штете које учине грађанима државни или самоуправни органи неправилним вршењем службе, одговара држава или самоуправно тело непосредно пред редовним судовима.

Држава и самоуправна тела имају право да траже наплату од својих органа у случају њихове грубе погрешке.

Сваки држављанин ужива заштиту Краљевства у страним државама.

Свакоме је држављанину слободно да иступи из држављанства пошто испуни све своје обавезе према држави.

Забрањује се издавање држављана.

Страни држављани не могу се издавати за чисто политичке кривице.

Закони који уређују привредни живот руководиће се начелима праведности да би се држављанима омогућио опстанак човека достојан.

Сваком држављанину обезбедиће се законима могућност да радом привређује своје издржавање.

Уставна права важе за све држављане без разлике пола.

Војни закони одређују колико се за војнике има ограничити уживање уставних права.

Све државне власти проистичу из народа и врше се по одредбама овога Устава.

За време рата може законодавна власт доносити привремене законе у којима би се одступало од појединих одредаба Устава не дирајући при том његове основе. Ова су одступања допуштена само у толико у колико би то изискивало ратно стање.

За време рата Народно Представништво је стално на окупу.

Уставотворну власт врши Уставотворна Скупштина с Краљем.

Законодавну власт врше Краљ и Народно Представништво заједнички.

Опште признати прописи међународног јавног права имају снагу домаћих закона.

Извршну власт врши Краљ преко одговорних министара по одредбама овога Устава.

Судску власт врше судови. Њихова решења и пресуде изричу се и извршују у име Краља а на основу закона.

Краљева је личност неприкосновена. Краљу се не може ништа у одговорност ставити нити Краљ може бити тужен. Ово не вреди за Краљево приватно имање.

Краљ потврђује и проглашује законе.

Ако би Краљ нашао да има разлога не потврдити и не прогласити један закон који је Народно Представништво примило, онда је влада дужна одлуку Краљеву о томе саопштити Народном Представништву још у току истог сазива.

Краљевски Дом састављају: Краљица супруга, живи предци и потомци у правој линији са својим супругама, рођена браћа и њихови потомци са својим супругама и неудате сестре Краља владаоца.

Који чланови Краљевског Дома имају права наслеђа на престо, одређује се овим Уставом.

Наследник Престола и остали чланови Краљевског Дома не могу ступити у брак без претходног одобрења Краљевог.

Деца рођена y браку закљученом без таквог допуштења, као и њихова мати, нису чланови Краљевског Дома.

Краљ поставља државне чиновнике по одредбама Устава и закона.

Краљ је врховни заповедник све сувоземне и поморске војне силе.

Краљ даје војне чинове према одредбама закона.

Краљ даје законом установљене ордене и друга одличја.

Краљ има право амнестије за политичке и војне кривице. Амнестијом се ниште правне последице кажњивог дела, али се њоме не могу вређати права приватних лица на накнаду штете.

Амнестија се може дати пре почетка кривичног поступка, у току поступка (аболиција), и после донете извршне пресуде. Амнестија је општа или појединачна.

За амнестију министара потребан је претходни пристанак Народног Представништва, али ни у ком се случају амнестија не може дати министрима пре изречене пресуде.

Краљ има право помиловања. Он може досуђену казну преобратити у казну другог, блажег рода, или је смањити, или је сасвим опростити. Ово не вреди за казне изречене по приватним тужбама.

Краљ представља државу у свима односима са страним државама. Он оглашује рат и закључује мир. Ако земља није нападнута, или јој рат није оглашен од које друге државе, за оглас рата потребан је претходни пристанак Народног Представништва.

Краљ закључује уговоре са страним државама, али је за ратификацију ових уговора потребно претходно одобрење Народног Представништва. За ратификацију чисто политичких споразума, ако нису противни Уставу и земаљским законима, није потребно претходно одобрење Народног Представништва.

Уговор, да страна војска поседне земљиште Краљевства или да пређе преко њега, не вреди без претходног одобрења Народног Представништва.

Народно Представништво може, кад то изискује државна потреба, резолуцијом унапред овластити Министарски Савет, да изда мере за неодложну примену предложеног уговора.

Краљ станује стално у земљи. Ако се покаже потреба да Краљ, изузетно, оде из земље на краће време, заступа га по праву Наследник Престола. Ако Наследник Престола није пунолетан, или ако је спречен, Краља ће заступати Министарски Савет. Заступништво се врши по упуствима која Краљ даје у границама Устава и која се морају објавити.

У случају Краљеве болести, која не узрокује трајну неспособност, заступа Краља по праву Наследник Престола. Ако он не може да заступа Краља, Краљевску ће власт вршити један заступник, кога избере Народно Представништво тајним гласањем.

Заступништво може трајати најдуже годину дана. По истеку тога рока ступају у важност уставни прописи о намесништву.

Краљ сазива Народно Представништво у редован или ванредан сазив.

Он отвара и закључује седнице лично, престолном беседом или преко Министарског Савета, посланицом или указом. И престону беседу, и посланице, и указ премапотписују сви министри.

Указ, којим се закључују седнице једнога сазива, мора увек садржавати и наредбу за дан и месец новога сазива.

Краљ може у свако доба по државној потреби позвати Народно Представништво, које је своје седнице одгодило.

Краљ има право да распусти Народно Представништво, али акт распуштања мора садржавати наредбу за нове изборе најдаље у року од два месеца, и наредбу за сазив Народног Представништва најдаље за три месеца од дана распуштања. Указ о распуштању Народног Представништва премапотписују сви министри.

