Нова пјесна црногорска о војни Русах и Тураках је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Објављена је најприје у дјелу Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

Пјесма је оригинално записана под именом: Нова пјесна црногорска о војни Русах и Тураках почетој у 1828. году.

0001    Б’јела вило, моја дивна друго,

0002    сведи, друго, све у гусли гласе,

0003    твоје гласе а у гусли јасне,

0004    да их чује који разумије,

0005    разумије драго ако му је.

0006    (Србаљ брате, ова пјесна за те;

0007    ти ћеш чути, ти је разумјети

0008    понајприје од осталих свије’).

0009    На хиљаду и осме стотине

0010    двадест седме на пола године

0011    ситни ферман јесте полетио

0012    од пространа царства русинскога,

0013    из бијела града Петровога,

0014    од силнога цара Николаја,

0015    Николаја Павловога сина.

0016    Лети ферман земљом и свијетом;

0017    колико је хитро полетио,

0018    до чуда би, побратиме, било

0019    да га носи соко под крилима

0020    а камоли Москов на ногама.

0021    Прелетио земљу без хесапа,

0022    доклен дође Махмуту султану

0023    у Стамболу великоме граду,

0024    ђе цар сједи на своме дивану.

0025    Даје улак султану фермана,

0026    лијевом га руком додаваше,

0027    а десном се за сабљу држаше;

0028    још султану ово говорио:

0029    „На тај ферман да ми отпис дадеш

0030    сабљом бритком и мишицом јаком

0031    на првоме пољу од мејдана,

0032    од мејдана за дв’је силе наше.“

0033    Пак се улак ончас повратио.

0034    А кад царе ферман прочатио,

0035    поче учит крвава фермана;

0036    цар га учи, грозница га мучи,

0037    е ферман му страха задаваше.

0038    Овако му цар каурах пише:

0039    „Чуј ме боље, Отмановић-царе!

0040    Ево има три године данах

0041    отка ме је сјевер зацарио,

0042    зацарио и круну ми дао,

0043    одсвуђ мене даве додијаше:

0044    од Србије и од Булгарије,

0045    Каравлашке и Карабогданске,

0046    од све Грчке и Анадолије;

0047    то све плаче мени непрестано

0048    на проклете Турке зулумћаре

0049    да се од њих живјети не може.

0050    То све видиш, а за то не мариш.

0051    Него и то ја прегорјет могох,

0052    али синоћ давуџије доше

0053    од простране земље Шумадије,

0054    пет стотинах давуџијах дође,

0055    сваки по кам о грлу донесе;

0056    сташе викат гласом јединијем:

0057    “Хај, помагај, царе господаре,

0058    од тураках, људскијех вуковах!

0059    Скоро су нам очи извадили,

0060    посјекли су нама господара,

0061    новог цара српскога Ђорђија,

0062    хиљадама робах поробише

0063    и Србију огњем изгорјеше.

0064    Но помагај, драги господаре,

0065    ал’ помагај ал’ нас опраштавај,

0066    јер овако живјет не можемо!„

0067    Кад разумјех Србе витезове,

0068    љуто ми се срце увријеђе,

0069    и жалост ме повиша пристиже

0070    кад чух за срмт Црнога Ђорђија,

0071    моје десне из рамена руке.

0072    Него и то хоћах прегорјети

0073    до времена нашега мегдана,

0074    и што било - то је проминуло.

0075    Док ево ти три хиљаде Грках,

0076    три тисуће Грках и Булгарах,

0077    сви у црно завијени сукно,

0078    ронећ сузе низ бијела лица;

0079    сви падају на гола кољена,

0080    сваки виче што год боље може:

0081    “Николаје, сунце без захода,

0082    ал’ помагај ал’ не посијецај,

0083    да нас нежме безбожнијех рука!

0084    Турци су ни силни мучитељи,

0085    не престају чињет ни зулуме,

0086    све зулуме прије нечувене.

0087    Ал’ све бисмо њима опростили

0088    до што јучер нама учинише

0089    у неђељу на Васкрсеније,

0090    кад појаху боже летурђије:

0091    погубише Турци патријарха,

0092    око њега дванаест владиках,

0093    калуђерах триста и шездесет,

0094    а поповах и девет стотинах -

0095    од сироте цркве православне.

