Нова црногорска пјесна је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Објављена је најприје у дјелу Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

0001    Санак снила млада попадија,

0002    баш сокола попа Радовића

0003    из крајичког села Мартинића,

0004    сан саснила на равно Штитово:

0005    ђе се облак подигнуо густи

0006    од крвава Скадра царевога,

0007    иде облак преко Малесије,

0008    и Зете се земље дофатио,

0009    Зету мину и ње Подгорицу,

0010    доклен Спужу на крајину дође:

0011    отлен пође селу Мартинићу;

0012    ту на село облак починуо,

0013    сташе муње из њег’ сијевати

0014    и грмјети планински громови:

0015    Доње Село муње изгорјеше,

0016    а на Горње чавке попадаше,

0017    „мене, браћо, очи извадише,

0018    и мојијем осмерим’ снахама,

0019    мојим снахам’ и мојим јетрвам’;

0020    него вјетар ка и огањ пухну

0021    од Горњега Села и од цркве,

0022    те из њега чавке подигнуо,

0023    у густиј их облак угонио,

0024    сагна с’ облак досред поља равна;

0025    у то другу пухну од Жупине,

0026    трећи вјетар од воде Слатине,

0027    те зајмише маглу преко Спужа.“

0028    Кад ђевери снаху разумјеше,

0029    од Спужа су војску опазили,

0030    турску војску Намик-паше главом,

0031    са својијем Ћехај-бегом сином;

0032    одма танке пушке истурише,

0033    а чобане браћу покликоше:

0034    „Хај на ноге, браћо наша јадна!

0035    Ев’ на село Турци ударише,

0036    хоте нама село изгорјети

0037    и све наше робје поробити,

0038    све јунаштво наше похабати.“

0039    Кад чобани пушке разумјеше,

0040    ончас они на ноге скочише,

0041    потрчаше зеленом планином,

0042    брзо трче, више села доше.

0043    А кад јадно село погледаше,

0044    ал’ га црна тама притиснула,

0045    свуђ по њему Турци халачају:

0046    Доње Село огњем сагорјели,

0047    а у Горње пламен пренијели,

0048    свиколици јуриш учињели,

0049    и од њега нешто опаљели.

0050    Али јунак из магле кликује,

0051    по имену попе Радовићу,

0052    он кликује до два братучеда:

0053    „Хај, ђе си ми, Стефо и Гавриле,

0054    што чините тер јошт не дођосте?

0055    Село нама Турци изгорјеше,

0056    осам братах вама посјекоше

0057    и робје ће повест свеколико.

0058    Бранио сам што сам мога боље,

0059    али су ме ране допануле,

0060    љуте ране, сад ћу погинути;

0061    убило ме троје синџирлијах:

0062    једне су ми ногу откинуле,

0063    друге руку десну из рамена,

0064    а треће ми срце изгорјеле -

0065    умријет ми није жао сада,

0066    јера сам се добро замј’енио;

0067    него јуриш, ако ме чујете,

0068    јер ми Турци однијеше главу.“

0069    Оно чуше и Стефо и Гајо,

0070    баш са тридест дружине чобанах;

0071    у јунаках срца попуцала,

0072    па удрише сложно на крвнике,

0073    побише се огњем из пушаках.

0074    У то Турци плећи обратише

0075    и низ село грдни утекоше;

0076    ћерају их тридест чобанах,

0077    док у поље саћераше Турке

0078    тридесет главах њима откидоше.

0079    То кад виђе Намик Алил-паша

0080    јере Турци плећи окренуше,

0081    у два реда низам поставио,

0082    три хиљаде пјешца и коњика,

0083    поче село бити топовима.

0084    У то индат Мартинићу дође

0085    од Пиперах и Бјелопавлићах,

0086    мален индат: осам стотин’ другах;

0087    како доше, на Турке удрише,

0088    убише се пољем по низаму;

0089    док и поље низам оставио,

0090    с њиме паша и остала војска.

0091    И ту паши мало бог помога,

0092    јер га коњске ноге унијеше

0093    и Спужа га врата затворише.

0094    Брђани се натраг повратише

0095    и погибшу браћу покопаше.

0096    Сваки оде на своје дворове

0097    дијелећи пушке срмајлије,

0098    јатагане и свитне доламе.

0099    Десетину браће укопаше,

0100    толико их ранах допадоше;

0101    а Тураках у тај бој погибе

0102    сто шездесет и четири друга,

0103    и триста их рањенијех бјеше.

0104    Нек се фали Намик Алил-паша

0105    честитому цару од Стамбола,

0106    и његову мухур-сахибији,

0107    који му је низам поклонио

0108    да њим хара црногорска села

0109    и да лафе чини воловима.

0110    Ал’ дичи се село Мартиниће!

0111    Мартинићи, српски соколићи,

0112    ви цареве паше исправљате

0113    са пуцима вашијех брешаках

0114    да се не би који преварио

0115    и у дубје с војском загазио

0116    да султану љепши дар понесе,

0117    а да бињиш црвени пригрне,

0118    ол’ пригрне ол’ остави чапру,

0119    ка су досле млоги оставили

0120    и како те вазда, ако бог да,

0121    докле траје кршах и пушаках

0122    и ђетићах јуначкијех срцах

0123    у слободној српској Гори Црној -

0124    што зависи од јединог бога

0125    и од свога духа витешкога.

• Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

---

Nova crnogorska pjesna