Краљ не може бити у исто време поглавар друге које државе без пристанка Уставотворне Скупштине.

Ако Краљ, противно овој наредби, ипак прими круну друге које државе, сматра се да је дао оставку на престо Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.

Ни један акт Краљевске власти нема снаге, нити се може извршити, ако га није премапотпиcao надлежан министар. За све Краљеве акте, усмене или писмене, премапотписане или непремапотписане, као и за све његове поступке од политичког значаја, одговара надлежан министар док је год у томе положају.

За акте Краљеве као врховног заповедника војске одговара министар војни и морнарице, а изузетно, у ратно време, и начелник главног штаба врховне команде, у колико би ти акти били ван домашаја надлежности министра војног и морнарице за то време.

У држави Срба, Хрвата и Словенаца влада Петар I. Карађорђевић. Краља Петра наслеђују Престолонаследник Александар и његово мушко потомство из законитог брака по реду прворођења.

Кад Краљ нема мушког потомства, он може одредити себи наследника из побочне линије с пристанком Народног Представништва. У овом случају Краљ може за живота или путем тестамента изабрати наследника, а Народно Представништво одобрава овај избор већином од половине више један свога уставног броја чланова.

Ако Наследник Престола није на овај начин одређен, наследство Престола прелази на мушко потомство у побочној линији.

Кад се роди који члан Краљевског Дома, његово се име и дан рођења саопштава Народном Представништву у првом његовом сазиву.

Краљ и Престолонаследник су пунолетни кад наврше 18 година.

У случају смрти или оставке Краљеве, Наследник престола, ако је пунолетан, прима одмах владу и објављује то народу прокламацијом. У року од 10 дана он полаже заклетву Уставом прописану пред Народним Представништвом. Ако је Народно Представништво раније распуштено а ново није још изабрано, сазива се старо Народно Представништво.

Краљ полаже пред Народним Представништвом заклетву која гласи овако:

Ја (име), ступајући на престо Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, и примајући Краљевску власт, заклињем се свемогућним Богом да ћу чувати јединство народа, независност државе и целину државне области, и да ћу Устав неповредан држати; да ћу по њему и законима владати, и да ћу у свима својим тежњама и делима добро народа пред очима имати. Тако ми Господ Бог помогао! Амин!

Краљевску власт врши намесник: 1) кад је Краљ малолетан; 2) кад је због душевне или телесне болести трајно неспособан да врши Краљевску власт; З) кад је трајно одсутан.

Да ли је наступио случај намесништва, о томе сваки пут решава Народно Представништво тајним гласањем.

Кад Министарски Савет нађе да је наступио случај Краљеве неспособности из чл. 66. тач. 2., он то саопштава Народном Представништву, заједно са мишљењем три лекара узета из три домаћа медецинска факултета. На исти се начин поступа кад је у питању Наследник Престола.

Намесничка власт припада по праву Наследнику Престола, ако је пунолетан.

Ако и Наследник Престола, из узрока набројених у чл. 66. не може да врши намесничку власт, Народно Представништво бира тајним гласањем једног Краљевског намесника.

Намесник може бити само онај рођени Србин, Хрват или Словенац, грађанин Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, који има 40 година старости, више образовање и практично познавање државних послова.

Цивилна листа Краљева одређује се законом. Једном одређена цивилна листа не може се повисити без пристанка Народног Представништва, ни смањити без пристанка Краљевог.

Краљевски ће намесник за време вршења своје дужности примати из Краљеве цивилне листе онолико колико му одреди Народно Представништво при бирању.

Пре него што узме Краљевску власт у своје руке, намесник ће пред оним Представништвом, које га је изабрало, положити заклетву: да ће Краљу веран бити и да ће владати по уставу и законима земаљским.

O васпитању малолетнога Краља стараће се намесник.

O имању малолетног Краља бринуће се старатељи одређени Краљевим тестаментом. Ако преминули Краљ није одредио старатеља, именоваће их намесник у договору са Државним Саветом.

Ако Краљ није по смрти својој оставио мушкога потомства, али би Краљица у време смрти била трудна, Народно Представништво бира привремено намесника који ће вршити Краљевску власт само до порођаја. Влада је дужна поднети Народном Представништву пре избора намесника мишљење три лекара, узета са три домаћа медецинска факултета, о Краљичиној трудноћи. Ово исто вреди и за случај кад би Престолонаследник преминуо, а његова би жена била трудна у тренутку смрти Краљеве.

Да ли је наступио разлог за престанак намесништва, о томе сваки пут решава Народно Представништво, као што је прописано у члану 67.

Кад Народно Представништво по одредбама овога Устава има да реши о заступништву или намесништву, а није на окупу, сазива се решењем Министарског Савета у ванредан сазив најдаље за 10 дана. Ако је распуштено, сазива се у истом року старо Народно Представништво.

До избора намесника или заступника Министарски ће Савет привремено вршити под својом одговорношћу Краљевску власт.

случају кад Престо према одредбама овога Устава остане без наследника, Министарски ће Савет узети у своје руке Краљевску власт и одмах расписати изборе за Уставотворну Скупштину која ће решити о Престолу.

Кад заступници, намесници и Министарски Савет узимају Краљевску власт по одредбама овога Устава, објављују то народу прогласом.

