Невјера љубе Махмута везира је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

Хаметовић Ибро иде од Новога до Скадра, гдје среће љубу везира Махмута. Она га дозива да јој приђе, али се он не усуђује. Шаље му ружу и он ипак долази, под убјеђењем да везира неће бити ускоро. Друго јутро долази везир и Ибро се брже-боље сакрије, али остане његово оружје. Везир то види и пита своју љубу чије је. Она слаже да су то оставила њена браћа, али везир проналази Ибру и убије га. Потом тешко рани и своју љубу, и пита је, док је на самрти, какву задуџбину жели. Она одговара да само треба да пусти девет Црмничана који су у тамници, и онда умре.

0001    Подиже се једно Туре младо

0002    Од Новога, града бијелога,

0003    По имену Хаметовић Ибро

0004    На вранчића коња големога,

0005    Оћера га покрај мора слана,

0006    Докле Скадру на Бојану дође;

0007    Под сарај Махмута везира

0008    Туре бјеше коња разјахало.

0009    Но га бјеше везирова угледала љуба,

0010    Па Турчина на сарај позива,

0011    Но се Туре усулит’ не смије.

0012    Но је була ријеч бесједила:

0013    „А, камо те, Гроздана орфана,

0014    Отиди у зелену башчу,

0015    Те убери питому ружицу,

0016    Те је бачи Ибру на кољено!”

0017    Дворкиња послуша госпођу,

0018    Убра ружу, даде ју Турчину.

0019    Ондолен се Туре подигнуло,

0020    На сарај були излазило.

0021    Димно га дочека Туркиња,

0022    Па му даје кафу и ракију.

0023    Па је Туре за везира пита,

0024    Нога була у космач кажује:

0025    „Отиша је ево неђеља дана.”

0026    Ту је Туре булу обљубило;

0027    А кад сјутра зора долазила,

0028    На врата је халка закуцала,

0029    Вика везир: „Отвори ми, љубо!”

0030    Тадер се Туре препануло,

0031    Скочило од земље на ноге,

0032    Затвори га була у ходају;

0033    Колико се Туре препануло,

0034    Под узглавље пушку оставило.

0035    Тад је була отворила врата,

0036    Уљеже везир у сарају,

0037    А угледа двије пушке мале,

0038    Па је своју љубу упитао:

0039    „Чије су ово двије пушке мале?”

0040    Лаже була, но је не помага:

0041    „Ја сам ти се била побољела,

0042    Па су мене браћа долазила

0043    И зором су дома подранила,

0044    Тебе на дар пушке оставили.”

0045    Таде везир ријеч проговара:

0046    „Да’ ми, љубо, од одаје кључе

0047    Да оставим ове пушке мале!”

0048    Даде му га, ријеч не чињаше.

0049    Кад везир отворио ходају,

0050    Угледа Хаметовић Ибра,

0051    Те га виђе, димно се је овизао.

0052    Везир пали двије пушке мале

0053    И Турчину срце опалио,

0054    Па се натраг везир поврнуо,

0055    Те упали пушку иза појаса,

0056    Те погоди своју вјерну љубу,

0057    Па је були ријеч говорио.

0058    „О, тако ти, моја вјерна љубо,

0059    Какве ћу ти задужбине градит’ —

0060    Ал’ ћу градит’ моста на Бојану,

0061    Ал’ кадрме испод Скадра града

0062    Ал’ по Скадру високе џамије?”

0063    На смрти му була проговара:

0064    „Немо’ од тога ништа направљат’,

0065    Но ако ’ш ми порадит’ за душу,

0066    Ти пушти девет Црмничанах,

0067    Одамно су девет тавничара,

0068    Ево данас три године дана —

0069    Ту је мене доста задужбине!”

0070    Оно рече, душа јо’ утече.

0071    Пушти везир девет Црничана,

0072    Бјеше их на дом оправио.

0073    То је било, не знам је ли било.

• Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

Nevjera ljube Mahmuta vezira