0096    Дадоше га мртвог Жудијама

0097    да га вуку проз турске сокаке;

0098    вукоше га четири сахата

0099    по проклету стојну Цариграду

0100    док дођоше мору на пржину;

0101    тад’ у море њега утопише,

0102    а не даше њега укопати.

0103    Но помагај за бога милога

0104    и за нашег светога Јована!

0105    Ол’ помагај ол’ сам посијецај!„

0106    Кад, султане, виђех давуџије

0107    и разумјех њихову невољу

0108    коју трпе вазда од Тураках,

0109    још подругу за вјеру христјанску

0110    и за повук старца патријарха,

0111    објавих ти сефер ферманима

0112    и стах купит моје силне војске

0113    и шиљат их земљом Каравлашком,

0114    Каравлашком и Карабогданском,

0115    пут Дунава ријеке студене,

0116    да поломе дунавске крепости

0117    жестокијем огњем из топовах

0118    и остале по Турској градове,

0119    да их с црном земљом све изравне

0120    и да брже иду пут Стамбола

0121    да и њега сломе и сагоре

0122    жестокијем минам’ и бумбама,

0123    а везире турске свеколике

0124    све да ми их живе пофатају,

0125    љ њима тебе у Русију спреме.

0126    Нека знате каква је подруга

0127    нашом мајком црквом православном!

0128    А том силом на те турске стране

0129    да управља мој Дибићу бане.

0130    Осамдесет хиљад’ је солдатах

0131    и од бога помоћ сваколика.

0132    Још другу ти бјех одасла војску,

0133    војске пуно стотина хиљадах,

0134    а пред њима силни фелдмаршале

0135    Паскјевићу на гласу јуначе,

0136    да похара сву Азију твоју

0137    и претресе кости Мухамеда

0138    у проклету Меку и Медину.

0139    Ал’ ти не смје на мејдан изисти,

0140    но се препа, срамота те била!

0141    Не хће изист напоље очито

0142    да на срамство дијелимо царство,

0143    но подмити христјанске краљеве,

0144    те у мене тебе испросише

0145    и на капе своје одмолише.

0146    Зато књиге послах на армије,

0147    те их вратих јопет у Русију,

0148    нех ћех сефер с тобом заводити.

0149    Ал’ се надах у тебе, султане,

0150    да већ зулум хоће прекинути,

0151    да не прште Турци сиротињу,

0152    твоји Турци, што се мнију вуци,

0153    те ти ране све опростих моје.

0154    Ми на љубав јопет остадосмо,

0155    али то нам све у ништа пође:

0156    ти погази главно пријатељство

0157    са ферманом што си написао,

0158    послао га проза сву Турћију

0159    на везире, паше и кадије

0160    сву да турче сиротињу рају,

0161    који ли се потручио не би,

0162    да му сабљом одсијеку главу.

0163    Ја већ ово трпјети не могу,

0164    но ако си ка те зову људи

0165    и ако те Туркиња родила,

0166    купи војску што највише можеш,

0167    хајде с војском у поље широко

0168    да на мегдан круне дијелимо.

0169    Немој рећи да је то кријући,

0170    ал’ с’ у мито више поуздати;

0171    вјера моја, помоћи ти неће

0172    ако дадеш све твоје дукате

0173    и све краље од Европе купиш,

0174    свијема те нећу поклонити,

0175    него рат им зато објавити.

0176    Кукавице, хоћеш ме познати:

0177    али ћеш се мени поклонити

0178    али ћу ти главу откинути!

0179    Празноћеса из пјешчанских странах,

0180    није шала милион Московах

0181    под оружјем, копљим’ и сабљама!

0182    Сву Европу на зохор бих прош’о,

0183    а камоли кукавну Турћију.“

0184    Такви ферман Махмут разумио

0185    и видио што му Москов пише;

0186    све телале царе наредио,

0187    терларџијах четири стотине,

0188    да викају по Стамболу граду,

0189    безпрестана три бијела дана,

0190    све по реду турске старјешине

0191    и остале Турке витезове

0192    да му брже дођу на дивана;

0193    који ли му на диван не дође,

0194    царска вјера, посјећ’ ће му главу.