Народно Представништво састављају посланици које народ слободно бира општим, једнаким, непосредним и тајним гласањем. Ближе одредбе о изборима прописаће се законом.

Сваки народни посланик преставља цео народ а не само оне који су га изабрали.

Бирачи не могу давати ни народни посланици примати заповедна и обавезна упуства.

Право бирачко има сваки држављанин по рођењу или прирођењу, који је навршио 21 годину. Бирачко право може вршити само онај који је уведен у бирачки списак једне општине, пошто је у њој био настањен најмање три месеца. O женском бирачком праву решиће закон.

Официри активни и у недејству, подофицири и војници под заставом не могу вршити бирачко право.

Бирачко се право губи, или само за себе или заједно с другим грађанским и политичким правима, само на основу судске пресуде у случајевима законом предвиђеним. Бирачко право губе такође и лица стављена под старатељство.

На сваком месту где се врши гласање биће образован бирачки одбор. Председник је тога одбора једно лице са факултетском спремом, а у недостатку таких лица, лице са свршеном стручном школом.

За председника бирачких одбора не могу се одредити чиновници унутрашње управе (полицијски чиновници).

Чланови су бирачког одбора: један општински одборник изабран од општинског одбора и по један представник сваке кандидатске листе.

У свакој изборној јединици образоваће се главни бирачки одбор који прикупља гласове, пребројава их, проглашује резултат избора и даје посланицима пуномоћства. У том ће одбору председавати један од чланова виших судова (редовних и административних), а његови су чланови: један судија првостепеног суда и по један представник сваке кандидатске листе.

Сви бирачи једне изборне јединице састављају једно изборно тело.

За посланика у Народном Представништву може бити изабран само онај који има бирачко право. Од сваког се посланика траже још ови услови: 1) да је држављанин, по рођењу или прирођењу, Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Прирођени држављанин, ако није народности српско-хрватско-словеначке, мора бити настањен најмање 10 година рачунајући од дана прирођења; 2) да је навршио 25 година; 3) да говори и пише народним језиком.

Чланови Краљевског Дома не могу се кандидовати за народне посланике.

Чиновници унутрашње управе (полицијски) не могу се кандидовати за народне посланике.

Чиновници и сви који се налазе у државној служби, учитељи основних школа, и председници општина, ако би били изабрани за народне посланике и тога се мандата примили, губе свој положај. Али задржавају своје чиновничке положаје заједно са посланичким мандатом: министри, државни саветници, чланови Касационог Суда, чланови Главне Контроле и професори универзитета.

Народни посланици који би се за време трајања свога мандата примили државне службе, самим тим престају бити посланици. Ова се одредба не односи на посланике који постану министри.

Народни посланици не могу бити истовремено и државни лиферанти или државни предузимачи, нити иначе стајати са државом у пословним везама.

Народно Представништво бира се на четири године.

Посланици изабрани на накнадним изборима добивају своје пуномоћство до краја периоде Народног Представништва у којој су бирани. Накнадни се избори морају извршити најдаље за месец дана од како је Народно Представништво огласило дотично место за упражњено.

Народно Представништво састаје се у престоници у редован сазив сваке године 20 октобра, ако пре тога није Краљевим указом сазвано у редован сазив.

Ако је у случају рата престоница измештена, Народно Представништво се састаје у месту привремене Престонице.

Редован сазив не може се закључити док не буде решен државни буџет.

Кад је Народно Представништво распуштено, а ново још није изабрано, распуштено се Представништво може ванредно сазвати, ако настане потреба за хитно решење једног или више питања, која спадају у надлежност законодавне власти. Тако сазвано Народно Представништво може решавати само о тим питањима.

У случају рата тако сазвано Народно Представништво траје докле год не буде могућности за избор Народног Представништва.

Народно Представништво прегледа пуномоћства својих чланова: да ли су од надлежног бирачког одбора у законој форми издана лицу које је ушло у Народно Представништво, и решава: да ли постоје све потребне погодбе законске да једно лице може бити, односно остати народни посланик.

Избор народних посланика може се оспорити жалбом због противзаконитости изборног поступка, изузевши састављање бирачких спискова и примање кандидатских листа. Молбом се може тражити, да се изборни поступак поништи у целости или делимично. Жалбе могу подносити само представници кандидатских листа у дотичној изборној јединици, у року од 14 дана након објављења резултата избора. O жалбама решава Касациони Суд. Он може или поништити изборни поступак у целости или делимично, ако нађе да је жалба основана и да је противзаконитост била од битног утицаја на исход избора; или може исправити објављени резултат избора, ако је завршно сређивање изборног посла било погрешно. Потање одредбе донеће изборни закон.

Нико не може спречити изабранога посланика коме је надлежан бирачки одбор (чл. 85 овог Устава) издао пуномоћство, да уђе у Народно Представништво.

Народно Представништво бира себи за редован сазив из своје средине: председника, подпредседнике и секретаре.

Председништво редовнога сазива је председништво и ванреднога сазива.

Сви посланици полажу, пошто им буду оверена пуномоћства и Народно Представништво их прими за своје чланове, заклетву, којој ће се текст утврдити пословником Народног Представништва.

На престону беседу или Краљеве посланице Народно Представништво може одговорити адресом.

Седнице Народног Представништва су јавне, али се могу претворити у тајне по одредбама пословника Народног Представништва.

Народно Представништво може заседавати и као одбор, под председништвом једног свога члана или председника дотичног одбора пред којим стоји који законски предлог, ради претресања тога законског предлога.

