Корисничке алатке

Алатке сајта


павле_поповић

Павле Поповић

Павле
Поповић
павле_поповић.jpg
Рођење:
16. април 1868.
Београд,
Кнежевина Србија

Смрт:
4. јун 1939.
Београд,
Краљевина Југославија

Познат као:
историчар и професор

Павле Поповић (Београд, 41)/16. април 1868 — Београд, 4. јун 1939), српски историчар књижевности.2) Био је професор и ректор Београдског универзитета (1924—1928).

Живот и рад

Рођен је у Београду 16. априла (4. априла по јулијанском календару) 1868. Ту је завршио гимназију 1885. и филозофски одсек Велике школе 1889.3) Током 1894—1896. био је на усавршавању у Женеви и Паризу. По повратку је професор прве београдске гимназије до 1904, када је постао ванредни професор српске књижевности у Великој школи.4)

Као професор, Павле Поповић је предавао на Филозофском факултету у Београду више од тридесет година (1904—1938). У српској научној и културној средини био је један од најутицајнијих професора београдског филолошког круга. Био је уредник Српског књижевног гласника (1905—1906), оснивач Друштва за српски језик и књижевност (1910), оснивач часописа Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор (1921), председник Српске књижевне задруге (1928—1937), ректор Београдског универзитета (1924—1928).

За време Првог светског рата Павле Поповић се ангажовао и политички.5) У Лондону је уређивао билтен „Press Ecstracts” (1916—1917) и био је члан Југословенског одбора. У Енглеској је написао и књигу Југословенска књижевност чије се прво издање појавило у Кембриџу 1918. Као један од твораца нове државе, том књигом је очигледно желео да покаже, између осталог, да њен троимени народ (Срби, Хрвати, Словенци) има и једну заједничку књижевност. Став који је он, притом, изражавао није био његов лични. То је био став снага које су стварале нову државу, а пре свега став Југословенског одбора.

Пре тога чина, Павле Поповић је већ био признати стваралац. Његов избор за професора српске књижевности на Великој школи (1904) односно на Београдском универзитету (од 1905) значајан је датум у историји српске књижевности. Поповићу се следеће године (1905) на истој катедри и на истом предмету придружио још један професор, Јован Скерлић. Њих двојица ће заједно, све до Скерлићеве смрти (1914) предавати историју српске књижевности.

Поповић и Скерлић су свој наставни предмет делили тако што је Павле Поповић предавао народну, стару (односно средњовековну) и средњу (дубровачку) књижевност, а Скерлић само нову српску књижевност. Из тих њихових предавања настале су две књиге: Поповићев Преглед српске књижевности (1909) и Скерлићева Историја нове српске књижевности (1914). Те две књиге заједно и комплементарно представљале су српску књижевност као целину. Корпус српске књижевности, по њима, обухватао је четири дела или „области” (Поповићев израз): народну, стару, средњу (тј. дубровачку) и нову књижевност. Такво сагледавање корпуса српске књижевности није било лично мишљење двојице младих београдских професора. Оно је проистицало из већ стогодишњег бављења јутословенском и српском књижевношћу којем су значајне прилоге дали: Копитар, Шафарик, Пипин, Ватрослав Јагић, Стојан Новаковић и други. Слична подела важила је и за хрватску књижевност која је често обрађивана заједно или комплементарно са српском.

Године 1919. постао је редовни професор југословенске књижевности на београдском универзитету.6)

Павле Поповић је између два светска рата имао огроман ауторитет. Његов Преглед је обилато прештампаван (има десетак издања). У то време вршио је утицај сличан Скерлићевој Историји. Обе књиге су, на комплементаран начин, представљале српску књижевносг као целину.

Потискивање српске књижевности

Између два светска рата, међутим, у духу нове државне идеје, више се инсистирало на југословенској књижевности него на посебним националним књижевностима. У духу те идеје настала је, за школске потребе, и Југословенска књижевност Милоша Савковића са пратећим хрестоматијама текстова. И њена тежња је била да се југословенска књижевност представи као целина, са јасном намером, као и у књизи Павла Поповића под истим називом, да се на националним одредницама не инсистира или да се оне бришу у име заједништва. Из истог настојања се и Катедра за српску књижевност претворила у Катедру за југословенску књижевност. Катедре под тим именом трајале су у више универзитетских центара до пред крај шездесетих година овог века; после тога су се трансформисале у катедре за југословенске књижевности (множина).

Пре него што се почела распадати југословенска држава почела се распадати и југословенска књижевност. Књига Југословенска књижевност, коју је, по налогу југословенског Комитета за сарадњу са иностранством писао Антун Барац (1954) већ је била наговештај таквог распада. Та књига има исти наслов као и књиге Поповића и Савковића. Али се у њој од почетака, паралелно али одвојено, прати посебан развој трију југословенских литература: српске, хрватске и словеначке. То више, стварно, није историја једне већ три блиске литературе.

