Корисничке алатке

Алатке сајта


николај_надеждин

Николај Надеждин

Николај Иванович Надеждин (рус. Николай Иванович Надеждин) (Нижниј Беломут, 5/17. октобар 1804 — Петербург, 11/23. јануар 1856), теолог, историчар, етнограф и новинар, професор универзитета (Москва).

Живот и рад

Син је свештеника. Образовао се у Рјазанском семинарију и Московској духовној академији. Предавао је у Рјазану и Москви. Студирајући њемачку филозофију, на основу ње је створио свој став о историји човјечанства, и почео се занимати грађанском и црквеном историјом. Пише чланке о разним историјским темама, и оснива журнал „Телескоп“ 1831. Од 1832. до 1835. професор је археологије и логике на московском универзитету. Међу његовим ученицима је био и Иван Сергејевич Аксаков. Касније почиње да пише критичке чланке, са оштрим погледом на тадашњу литературу романтизма, и са поређењем и евалуацијом класицизма и романтизма. Писао је доста и о историји литературе у Русији од најранијих почетака, и ту је дао доста негативан став о умјетничкој вриједности исте, питајући се: „Как быть литературе русской, когда нет еще языка русского“ (Како је могло бити руске литературе, када још није било руског језика).

Надеждинов негативизам и педантерија су били нападани у његово вријеме, од Полевога, Пушкина и других. Његов „Телескоп“ је наставио да излази али са ограниченим успјехом, пошто критика није имала прођу у читалаштву тога доба. Чернишевски је доцније дао мишљење о крупном значају Надеждина за руску литературу: „Очерки гоголевского периода русской литературы“, у „Современнику“ 1855—56 г. Са Надеждином је ипак критика од личних погледа напредовала до теоретских начела.

Писао је и додатке за Енциклопедијски словар Плјушара и за друга дјела: „Об исторических трудах в России“, „Об исторической истине и достоверности“, „Опыт исторической географии русского мира“. Затим је био у Одеси гдје је доприносио у „Одесском обществе любителей истории и древностей“ - историјском друштву.

Током 1840-1841. путовао је по славенским земљама. Од 1843. уредник је „Журнала Министерства Внутренних Дел“, у којем је писао о географији, етнографији и статистици Русије („Новороссийские степи“, „Племя русское в общем семействе славян“, „Исследования о городах русских“, „Объем и порядок обозрения народного богатства“). Од историјско-религиозно-критичких дјела тога периода издато је: „Исследование о скопческой ереси“ (1845) и „О заграничных раскольниках“ (1846), обје издате и у зборнику „Сборнике правительственных сведений о раскольниках“ (Лондон, 1860—62). Од 1848. је био предсједник у одјељењу географије географског завода Русије, и у издањима завода је имао видну улогу, као у чланку „Об этнографическом изучении русского народа“ („Записки Русского Географического Общества“, кн. 2, СПб., 1847).

Његова незавршена биографија је објављена у „Руском Вјеснику“ 1856.

Академик

Кореспондентни је члан Друштва српске словесности од јуна 1842.

Литература

  • Энциклопедически словарь. С. Петербург, Брокгаузъ и Єфронъ, 1890–1904. 39 (1897) 432–434 (Аноним)
  • А. Н. Попов: Письма П. Атанацковича, В. Караджича, Миклошича и Коллара к Н. И. Надеждину. Руски архив (Спб) 7 (1873) 1131–1221.
  • История Славянской Филологiи, 486–489 (В. Ягичъ).
  • М. Живанчевић: Н. И. Надеждин према југославистици. ЗзС 30 (1986) 83–94.

Спољне везе

николај_надеждин.txt · Последњи пут мењано: 2021/09/12 23:15