У том случају седнице Народног Представништва нису јавне.

Народно Представништво може решавати пуноважно ако је у седници присутно најмање једна трећина целокупног Уставом предвиђеног броја посланика.

За пуноважан закључак потребна је већина гласова присутних чланова.

У случају равне поделе гласова предмет који је био предмет гласања одбачен је.

Народних посланика је дужност редовно долазити у седнице и учествовати у раду Народног Представништва.

Свако одсуствовање народних посланика од седнице без одобрења Народног Представништва, ма под каквим изговором, сматра се као невршење посланичке дужности. Изузима се случај неодољиве силе.

Посланик не може политичким разлозима правдати неучествовање у седницама или иначе у раду Народног Представништва. Тим разлозима може мотивисати само своју оставку.

Пословник Народног Представништва предвидеће санкције против посланика који се огреше о прописе овога члана.

Да ли у седници Народног Представништва има довољан број посланика, и да ли је био довољан број посланика за решавање, утврђује председник.

Ово утврђивање се врши само: или пре гласања, или за време гласања, или после гласања. Пре гласања или за време гласања ово се утврђивање врши само кад је гласање седењем и устајањем.

Гласање у Народном Представништву бива јавно; само се избори врше тајним гласањем. Глас се може дати само лично.

Председник не гласа.

Ниједан законски предлог не може се претресати у Народном Представништву докле претходно не прође кроз надлежни одбор, или кроз Народно Представништво конституисано као одбор у смислу члана 102.

Ниједан предлог законски не може бити усвојен укупно, ако пре тога сваки његов члан није усвојен посебице.

О сваком законском предлогу мора се гласати два пута у истом сазиву Народног Представништва, пре него што се он коначно усвоји.

На другом гласању, на захтев владе, у хитним случајевима, може Народно Представништво гласати и по одељцима или главама, издвајајући за посебно гласање нарочито важне чланове законскога предлога, где је било јаче разлике у мишљењу и веће дискусије.

O решавању законика и међународних уговора прописаће се изузетне одредбе у пословнику Народног Представништва.

Краљ проглашује законе указом који садржи текст закона решеног од Народног Представништва. Указ премапотписују сви министри. Министар Правде ставља на њ државни печат и стара се о обнародовању закона у Службеним Новинама.

Закон добија обавезну снагу 15 дана по обнародовању у Службеним Новинама, ако сам закон друкчије не одреди. Дан обнародовања у Службеним Новинама рачуна се.

Закон се може укинути и изменити само законом. То вреди и за обуставу закона у целости или у једном делу, и за ослобођење појединих лица од примене закона, осим ако закон одреди друкчије. Изузимају се случајеви које је Устав друкчије решио.

Извршна власт може издавати уредбе потребне за примену закона.

Остале уредбе, разумевајући и полицијске, могу се издавати само на основу законског овлашћења и под надзором Народног Представништва. Народно Представништво може у прописаном року резолуцијом решити, да извршна власт стави ван снаге, или делимице промени уредбу издану на основу законског овлашћења.

Уредба не може противуречити Уставу ни закону, нити бити издана без уставног или законског овлашћења.

У свакој се уредби мора именовати члан Устава или закона на основу којега је издана.

Уредбе се морају обнародовати начином који је закон одредио.

Законите уредбе које су законим начином обнародоване имају обавезну силу и за држављане и за власти.

За невршење законитих уредаба, у колико не би нарочитим законом било друкчије одређено, нико не може бити кажњен више од 15 дана затвора или 300 динара новчано.

Законитост уредаба цене судови, редовни и административни, у појединим случајевима који пред њих долазе било по службеној дужности или по жалби интересованих лица. Ако суд нађе да уредба није законита, неће је у поједином случају применити.

Сви акти извршне власти морају се оснивати на закону.

Државни порези, таксе и у опште државни намети установљавају се само законом.

О државним зајмовима решава Народно Представништво. Влада је дужна да Народном Представништву поднесе Главном Контролом оверени тачан извештај: да ли су уговори о зајмовима закључени и извршени у смислу закона.

Зајмови из државне имовине могу се давати само на основу закона.

Народно Представништво има право анкете, као и истраге у изборним и чисто административним питањима.

Одредбе пословника Народног Представништва које се тичу анкете и истраге у изборима и чисто административним питањима, у погледу трећих лица, имају карактер закона.

Сваки посланик има право управљати министрима питања и интерпелације. Министри су дужни дати на њих одговор у току истог сазива.

Сваки има право управљати Народном Представништву молбе и жалбе преко његовог председника.

Народно Представништво не може примати депутације ни појединце.

У Народном Представништву имају право да говоре само његови чланови, чланови владе и владини повереници.

Нико и никад не може узети посланика на одговор за глас који је дао као члан Народног Представништва.

За све изјаве и поступке при вршењу посланичког мандата, било у седницама Народног Представништва или у одборима, или у особитом изасланству, или у особитој дужности, посланици одговарају само Народном Представништву по одредбама пословника.

Народни посланици не морају сведочити ни о лицима која су им као народним посланицима учинила какво саопштење, нити о томе што им је у томе својству било саопштено.