0195    Отидоше танке терларџије,

0196    вичу телар, никад не престају,

0197    у њ спомињу паше и везире

0198    и остале Турке витезове:

0199    „Брже да сте, цареве делије,

0200    брже боље цару на дивана,

0201    у неђељу која прва буде;

0202    који ли му на диван не дође,

0203    царска ријеч, без главе остаде!“

0204    Кад то чуше паше и везири

0205    и остали по Стамболу Турци,

0206    брже греде сваки пут дивана.

0207    Кад се Турци на диван скупише,

0208    они цару тако бејседише:

0209    „Султан-царе, од свијета главо,

0210    што си за нас хитро посилао?

0211    Која ти је мука ол’ невоља?

0212    Али ти је Хаџем заратио?

0213    Али ти се Мисир одметнуо

0214    од’ скадарски паша Бушатлија

0215    и његова гола Арбанија?

0216    Ал’ се каур-краљи сви сложили,

0217    сви се крстом једним прекрстили?

0218    Оли ти је Москов заратио?

0219    Хај, не бој се, наш честити царе,

0220    наше сунце нигда заходеће,

0221    које гријеш ноћи ка и дневи!

0222    Доклен су ти Турци витежеви,

0223    ласно ћемо Хаџем освојити

0224    и вас Мисир огњем попалити.

0225    Ако л’ ти се везир одметнуо,

0226    Арнаутин паша Бушатлија

0227    и његова љута Арбанија,

0228    вјера наша, хоће погинути,

0229    ми Турци му кућу ископати,

0230    да од врага не остане трага.

0231    Ако л’ су се сви краљи сложили,

0232    и ту слогу разврћи је ласно

0233    кад смо главу змаја најжешћега

0234    откунули, теби донијели -

0235    из Тополе црнога Ђорђије.

0236    Ако л’ ти је Москов заратио,

0237    то нам није мило ни једноме;

0238    бог ће знати што ће коме дати,

0239    нам’ је залуд ш њиме ратовати.

0240    Отка Петар собом закраљи се,

0241    кад гођ сефер с Московим’ имасмо,

0242    у свакому боју погибосмо;

0243    дадосмо му полу царства свога,

0244    и ово ће узети нам сада.“

0245    Султан на то њима одговори:

0246    „Турци браћо, паше и везири,

0247    није мене Хаџем заратио,

0248    нити ми се Мисир одметнуо,

0249    ни проклети паша Бушатлија,

0250    нит’ његова љута Арбанија,

0251    него, Турци, браћо моја драга,

0252    јучер ме је ферман допануо

0253    од новога краља Николаја,

0254    сина Павла, руског господара,

0255    а унука Петра големога,

0256    дин-душмана од стара времена.

0257    У ферман ми сефер објављује;

0258    још ме кавур на мегдан позивље

0259    под бијелом Варном на крајину

0260    са свом војском што ми царство има.

0261    Влах писати тако се усуди!

0262    Но за бога, турске поглавице,

0263    немојте се препаст од Москова,

0264    од Москова, рода хаинскога!

0265    Е тако ми свеца Мухамеда

0266    и сејџаде на коју је клања,

0267    кад напишем шездесет ферманах

0268    на шездесет царства ми везирах,

0269    када скупим силновиту војску,

0270    вјера моја, Турци витезови,

0271    ђавура ћу зајмит преко мора,

0272    преко мора тисућу конаках,

0273    нагнати га мору леденоме,

0274    да га прождре море без хесапа.

0275    Е тако ми дина и амана

0276    и турскога поста рамазана

0277    ако море кавура не прождре,

0278    доћ’ му главе ни кијамет неће.“

0279    Турци цару одговоре тако:

0280    „Наш султане, сунце огријало,

0281    ти све видиш што је и како је,

0282    како ти се кавур поткопао

0283    да те ћера с овога престола,

0284    кога су ти стари оставили,

0285    оставили на мач и на сабљу,

0286    ка што су га негда и узели

0287    од ситнога рода грчаскога;

0288    дивно видиш, наш честити царе,

0289    да ће ти га Москов преотети,

0290    па да ће га за се оставити.

