Нерођен делија је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Објављена је најприје у дјелу Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

Турчин Омерага отима љубу Поповић Стојана. Овај иде за њим и долази до двобоја, у којем Турчин на крају побиједи несретним случајем. Он убија онда и љубу Поповић Стојана, која неће да пође за њега. Њено дијете ипак односи потом код Стојанове мајке. Када је дијете порасло до 15 година („нерођен делија“ у пјесми), он шаље писмо Омераги у коме тражи двобој, да би осветио оца и мајку. Долази касније до двобоја, у којем младић побјеђује и односи Омерагину главу Стојановој мајци, која му се захваљује.

0001    Зафали се Туре од Медуна

0002    да се Туре оженити неће

0003    ни ђевојком а ни удовицом,

0004    но невјестом иза мужа млада:

0005    „Јесам чуо, кажевали су ми,

0006    у Котару граду бијеломе

0007    вјерна љуба Поповић-Стојана,

0008    љепоте јој по свијету нејма;

0009    али ћу се оженити њоме,

0010    ја ли њоме, ја ли земљом црном.“

0011    У вино се Туре зафалило,

0012    а од вина кад се разабрало,

0013    ал’ се Туре покајало било

0014    оно што се у вину фалило,

0015    ма изведе вранца дебелога,

0016    оседла га што може најљепше,

0017    узјаха се њему на рамена,

0018    а отиде друмом и планином

0019    докле дође у Котаре граду,

0020    пред дворове Поповић-Стојана.

0021    Ту он нађе Стојанову љубу,

0022    њојзи Туре божју помоћ зваше,

0023    а она му помоћ прифатила:

0024    „Бог дај тебе, незнана делија!“

0025    На то вели Туре Омерага:

0026    „А тако ти, Стојанова љубо!

0027    Донеси ми један кондир вина

0028    да ја тешку поугасим ђежу.“

0029    Е га млада послушала била,

0030    донесе му пунан кондир вина

0031    и пружи му ону чашу вина,

0032    ма не хоће Туре Омераго,

0033    он не хоће ону чашу с вином

0034    но Анђушу уграби за руку,

0035    турио је за се на ђогата,

0036    а побјеже пољем котарскијем.

0037    Е Стојану гласи долазише:

0038    „Зло ти јутро, Поповић-Стојане!

0039    Ти попијаш у тазбину вино,

0040    од Медуна Туре Омерага

0041    поведе ти твоју вјерну љубу.“

0042    Кад Стојану таки гласи дошли,

0043    он поскочи од земље на ноге,

0044    брже оде на своје дворове

0045    па уљезе у подруме нове;

0046    нејма када оседлават вранца,

0047    на гола се узјахао пуста,

0048    а полеће пољем котарскијем

0049    ка свјетлица кроз вечерне мраке,

0050    лахко ћера и стиже га брзо,

0051    сустиже га на воду Коруну,

0052    Турчину је ријеч бесједио:

0053    „Стани, курво, Туре Омерага!

0054    Нијеси је на мејдан добио,

0055    стан’ полахко да је дијелимо.“

0056    Обрну се Туре Омерага,

0057    тек се сташе два добра јунака,

0058    на остре се ћорде ударише,

0059    докле им се сабје саломише,

0060    за б’јела се грла докопаше,

0061    носећи се под коње падоше,

0062    тискоше се по води студеној,

0063    но таква је намјер нанијела,

0064    нанијела од Котара овце,

0065    при овцама ниђе нико нејма

0066    до једнога ђетета Николе,

0067    оно виђе Туре и Стојана

0068    ђе се даве по води Коруни,

0069    па он купи студено камење

0070    те Турчина Омерагу гађа.

0071    Тако му га зла несрећа даде,

0072    он не згоди Туре Омерагу

0073    него згоди Поповић-Стојана,

0074    згодио га у главу јуначку.

0075    Паде Стојан у воду Коруну,

0076    покрај воде Туре излазило

0077    па довати оломак од сабје

0078    те Стојану посијече главу

0079    и узе му коња и оруже,

0080    па говори Стојановој љуби:

0081    „А тако ти, Стојанова љубо!

0082    Ајде јаши вранца Стојанова

0083    да идемо ка Медуну граду.“

0084    На то вели Стојанова љуба:

0085    „А тако ми, Туре Омерага!