Без овлашћења Народног Представништва посланици се не могу за кривице било какве врсте узимати на одговор, нити силом доводити на сведочење, нити и y којем случају нити од икоје власти лишити слободе док траје њихов посланички мандат, осим кад се затеку на самом делу злочина или преступа. Али и у томе последњем случају Народно Представништво се, ако је на окупу, одмах извештава и даје и одриче овлашћење да се надлежни поступак продужи за време сазива.

Ако ко постане посланик пре него што је над њим по каквој кривици изречена извршна пресуда, прогон се мора одмах обуставити и може бити настављен само с овлашћењем Народног Представништва. Овлашћење Народног Представништва није потребно за изрицање и извршење новчаних казни против народног посланика у току судског поступка.

Посланик се може прогонити само ради оног дела за које је издан.

Одредбе претходног члана не вреде за позивање пред суд и остале власти, нити за извршење судских и административних одлука, у приватно-правним споровима.

Посланик се не може одрећи имунитета. Народно Представништво може својим решењем обуставити посланички имунитет само у случајима предвиђеним овим Уставом.

Застарелост не тече за све време док се по закону не може прогон посланика започети или поставити.

Посланика не може ниједна административна власт спречавати у његовој слободи кретања, ван случајева предвиђених овим Уставом.

Народном Представништву припада искључиво право да у својој средини одржава ред преко својега председника.

Никаква оружана сила не може се поставити у згради Народног Представништва, нити y његовом дворишту, без одобрења Председника Народног Представништва. Исто тако без његовог одобрења не могу никакви државни органи чинити у Народном Представништву акте власти.

Нико оружан не сме ући у зграду Народног Представништва, осим лица која по пропису носе оружје а налазе се на служби код Народног Представништва.

Народно Представништво стоји у непосредном одношају само са министрима.

Чланови Народног Представништва добивају из државне касе путни трошак и дневницу за време вршења посланичке дужности. Величина путног трошка и дневнице одређују се законом.

Ближе прописе о пословном реду свом доноси само Народно Представништво у свом пословнику.

Краљ именује Председника Министарског Савета. Остали се министри постављају на његов предлог.

Сви министри заједно чине Министарски Савет.

Министри се постављају за поједине струке државне управе, али може бити министара и без портфеља.

Ступајући у дужност министри полажу заклетву на Устав.

Број министарстава и њихове надлежности одредиће се законом.

Ни један члан Краљевског Дома не може бити министар.

Министри имају право приступа и говора у Народном Представништву. Право гласа имају само онда ако су у исто време и чланови Народног Представништва.

Народно Представништво има права захтевати да су министри присутни његовим седницама.

И Краљ и Народно Представништво имају право да оптуже министре за њихова службена дела.

Министри одговарају:

1) за укидање или обуставу Устава, као и за повреду појединих уставних прописа;
2) за дела кажњива по општем казненом законику;
3) за повреду законских прописа и за штету учињену држави;
4) за оно што су дужни били урадити по закону, па су то пропустили били учинити и извршити.

Писмена или усмена наредба Краљева не може ни у ком случају заклонити министра од одговорности.

Министар може бити оптужен како за време трајања своје службе тако и за пет година после одступања.

Предлог да се министар оптужи мора се учинити писмено и мора садржавати тачке оптужења.

Кад министра оптужи Народно Представништво, одлука о стављању министра под суд има се донети већином од две трећине гласова присутних чланова.

Министрима суди Државни Суд. Државни Суд чине: шест државних саветника и шест Касационих судија, које свако од ових тела бира тајним гласањем у својој пленарној седници. Председник Државног Суда је председник Касационог Суда.

За она дела која нису предвиђена казненим закоником казна ће се одредити законом о министарској одговорности.

За дела кажњива казненим закоником имају повређена приватна лица право непосредно тужити министре редовним судовима у границама члана 28. овог Устава.

Ако би пре извршне пресуде редовног суда министар био за исто дело оптужен Државном Суду, редовни суд обуставља рад до пресуде Државног Суда. После ове пресуде редовни суд може на захтев приватног тужиоца решавати само о грађанској одговорности.

Државни Савет састављен је од 30 чланова.

Чланове Државног Савета поставља Краљ на предлог Министарског Савета.

Чланови Државног Савета не могу преко своје воље бити уклоњени са својих места, преведени у друга звања државне службе нити у пензију стављени, осим по судској пресуди. Али кад наврше 40 година државне службе или 65 година живота, или кад тако оболе да не могу вршити своју дужност, морају се ставити у пензију.

Председник и чланови Државног Савета не могу ни привремено бити упућени на другу плаћену или неплаћену јавну службу без свога пристанка и одобрења опште седнице Државног Савета. Они не могу бити органи никаквог предузећа које ради за добит.

За чланове Државног Савета могу се поставити само они виши чиновници или јавни радници који имају факултетску спрему и вишегодишњу државну службу или јаван рад.

Најмање половина државних саветника морају имати диплому о свршеном правном факултету.

Председника Државног Савета и два подпредседника бира Државни Савет, у пленарној седници својој, из своје средине, тајним гласањем. Избор вреди за три године. Изабрани једанпут могу бити понова бирани.