0291    Према штети не би срама било.

0292    јачи био, пак је придобио,

0293    нег’ на јаде и жалости наше

0294    дати ће га опета Грцима!

0295    Али кити свуд ситне фермане

0296    на везире, кавурске катиле,

0297    нека купе силновите војске,

0298    да Москову идеш на мегдану,

0299    да ти зазор и срамота пука

0300    у кавура, царе, не остане.“

0301    Кад разумје Отмановић-царе

0302    што му збори стамболска господа,

0303    к себе позва стара Насрадина,

0304    кој’ имаше од свога рођења

0305    четириста и шездесет љетах;

0306    поче царе старцу бесједити:

0307    „Настрадине, давно упантиле,

0308    што би река и ка ти се свиђа

0309    од фермана што ми допануо

0310    од влашкога краља Николаја;

0311    ал’ ћу стари ферман потписати

0312    али ћу му на мегдан изисти?“

0313    Старац тако цару одговара:

0314    „О султане, по љетима сине,

0315    ја сам чуо и ферман видио

0316    што ти пише силни Николаје,

0317    ал’ послушај ти мене, султане,

0318    потпиши му све фермане старе,

0319    Москову се до земље поклони,

0320    потпиши му и новог фермана;

0321    не кће ли га, царе, потписати,

0322    кунем ти се мојом грешном душом,

0323    која мисли брзо путовати,

0324    оћеш му га грдан потписати

0325    и фермана и још сврх фермана.“

0326    Махмут старцу на то изговара:

0327    „Стрико стари, Насрадине дивни,

0328    потписа бих кавуру фермана,

0329    а тек брада да ми буде мирна,

0330    но не даду стамболске делије;

0331    они воле главе погубити

0332    но кавуру ферман потврдити.“

0333    „Господару, Махмуде довлете,

0334    ти не слушај стамболске делије;

0335    кунем ти се вјером и ћитапом,

0336    ту делије ни једине није;

0337    те делије ништа не ваљају

0338    нако бјежат душман кад кидише,

0339    но добри су по кахвам’ се фалит,

0340    а не знају силене Москове:

0341    сваки воли Москов погинути

0342    за свог цара и за вјеру своју

0343    но у Турској цар се учинити,

0344    солдат прости, толи који виши;

0345    те делије не знаду Москове,

0346    но ја живим те ратове пантим,

0347    све ратове и сваке бојеве.

0348    Ја од вазда с Московима ратим,

0349    и од њихна страха и јунаштва

0350    сиједе ме длаке пропадоше.

0351    Тако стаде док Петар постаде,

0352    а кад наста Петар у Русију

0353    и отка се с Рус’ма бит’ почесмо,

0354    трипут ми се длака промијени

0355    и све трипут крвава ницала.

0356    Пак и Петра могах претрпјети,

0357    док се роди велика каурка

0358    и постаде краљица московска.

0359    Кад у боју једноме бијасмо,

0360    од ње страха и ње ђенерала,

0361    Кутузова испреко Дунаја,

0362    сви ми зуби, царе, испадоше

0363    из вилице и горње и доње,

0364    ал’ ме брзе ноге унијеше.

0365    Тад’ у боју кад крв прољевасмо,

0366    преда мном их тек дванаест бјеше

0367    од турскијех делијах силнијех,

0368    а кад натраг, царе, побјегосмо,

0369    не остаде за мном ђавољега.

0370    Па и више чудо да ти кажем:

0371    колико су Турци страшљивице,

0372    не смјеше се ни два уставити

0373    у бијелу граду Једренету,

0374    но сви поше куда који знаше,

0375    а највеће пут Стамбола твога

0376    да их скрију буле од каурах.

0377    Тек ја остах старац у Једрени,

0378    и то рањен од козачке руке.

0379    Ту хећими мене лијечили,

0380    из мојијех плећах извадили

0381    седамдесет и четири копља,

0382    што их бјеху заломили у ме

0383    у мојему љутоме побјегу.

0384    И стога сам ево престарао.“

0385    Цар за наук главе не обраћа,

0386    већ окрену писати фермане.

0387    Први посла Босни земљи равној

0388    на рукама од Босне везира.