У књизи Антуна Барца, која има исти наслов као и књиге Поповића и Савковића дошло је до још једног значајног померања: дубровачка књижевност је код Барца укључена у хрватску. То није нова чињеница у односу на претходне историје хрватске књижевности: хрватски историчари су од 19. века дубровачку књижевносг сматрали саставним делом хрватске књижевносги, као што се она у историјама српске књижевности сматрала саставним делом српске, или бар заједничком српскохрватском књижевношћу. Нова је чињеница да је после Барца дубровачка књижевност изостављена из корпуса српске књижевности. Тако ће бити учињено у едицији Српска књижевност у сто књига која се појавила у издању Матице српске и Српске књижевне задруге (1958—1966), затим у Нолитовој едицији Српска књижевност у књижевној критици у осам књига (1965), у Историји српске књижевности Јована Деретића (1983) и другде.

Ето једног од главних политичких разлога што Преглед српске књижевности Павла Поповића није био после Другог светског рата прештампаван као што је то чињено са Скерлићевом Историјом. О Поповићу, сем тога, готово да и није писано после Другог светског рата. Свако озбиљније писање о њему не би могло да заобиђе главно његово дело и одређење према проблемима које оно покреће. А пошто се Поповић ослањао на велику литературу о српској књижевности, практично је морала да буде запостављена и та литература која је са његовом визијом била сагласна.

Имати у виду само Скерлићеву историју, а не и Поповићеву, значило је имати у виду само један део српске литературе. Пошто је Скерлић, у својој Историји, узгред негирао уметничке вредности и старе, односно српске средњовековне књижевности и дубровачке књижевности, лако се могао стећи утисак да он у својој Историји говори о српској књижевности у целини.

Полувековно потискивање Павла Поповића, као и литературе, наше и стране, на којој је његово дело израсло, показује се у свој својој трагичној бесмислености у дане када се југословенска држава распала и кад су Срби стављени у ситуацију да траже нова решења у свим областима па и у националној филологији. Разоткрива се да из корпуса српске литературе није изостављан само један њен део, средња (дубровачка) књижевност, већ да су угрожена и друга два дела те литературе из Поповићевог Прегледа: стара, односно српска средњовековна књижевност и српска народна књижевност.

Педесетогодишње одстрањивање Павла Поповића из научне јавности и наставне праксе очигледно је оставило крупне трагове на свести професора који су после рата формирани а који данас предају српску књижевност. Од четири области српске књижевности које је Поповић унео у своју Југословенску књижевност сада Срби из те заједничке југословенске књижевности излазе само са једном од тих области — оном коју је предавао Скерлић. Српска књижевност се тако скраћује за више од пет векова и сужава на вештачки омеђено духовно подручје.

Суочени смо последњих година са јасним стратегијама да се српски народ физички скрати и да му се животни простор сузи. Да ли се та стратегија не односи и на српску литературу? Пре више година на Катедри за југословенске књижевности у Новом Саду проф. др Јоже Погачник, наставник словеначке књижевности, настојао је да се уведу два нова предмета: црногорска и босанскохерцеговачка књижевност. У томе настојању је имао јаку политичку и стручну подршку. На Филозофском факултету у Новом Саду та стратегија није прошла, али је прошла у другим срединама, нпр. у Сарајеву. Куда је та стратегија водила и ко је стајао иза ње данас је јасно.

Враћање Павлу Поповићу и литератури на којој је он израстао потребно је да би се сагледало стање наше филологије, да би се она одредила према даљој прошлости, као и према оној најближој и да бисмо се уопште могли снаћи у времену које долази.

Нека дела

Нека дела:7)

  • Француски Моралисти, 1893.
  • Критика на рад Српске Књижевне Задруге, 1897.
  • О Горском Вијенцу, 1901.
  • Српска драма у 19 веку, 1902.
  • Преглед српске књижевности, старе, дубровачке и нове, (пет издања)
  • Из књижевности (3 књиге чланака, 1906, 1919, 1926)
  • Југословенска књижевност, као целина у једној књизи (1917, 1919, 1923)

Објавио је и низ чланака по разним часописима, и уредио француску читанку и граматику за почетнике, које су издате преко 10 пута до 1927.

Академик

Дописни је члан Српске краљевске академије (Академије философских наука ) од почетка 1909. Прави је члан (Академије философских наука) од 16. фебруара 1920. Секретар је Академије философских наука Српске краљевске академије од 6. марта 1924. до 6. марта 1928. Приступна беседа: Југословенска књижевност као целина. Проглашен: 11. фебруара 1922. (Српска краљевска академија Год. 30 (1921) 212–215).

Литература

  • Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, Београд, 1924.3 (В. Петровић).
  • Lj. JAZU 36 (1922) 62–63 (Đ. Körbler).
  • 100 најзнаменитијих Срба, 433–437 (М. Пантић).
  • Енциклопедија српске историографије, С. Ћирковић и Р. Михалчић, Београд, 1997. 594–595 (З. Бојовић).

Спољне везе

1)
„NE”, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Загреб, 1924—1929.
2) , 3) , 4) , 5) , 6) , 7)
NE
павле_поповић.txt · Последњи пут мењано: 2023/07/08 22:47