Државни Савет има ове дужности:

1) да као највиши административни суд решава о свима административним споровима, као и о споровима у којима је управа заинтересована и који су нарочитим законом стављени у његову надлежност. Закон о пословном реду у Државном Савету одређује који се спорови решавају у Државном Савету у другом степену, а који у првом и последњем степену. У сваком случају административни спорови о жалбама против указа и министарских решења решавају се код Државног Савета у првом и последњем степену. Против решења других власти спор се може покренути само код првостепених административних судова који постоје код покрајина.
2) да као највиши административни орган централне управе решава о актима административне природе за које је потребно његово одобрење по нарочитим законима.
3) да врши највишу надзорну власт над самоуправним јединицама по одредбама закона.
4) да решава сукобе о надлежности државних управних власти као и сукобе о надлежности између државних и самоуправних власти.
5) да као дисциплински суд изриче дисциплинске казне за управне чиновнике по одредбама закона.

Нико се не може жалити Државном Савету док не добије од надлежне власти решење. Али сваки ће моћи и без тога решења жалити се, ако га надлежна власт не буде хтела издати у року од месеца дана.

Ако Државни Савет нађе да је неиздавање решења у горњем року било без довољно оправданих разлога, он ће доставити случај надлежном министру и тражити да се одговорни органи казне за то.

Решења Државног Савета су коначна и обавезна за све власти.

Њима се може у случајевима тачке 1. и 3. члана 142. ожалбени акт оснажити или поништити, или мењати делимично или у целости, према томе како је кад законом предвиђено.

Државни Савет подељен је на одсеке од којих сваки има по 5 чланова. Сви предмети решавају се у одсецима, сем случајева за које закон о пословном реду у Државном Савету прописује заједничку седницу два или више одсека или пленарну седницу свих одсека.

За све спорове поступак је јаван. Парничне стране могу имати заступнике из правозаступничког реда.

Судови су независни. У изрицању правде они не стоје ни под таквом влашћу но суде по закону.

Судови и судске надлежности могу се установити само законом. Ни под којим именом не могу се установити ванредни судови или комисије за суђење.

За целу земљу постоји само један Касациони Суд. Док се тај суд не установи, Сто Седморице у Загребу, Врховни Суд у Сарајеву, Врховни Суд за Далмацију и Словеначку у Загребу и Велики Суд на Цетињу делају као самостална, Касационом Суду у Београду координирана оделења заједничког Касационог Суда.

Судске расправе су јавне, сем случаја кад би суд нашао да у интересу реда и морала јавност треба искључити.

Окривљени може имати браниоца у свима кривичним делима и свима менама истраге и суђења. У свима злочинима окривљени мора имати браниоца. Окривљени има право захтевати да увек буде присутан његов бранилац при његовом испитивању. Браниоци имају права свагда присуствовати испитивањима и саслушавањима свога брањеника.

Судови не могу судити о томе да ли је закон, који је проглашен и обнародован по прописима Устава, саобразан Уставу.

Али ако је текст закона ранијих од овога Устава у супротности с којом одредбом Устава, или ако у законима досадашњим није што одређено или наређено а Уставом овим јесте, онда је за судове меродован текст Устава који су судови дужни примењивати.

Свака одлука суда, највишег као и најнижег, мора бити образложена и у јавној седници објављена.

За решавање сукоба о надлежности између извршне, било војне или цивилне власти, и судске власти, надлежан је Касациони Суд у свима случајевима. То исто вреди и за сукобе о надлежности између административних и редовних судова.

Поступак код свих судова, и нижих и виших, усмен је и контрадикторан.

Судије поставља Краљ указом на предлог Министра Правде.

Председнике и евентуално подпредседнике Касационог и Апелационих Судова бирају сами ови судови из своје средине тајним гласањем у пленарној седници.

Судије су сталне. Судија не може бити лишен свога звања преко своје воље или пресуде надлежних судова, али Народно Представништво може нарочитом адресом или резолуцијом одлучити да се судија, због свог рђавог гласа и владања, преда Касационом Суду на суђење. Ово вреди и за чланове Државног Савета и за чланове Главне Контроле.

Судија не може бити тужен за свој судски рад без одобрења Касационог Суда.

Судија може бити премештен само новим постављењем и по свом пристанку.

Судија се ставља у пензију кад наврши 65 година или 40 година чиновничке службе. Пре тога рока може се ставити у пензију само по писменој молби, или кад телесно или душевно тако оболи да не може вршити дужност. Али у последњем случају не може се судија ставити у пензију без решења Касационог Суда.

Судија не може ма и привремено бити упућeн на другу плаћену или неплаћену јавну службу без свога пристанка и одобрења Касационог Суда. Он не може бити орган никаквог предузећа које ради за добит.

Месне управне заједнице, покрајине, окрузи, (жупаније) и општине врше све послове унутрашње државне управе у колико законом није друкчије одређено.

Оне су правна лица и по јавном и по приватном праву.

Који круг послова месне управе припада појединој врсти месних управних заједница, прописује се законом. На исти се начин прописује надзор више управне заједнице над нижом.

Скупштине месних управних заједница бирају се општим, једнаким, непосредним и тајним гласањем.

Скупштине бирају из своје средине одборе и пододборе.

Скупштине или одбори бирају, односно постављају чиновнике месне управе.

Чиновници су одговорни скупштини, односно одбору.

Покрајинске скупштине могу уређивати поједине гране покрајинске управе и живота покрајинским законима на основу овлашћења датог им законом о уређењу покрајина или другим законом.

Покрајински закони не могу противуречити Уставу ни државним законима.

У случају сукоба између државних и покрајинских закона припада првенство државном закону.

Што је једанпут уређено покрајинским законом, то може законодавна власт уредити државним законом ако и кад нађе то за потребно.

Покрајински одбор спрема предлоге покрајинских закона, а о њима решава покрајинска скупштина.