0389    Овако му цар фермана пише:

0390    „Слуго моја, пашо Ђеладине,

0391    како примиш ситнога фермана,

0392    брже скочи на ноге лагахне

0393    и с Травника ожежи топове;

0394    сву избери Босну по тефтеру,

0395    не остави крајичнике љуте,

0396    који су се бој бит’ научили

0397    спрам Нијемца и спрама Србије,

0398    и не остав’ љуте Херцеговце,

0399    којино су на тврду крајину

0400    спрам душманске ловне Горе Црне,

0401    Горе Црне и седмеро Брдах.

0402    Брже с војском ходи ми к Стамболу,

0403    јере имам сефер са Московом;

0404    ако ли ми у Стамбол не дођеш,

0405    вјера моја, посјећ’ ћу ти главу,

0406    а другога ставити везира,

0407    нека мојој Босни везирује.“

0408    Тај одасла, други накитио;

0409    посла ферман Скадру бијеломе,

0410    на рукама везира Мустафе.

0411    Овако је ситни ферман писа:

0412    „Бушатлијо, пашо Арнауте,

0413    како примиш ситнога фермана,

0414    брже скочи на ноге јуначке,

0415    жеж’ од Скадра стотину топовах

0416    тер сакупи љуту Арбанију,

0417    хајде с њоме к бијелу Видину;

0418    узгред узми пашу Врањалију

0419    и од Пећи Махмудбеговића,

0420    тер на Дунав чекајте Москове.

0421    Вјерна слуго, не издај султана,

0422    а турску ти вјеру дајем тврду,

0423    тек ђавура натраг повратимо

0424    и његово царство освојимо,

0425    оћу тебе, слуго, учинити

0426    пред свом војском мухур-сахибијом

0427    и мојијем пашом учтуглијом

0428    и везиром од четири туга.“

0429    Они посла, трећи написао;

0430    одсла ферман на Уруменлију,

0431    на валију и на превалију:

0432    „Како примиш мојега фермана,

0433    жеж’ на Битољ стотину топовах,

0434    скупи листом сву Уруменлију,

0435    крећи брже пут мога Стамбола,

0436    јер имамо рати с Московима.“

0437    И та посла, четврти написа,

0438    посла ферман у Анадолију

0439    на шест пашах и на три везира.

0440    У ферману царе запов’једа:

0441    „На ноге се, моји соколови,

0442    на градов’ма уждите топове,

0443    скуп’те војске што више можете,

0444    хајте к мени, синци, у Стамбола,

0445    јер имамо сефер с Московима.“

0446    Та полеће, а пети направља;

0447    посла ферман богату Мисиру

0448    до на руке Мехмеда Алије.

0449    Овако му султан говорио.

0450    „Мехмед-беже, од Мисира главо

0451    и уздани богом побратиме,

0452    како примиш мојега фермана,

0453    жеж’ на Каир стотину топовах,

0454    скупи војску силну по Мисиру,

0455    с војском хајде пут нашег Стамбола,

0456    јере имам сефер с Московима,

0457    са Московом краљем карскијем.

0458    А тако ми свеца Мухамеда

0459    и Алије, зета његовога,

0460    како краља влашког добијемо,

0461    хоћу тебе, побре, поклонти

0462    сав богати Ципар и Кандију,

0463    још ти шћерцу дати за љубовцу,

0464    другог тебе учинит султана

0465    над Мисиром, Ципром и Кандијом,

0466    ако мене сад не изда, побро.“

0467    И тај посла, па шести написа;

0468    посла ферман пространој Азији

0469    на двадесет пашах и везирах.

0470    Цар им пише у своје фермане:

0471    „На ноге се, паше соколови,

0472    сви везири, цареви већили,

0473    скуп’те силне по Азији војске,

0474    ш њима хајте к мени у Стамболу,

0475    јер имамо рати с кахурима;

0476    који ли ми у Стамбол не дође,

0477    сабља ће га моја распашити.“

0478    Кад везири књиге разумјеше

0479    и фермане цара честитога,

0480    сташе купит војске силновите,

0481    са војскама иду пут Стамбола.

0482    А када се силе окупиле

0483    у Стамболу пред свога султана,

0484    све пред цара паше изидоше

0485    до Мустафе скадарског везира.