0086    Радија сам код Стојана мртва

0087    него, Туре, с тобом живовати!“

0088    А кад чуо Туре Омерага,

0089    докопао оломак од ћорде,

0090    Анђушу је њиме ударио,

0091    пресјече је ка јагње бијело, -

0092    паде млада ђе и Стојан мртва,

0093    из Анђуше чедо искочило

0094    па се ваља по зеленој трави,

0095    а виђе га Поповић-Никола

0096    па отиде код Анђуше мртве

0097    па довати оно чедо лудо

0098    те га зави у скут од доламе,

0099    понесе га у Которе равне

0100    и даде га Стојановој мајци:

0101    „Мај то теби, Стојанова мајко!

0102    То ј’ остало чедо од Анђуше.“

0103    Узела га остарала мајка

0104    па набави и попа и кума,

0105    крстише га и зламеноваше,

0106    дивно су му име изабрали,

0107    дивно име: Нерођен Делија,

0108    па га њиви Стојанова мајка.

0109    Боље чедо од неђеље данах,

0110    него друго од мјесеца данах,

0111    боље чедо од мјесеца данах,

0112    него друго од пола године,

0113    боље чедо од полу године

0114    но је друго од љета четири,

0115    боље чедо од љета четири

0116    него друго од дванаест љетах,

0117    а боље је од петнаест љетах

0118    него друго од вијека свога,

0119    па петнаест кад се напунише,

0120    дијете се коња доватило

0121    доватило коња и оружја,

0122    па он стару бабу запитује:

0123    „Ај, за бога, моја бабо стара!

0124    Камо мене мој отац и мајка?“

0125    Но му баба право каживаше:

0126    „А тако ми, Нерођен Делија!

0127    Јесте тебе Туре изгубило,

0128    изгубило и оца и мајку,

0129    од Медуна силан Омерага,

0130    изгуби их на воду Коруну.“

0131    Кад то чуо Нерођен Делија,

0132    он написа лист књиге бијеле,

0133    а посла је у Медуну граду

0134    по имену силну Омераги:

0135    „Копилане, силан Омерага!

0136    Ти си мене оца изгубио,

0137    изгубио и оца и мајку,

0138    мен’ у мајци једва оставио,

0139    на Коруну на воду студену;

0140    но чули ме, Туре од Медуна,

0141    ти изиди мени на мејдана,

0142    на ономе прву разбојишту.“

0143    Кад Турчину она књига дође,

0144    теке јој се Туре осмјехује

0145    пак изведе својега дорина,

0146    а тури се њему на рамена

0147    и отиде друмом и планином

0148    док он дође на воду Коруну,

0149    али чедо прво излазило,

0150    на Коруну чадор разапело,

0151    под чадором испијаше вино.

0152    Њему Туре божју помоћ зваше,

0153    Нерођен му помоћ прифатио

0154    па Турчину ријеч бесједио:

0155    „Ходи, Туре, те се напиј вина!“

0156    А Турчин му ријеч одговара:

0157    „Ам’ устани, лудо и нејако!

0158    Да свијетли мејдан дијелимо,

0159    ође није коље пити вино,

0160    ко добије, нека потље пије.

0161    Што л’ ти тражиш и оца и мајку,

0162    докле нађеш и оца и мајку,

0163    ти ћеш своју изгубити главу.“

0164    Па је остру извадио ћорду,

0165    Нерођену јуриш учинио,

0166    ка на чедо лудо и нејако;

0167    ма је чедо мало побјегнуло,

0168    па кад виђе да утећ’ не море,

0169    и он остру ћорду извадио,

0170    Турчину се близу примакнуо,

0171    а десницом добро замајнуо

0172    и Турчина добро ударио -

0173    од једнога два је начинио;

0174    другом махну, одвали му главу,

0175    пак му узе коња и оруже

0176    и његово дивно одијело,

0177    тад отиде у Котаре равне.

0178    Тек Нерођен у Котаре дође,

0179    даде баби од Омера главу

0180    који јој је изгубио сина,

0181    њена сина и снашицу драгу,

0182    па га баба грли и целива

0183    и унуче своје благосива:

0184    „Поштен био у дружини, синко!

0185    На мејдан те не добио нитко.“

0186    И сад веле, ако се не шале,

0187    и сад кажу, ако не прилажу,

0188    оно чедо још је у животу,

0189    а све тражи са Турцима кавгу.

• Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

---

Nerodjen delija