Покрајинске законе проглашује и обнародује покрајински намесник. Пре обнародовања он је дужан, у року од 8 дана, спровести Државном Савету покрајински закон са својим мишљењем о његовој уставности и законитости. Онај покрајински закон за који Државни Савет нађе да се којим му драго својим прописом коси с Уставом или с државним законима, не може се обнародовати. Ако Државни Савет не донесе никакво решење у року од месец дана, покрајински се закон може обнародовати.

Покрајински закони ступају на снагу 15 дана након обнародовања, ако сам покрајински закон не одреди друкчије.

Покрајински одбор може издавати уредбе за примену свих државних и покрајинских закона у кругу покрајинске надлежности.

Покрајински одбор може у хитним случајевима, кад покрајинска скупштина није на окупу, издавати с пристанком покрајинског намесника, привремене покрајинске законе о свим предметима који иду y надлежност покрајинске скупштине, осим покрајинског буџета. Привремени се закони подносе покрајинској скупштини на решење одмах у почетку њезина сазива.

Покрајински одбор је највиши извршни орган управе у покрајини.

За оне државне послове који не спадају у унутрашњу управу, као и за оне послове унутрашње управе, који су изузети из надлежности месних управних заједница, постоје у покрајинама нарочита државна надлештва.

Надзор над тим надлештвима врши покрајински намесник, односно нарочити стручни органи и инспектори државне централне власти, по одредбама посебних закона.

Државна централна власт пази да покрајинске и друге месне власти врше своје законске дужности, да не пређу границе Устава ни закона, и да не повреде који општи државни интерес.

Краљевска влада врши надзор над целом месном управом преко покрајинског намесника и преко посебних стручних органа и инспектора.

На челу покрајине стоји намесник. Он је представник Краља и врховне државне власти у покрајини.

Намесника покрајинског поставља Краљ на предлог Министра Председника, по правилу из реда домородаца и завичајника покрајине.

Намесник за Србију и Хрватску и Славонију има ранг и плату министра, а намесници осталих покрајина ранг и плату државних саветника.

Намесник има право приступа и говора у покрајинској скупштини.

Намесник председава покрајинском одбору.

Покрајински намесник, односно законом одређени државни органи, имају права обуставити сва решења покрајинске скупштине и покрајинског одбора, односно окружне скупштине и одбора, или општинског збора и одбора, која су противна Уставу, државним законима и уредбама, и покрајинским законима и месним уредбама. Против решења намесникова има места жалби на Државни Савет у законом року.

Исто тако могу се обуставити и она решења или изјаве које нису противне Уставу, законима и уредбама, али су иначе штетне са гледишта општих државних интереса. У овом случају има места жалби на Краљевску Владу у законом року.

Ако месне власти у покрајини не буду вршиле оне управне послове који су им законом стављени у дужност, или их не буду вршиле добро, влада може поверити њихово извршење покрајинском намеснику или посебним државним органима.

Покрајинска скупштина решава сваке године у свом првом сазиву покрајински буџет за наредну годину по предлогу покрајинског одбора.

Буџет се шаље на одобрење Државном Савету.

Сва покрајинска имовина која служи као извор прихода постаје државна. Покрајинама остају остала добра намењена за непосредну употребу месне управе или за јавне циљеве, као и фондови везани за одређене сврхе. Покрајине могу себи прибављати имовину.

Сви покрајински дугови прелазе на државу.

У свакој покрајини постоји један првостепени административни суд.

Чланове његове бира покрајинска скупштина, осим председника кога поставља Краљ на предлог Председника Министарског Савета. Председник и чланови морају имати диплому о свршеном правном факултету, и стални су у својим звањима.

Ближе одредбе о организацији покрајинских, окружних и општинских власти прописаће се законом.

Нико се не може ослободити од плаћања пореза ван случаја које је закон предвидео.

Краљ и Наследник Престола плаћају државни порез само на приватно имање. Посредне дажбине, осим саме царине, подноси и Двор.

Никаква помоћ, стална ни привремена, никакав поклон ни награда не могу се дати из државне касе, ако нису основани по закону.

Сваке године Народно Представништво одобрава државни буџет који вреди само за годину дана.

Буџет се мора подносити Народном Представништву у самом почетку његовога рада. У исто време подносиће се Народном Представништву на решење и завршни прошлогодишњи рачун.

Народно Представништво не може предложене поједине партије буџета увећати, а може их смањити или изоставити. Уштеда једне буџетске партије, или буџетске године, не може се утрошити на подмирење потреба друге партије или године, без одобрења Народног Представништва.

Док Народно Представништво не одобри поднесени му нови буџет, оно одобрава месечнине (дванаестине), за један или више месеци, од предложенога буџета.

При одређивању државних прихода и расхода мора се водити нарочитог рачуна о томе да самоуправним јединицама остане довољно финансијских средстава за њихово успешно деловање.

Право монопола припада држави.

Ослобођење приватних предузећа од јавних терета, уступање јавних радова приватним лицима и признавање приватних права на јавним добрима бива на основу закона.

За преглед државних рачуна и контролисање извршења државнога и покрајинских буџета постоји Главна Контрола као особено надлештво и рачунски суд. Законом ће се одредити да ли ће и у којим случајевима против одлуке Главне Контроле имати места жалби Касационом Суду.

Главна Контрола има председника и 8 чланова. Чланове Главне Контроле и председника поставља Краљ на предлог Председника Министарског Савета.