0486    Боже мили, чуда ужаснога

0487    колико се скупило Тураках!

0488    Тефтер каже, калем хесапио -

0489    више војске нег’ у Бунапарта!

0490    Гледа војске с дивана султане,

0491    и у себи тако проговара:

0492    „Ах, честити свече Мухамеде,

0493    шта ће јадан кахур учинити

0494    спроћу тебе и све твоје силе?

0495    Ал’ махниту није се чудити,

0496    јербо се је јако посилио

0497    откако је Француза добио

0498    и двадесет краљах каурскијех.

0499    Ал’ тако ми твојега имена,

0500    кад му пуштим Турке витезове,

0501    ни Москва их дочекати неће!

0502    Не зна ћафир с ким се ударио,

0503    којино је господар од земље

0504    и свак му се клања од свијета!

0505    Шта л’ је змаје, хоће да познаје:

0506    змај краљеве ждере, те се храни;

0507    он не мари за друкчије чазбе.

0508    Ев’ потомка баш твојега, свече,

0509    у твојему емиру Махмуту!

0510    Каур-краљу на мејдан ће поћи,

0511    свим властима очи извадити,

0512    како су му и стари чињели.

0513    Још кад пуштим помамне Арапе

0514    на њихове витке бедевије,

0515    до мора га хоће доћерати,

0516    а ни море г’ сачувати неће.

0517    Ја, цар, имам мила побратима,

0518    у Мисиру газију Алију;

0519    он ћ’ у море потопит кавуре,

0520    он и соко паша капудане,

0521    то кавурство и тог ђаур-краља

0522    и све краље и њихове војске.“

0523    У ријечи коју сам збораше,

0524    у то султан на ноге ђипио

0525    и Москову ферман откитио.

0526    Овако је цар га написао:

0527    „Николаје, што јуче настаде,

0528    што ми пишеш и у ферман кажеш

0529    да ти влашке даве додијаше

0530    баш на моје соколовеТурке,

0531    да власима зулум чине Турци, -

0532    чине зулум и чиниће им га!

0533    Не питамо тебе, кавурине,

0534    какоћемо рајом управљати,

0535    којуно је сабља Орканова

0536    на мегдану јуначком добила

0537    на Косову и другим пољима

0538    он влашкога рода безвјернога,

0539    од Лазара и другијех царах;

0540    никада те, влахо, не питамо

0541    како ћемо царством управљати.

0542    Ал’ кад мене на мејдан позивљеш,

0543    на то тебе, краљу, одговарам:

0544    ако те је влахиња родила

0545    и ако си Москов од поштења

0546    и праунук Петра бркатога,

0547    хајде мене на мегдан јуначки

0548    под бијелом Варном на крајину!

0549    Сад, иншала, посједочит хоћу

0550    твојом смрћом краља Владислава

0551    и под Варном гроб ти ископати

0552    на гроб дићи мечит и мунаре.

0553    Доста збора, хајде на мејдана

0554    са свом силом од земље московске,

0555    на биљегу у поље широко,

0556    ђе се, краљу, најпре састанемо.“

0557    Турче младо, те силено пише:

0558    „Ако мене под Варну не дође,

0559    ја ти граду идем Петробургу.“

0560    На Илиндан Турчин мејдан пише,

0561    да му на зло Госпођиндан дође.

0562    Цар Никола кад га разумио

0563    и кад виђе што му Туре пише,

0564    тому се је громко насмјехао.

0565    Витезове к себи дозиваше

0566    и овако њима говораше:

0567    „Војеводе, мудри фелдмаршали,

0568    ти Дибићу и Паскијевићу,

0569    дижте, слуге, силновите војске!

0570    Паск’јевићу, хајде пут Азије,

0571    узми војске шездесет хиљадах,

0572    право хајде к Меки и Медини

0573    да претресеш кости Мухамеду,

0574    да ми узмеш на силу Азију.

0575    А Дибићу, моја вјерна слуго,

0576    узми војске стотину хиљадах,

0577    с војском хајде преко Каравлашке

0578    к Силистрији, Дунаво пријеђи;

0579    узми града, немој почастити,

0580    немој твоју главу изгубити

0581    и невјером мојом се назвати.