Чланови Главне Контроле морају имати 10 година чиновничке службе и диплому о свршеном правном факултету.

Председник и чланови Главне Контроле не могу преко своје воље бити уклоњени са својих места, преведени у друга звања државне службе, нити у пензију стављени осим по судској пресуди. Али, кад наврше 40 година службе или 65 година живота, или кад тако оболе да не могу вршити своју дужност, морају се ставити у пензију.

Председник и чланови Главне Контроле не могу ни привремено бити упућени на другу плаћену или неплаћену јавну службу без свога пристанка и одобрења опште седнице Главне Контроле. Они не могу бити органи никаквог предузећа које ради за добит.

Главна Контрола прегледа, исправља и ликвидира рачуне опште администрације и свих рачунополагача према државној и покрајинској каси.

Она цени да ли се прикупљање државних прихода врши по законским прописима. Она мотри да се не прекорачи ни један издатак по буџету, и да се не догоди никакво пренашање сума из једне буџетске партије у другу. Она завршује рачуне свих државних управа и дужна је прикупљати све потребне доказе и обавештења.

Завршни рачун државни подноси се Народном Представништву на решење са примедбама Главне Контроле, и то најдаље за једну годину, рачунајући од свршетка сваке рачунске године.

Законом ће се ближе одредити уређење и круг рада Главне Контроле, као и начин којим ће се постављати њезино особље.

Сва звања у свима струкама државне службе подједнако су доступна под законским погодбама свима држављанима по рођењу и оним држављанима по прироћењу који су народности српско-хрватско-словеначке.

Остали се прирођеници могу примати у државну службу само ако су 10 година настањени рачунајући од дана прирођења. Изузетно од овога правила могу се примити у државну службу и прирођеници испод 10 година настањени, по нарочитом одобрењу Државног Савета а на образложен захтев Краљевске Владе.

Чиновници су службеници државне целине и дужни су да раде у општем интересу, држећи се далеко од партијске политичке борбе.

Сваки је чиновник одговоран за кривице учињене у службеној дужности, без обзира по чијим је наредбама, било усменим било писменим, радио.

Чиновници полажу при ступању у државну или покрајинску службу заклетву: да ће се савесно придржавати Устава и закона.

Звања државне службе, права, дужности, плате и пензије чиновничке по свима струкама утврђују се законом.

Чиновничка је служба стална под законским погодбама.

Председник и чланови Државног Савета, Касационог Суда и Главне Контроле имају исти ранг и плату.

Све признате вероисповести јесу равноправне.

Признате вероисповести могу свој верозакон јавно исповедати.

Оне самостално уређују своје унутрашње послове и управљају њима у границама Устава и закона.

Вероисповести се признају нарочитим законом. Ово не вреди за вероисповести које су биле признате пре него што је Устав био ступио на снагу.

Сваки је држављанин дужан да служи војску.

Рок војне службе, начин одслужења, случајеве војне неспособности и ослобођења од војне службе прописује нарочити закон.

Устројство и величина војске прописују се законом. Формирање, пак, јединица у законом прописаном обиму одређује Краљ уредбом на предлог Министра Војног а по саслушању начелника Главног Штаба.

Колико ће се војске годишње под заставом држати одредиће се сваке године законом о буџету.

Војницима и официрима под заставом за војне и за политичке кривице суде војни судови. По пресудама војних судова решава Касациони Суд у последњем степену.

За обичне кривице војницима и официрима под заставом суде редовни судови.

За војне судове важе одредбе члана 149., 150., и 152. Устава.

У војним школама за официре и подофицире уче се и ови грађански предмети као обавезни: Уставно и државно право, познавање земаљских закона и уредаба и познавање грађанске администрације.

Нико не може добити државну службу, ако није, по одредбама војног закона свој рок у војсци одслужио. Овај пропис не важи за неспособне и ослобођене и за жене.

За одржавање унутрашњег реда војска се може употребити само на захтев надлежне грађанске власти.

Предлог да се у Уставу што измени или допуни може учинити Краљ или Народно Представништво.

У предлогу таквом морају се изреком именовати све тачке Устава које би се имале изменити или допунити.

Ако је предлог учинио Краљ, он ће се саопштити Народном Представништву па ће се затим Народно Представништво одмах распустити и сазвати Уставотворна Скупштина најдаље за три месеца.

Ако је пак предлог такав потекао од Народног Представништва, Представништво Народно ће два пута гласати. Од једног до другог гласања треба да прође пет дана не рачунајући дан гласања.

Узима се да је предлог примљен, ако је за њ гласала апсолутна већина од Уставом одређеног броја посланика.

Кад предлог на тај начин буде усвојен, Народно Представништво ће се распустити а Уставотворна Скупштина сазваће се најдаље у року од три месеца од дана кад је предлог усвојен.

И у једном и у другом случају Уставотворна Скупштина може решавати само о оним изменама и допунама Устава, које садржи предлог на основу којег је она сазвана.

Уставотворна Скупштина има исти број чланова као и Народно Представништво.

За Уставотворну Скупштину вреде сви прописи Устава о Народном Представништву осим прописа о надлежности.

Своје одлуке о предложеним изменама и допунама Уставотворна Скупштина доноси споразумно с Краљем.

Овако донесене одлуке и решене измене и допуне проглашава и обнародује Краљ.

• Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1921)

---

Nacrt ustava Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca (1920)