0582    А ја одох под Варну бијелу

0583    с неколико силновите војске

0584    на мејдану Махмуту султану.“

0585    Када цара слуге разумјеше,

0586    до земље се њему поклонише,

0587    па дигоше силновите војске.

0588    Паскијевић пође пут Азије,

0589    за хјим војске шездесет хиљадах,

0590    и одвуче убојне топове,

0591    кажу топах дванаест стотинах,

0592    прах, олово и другу захиру.

0593    Дибић пође преко Каравлашке,

0594    за Дибићем војске сто хиљадах

0595    и за војском војничке потребе;

0596    Каравлашку с војском прегазио

0597    до Дунава ријеке студене.

0598    Ту на Дунав тамбор учинио

0599    и ту једну ноћцу коначио,

0600    па тек свану и сунце ограну,

0601    с војском Дибић Дунав пребродио,

0602    под Силистру тамбор премјестио.

0603    Ончас табље земљом утврдио

0604    а на табље топе наслонио;

0605    стаде бити тврду Силистрију,

0606    ником ока отворити не да.

0607    Николаје трећу диже војску,

0608    низ Русију у Одесу дош’о,

0609    за њим војска неколик’ хиљадах.

0610    Како дође бијелу Одесу,

0611    ту га флота своја сусретнула,

0612    те на лађе силу натурио,

0613    под б’јелу је Варну истурио.

0614    Води војску царе Николаје,

0615    у пољу је тамбору учинио,

0616    добру војску на бој приправио.

0617    Из Варне их Турци опазише

0618    и по граду терларе пустише.

0619    Телар виче, дабулхана риче:

0620    „На ноге те, Турци соколови,

0621    ево нама утве златокриле!

0622    Сваки коњих притезај колане,

0623    а пјешаци притеж’те опанке!

0624    Данас ваља ћерати кавуре

0625    да се њихне крвци напијемо;

0626    главе су нам сами донијели.“

0627    Како тембиј војска разумјела,

0628    сва је листом на ноге скочила,

0629    пак из града сила окренула,

0630    а пред силом три веља везира

0631    и шеснаест пашах царевијех;

0632    двјеста хиљад’ за њиам Тураках -

0633    сав Анадол и сва Руменлија,

0634    сви топови силе огњевите.

0635    Силна сила у поље изљегла.

0636    Фала богу, до њему никоме,

0637    какви ли су турци Анадолци:

0638    под њима су хати од Мисира,

0639    на њих Турци ноге прекрстили,

0640    још од силе узели тамбуре,

0641    уз тамбуре на коње пјевају.

0642    Вриште хати, подврискују Турци,

0643    скачу хати ка да стекли крила,

0644    а обрћу прси Московима;

0645    жељни коњи, а жудни јунаци

0646    пријед зачет боја с кахурима.

0647    Труци жуде, а Москов не траје,

0648    него како Турке угледаше,

0649    ђенерали војске упутише:

0650    напред пјешци а озад коњици,

0651    помеђу њих топи и кумбаре,

0652    око свијех на обије стране

0653    панцирлија московкса делија;

0654    на свакоме коњу и јунаку

0655    оклопа је по педесет оках

0656    све од љута гвожђа каљенога;

0657    ништа њима наудти не може,

0658    ни наудит нит’ се одржати;

0659    до њих још су врле казачине

0660    који могу стићи и утећи

0661    и копљима посрамит лубарде.

0662    Двије силе пољем помичу се,

0663    а све једна другој примичу се.

0664    Свј’етло сунце, ти заклони лице,

0665    да ти лице не ожагри крвца!

0666    До чуда би великога било

0667    да на свадбу тако похитају

0668    ка бржају на своју месницу,

0669    ал’ јунаци своју крв не штеде.

0670    Кад се силе близу састадоше,

0671    виђи врага, заврше се кавга:

0672    пуца пушка, броја јој се не зна,

0673    јече топи, а грме кумбаре,

0674    како туча посипљу картачи;

0675    сташе тећи по зраку ријеке

0676    силног огња и свијетлог дима,

0677    небеса се у плам претворише;

0678    црна земља у крв огрезнула,

0679    крв прождире коње и јунаке

0680    ка валови разломљене лађе;

0681    од пуцња се ништа нечујаше,

0682    а од дима ништа не виђаше:

0683    Док то преста, пушка одумину,

0684    удрише се силни коњаници

0685    на свијетле сабље и миждраке;

0686    стаде клепет мачах и палошах,

0687    ста ломјава сабаљ’ и миждраках,

0688    стаде цика силнијех јунаках.

0689    Бој огњени три сахата горје

0690    и још више дужити се ћаше,

0691    но удрише краљске панцирлије

0692    и казаци на гласу јунаци;

0693    узмакоше цареве делије,

0694    пак делије плећи окренуше,

0695    отискоше бјежат без уставка.

0696    Виђоше их три веља везира

0697    и шеснаест пашах из тамбора;

0698    бјеже паше, за њима везири,

0699    за везир’ма војска сваколика,

0700    а за њима Руси у погоњу;

0701    узеше им топе и барјаке,

0702    прах, олово и њихне тамборе,

0703    тридест хиљад’ робах заробише,

0704    међу њима вељега везира

0705    и четири паше с реповима.

0706    Него ево и више срамоте

0707    и гријеха у турскоме дину:

0708    мимо Варну Турци пробјежаше,

0709    у Варну се свратит не смедоше,

0710    но душману Варну оставише,

0711    оставише, зла им срећа била!

0712    Ал’ не бјежи витез Јусуф-паша,

0713    не оставља за живота Варну,

0714    но се соко у Варну затвара

0715    су тридесет хиљадах Арапах;

0716    стаде бранит града од Москова

0717    су градскијех хиљаду топовах;

0718    бранио се три неђеље данах.

0719    Кад четврта заљезе неђеља,

0720    би му залуд сваколика мука;

0721    више града бранит не могао,

0722    јер му бјеше огањ одолио

0723    од Московах и њиних топовах,

0724    од лагумах које поџегоше,

0725    тер по града у вјетар дигоше.

0726    А чека је индат од Стамбола,

0727    чекао га, но не дочекао,

0728    од султана свога господара,

0729    јер нејмаше ни с ким дома бити:

0730    Стамбол му је празан остануо;

0731    добру војску бјеше одаслао

0732    на Дунаву да чека Дибића,

0733    другу добру бјеше одсла војску

0734    преко свега својег Анадола

0735    Арменији Малој и Великој

0736    дочекати силна Паск’јевића,

0737    да и плећи од кавура бране,

0738    пи и нема ни тамо ни амо.

0739    То кад виђе Јусуф с Арапима,

0740    да му нејма од цара индата,

0741    да је Дибић Балкан превалио

0742    и сву помоћ цара распрскао,

0743    на дивану цара уздрмао,

0744    тадер Јусуф, Турцим’ на срамоту,

0745    преда Варну каурскоме цару,

0746    с Варном Јусуф и себ’ заробио.

0747    Москов посла њега Петробургу

0748    и све ш њиме што Арапа бјеше,

0749    па поскида са Варне топове,

0750    и њих посла у своју Русију

0751    Још тад Варну до дна раскопао,

0752    са земљом је уравнио црном

0753    топ већ да ш ње никада не пуца

0754    и нек зна се доклен је свијета

0755    како чини бољи од горега,

0756    и нек знаде грдни Османлија

0757    да каурка може родит цара,

0758    тер уз цара и божијег дара.

0759    Па како му још једампут крескне

0760    да без чуда из Европе скокне,

0761    нек одлази откуда је доша,

0762    вријеме је, срок је његов проша

0763    ол’ га тамо не бит’ ни овамо.

0764    Све бијеле виле од Свијета

0765    сад питају султана Махмута

0766    како му је с Русом ратовати,

0767    какви су му Турци витезови,

0768    мудо ли му збори Насрадине.

0769    Ал’ се виле топрв домислиле,

0770    Николају царске даре дају,

0771    пак султану Русије одбрану:

0772    све да воли што је неволио,

0773    да се соли тко се не солио.

0774    И то било, тако потрајало

0775    докле год је орла и аждера.

• Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

---

Nova pjesna crnogorska o vojni Rusah i Turakah