Петар Кочић
Рођење: 29. јун 1877. Стричићи, Аустроугарска Смрт: 27. август 1916. Београд, Краљевина Србија Познат као: књижевник и политичар

Петар Кочић (Стричићи, 17/29. јун 1877 — Београд, 14/27. август 1916), један од најзначајнијих књижевника српског поетског реализма¹⁾ и политичар.

Рођен је 29. јуна 1877. године у змијањском селу Стричићи код Бањалуке,²⁾ на планини Мањачи,³⁾ у разгранатој сеоској породици, од мајке Марије (Маре), из породице Вулина, једног од старијих родова у том крају и оца Јована (1847—1905),⁴⁾ свештеника.⁵⁾⁶⁾ (1879). Мајку није запамтио, пошто је умрла на порођају млађег брата Илије, када му је било две године. Отац се из жалости закалуђерио и отишао у манастир Гомионица,⁷⁾ 20 километара,⁸⁾ односно око четири сата удаљеном од Стричића.⁹⁾ Имао је сестру Милицу и млађег брата Илију (1879—1927), који се по очевој смрти из жалости такође закалуђерио.¹⁰⁾

Рођен је у време народног устанка,¹¹⁾ годину дана пре Берлинског конгреса, на којем је управа над Босном и Херцеговином, уместо дотадашње Турске царевине, препуштена Аустроугарској.¹²⁾ Догађаје из устанка и зулуме који су чињени по Змијању, после окупације је памтио по причањима које је слушао у детињству.¹³⁾

Детињство, до десете године је провео у родном месту, под старатељством бабе Виде и деде Стојана, од којих је примио патријахално васпитање. Живео је планинској кући-брвнари, у којој је рођен. Кућа је била без прозора и чинила је део дедине задружне куће. Као дечак је, као и остали чланови велике продице, добио задужење да чува јагањце, а касније и овце.¹⁴⁾ Додир са природом је на њега оставио снажан утисак, о чему је касније писао у својим приповеткама. У друштву других чобана је слушао приче о људима, догађајима, бунама и ратовима.¹⁵⁾

Школовање је започео 1887. године.¹⁶⁾ По очевој жељи,¹⁷⁾ прва два разреда основне школе је завршио у манастиру Гомионица.¹⁸⁾ Пошто у манастиру још увек званично није постојала школа, основна знања је највероватније примио од једног тројице калуђера из манастира.

У манастир је свраћао и касније, где је проводио летње распусте, а када је почела са радом школа, упознао је учитеља, касније калуђер Петра Иванчића, који га је веома заволео, имао на њега велики утицај и чак га је понекад новчано помагао у каснијем школовању.¹⁹⁾ Његов отац Герасим, човек из народа, није био много писмен. али је знао много о сећањима из прошлости из народа, која је записао Петар Иванчић.²⁰⁾

Трећи и четврти разред је завршио у Српској основној школи у Бањалуци, као најбољи ђак.²¹⁾ Школа се налазила на месту где је касније изграђена градска палата. У Бањалуци је стекао своје прве школске другове.²²⁾

На јесен 1891. уписао се у тада једину Сарајевску гимназију. У гимназији се у почетку осећао врло усамљено.²³⁾ Био је нешто старији, имао је јаче развијена национална осећања од својих школских другова, па је нову околину, у којој су туђинске тежње долазила много више до изражаја, посматрао са извесним неповерењем. Посветио се учењу, показао изврсне амбиције и трудио се да буде међу најбољима, у чему је донекле и успевао.²⁴⁾

У гимназији га је професор Емилијан Лилек, по пореклу Словенац, подстакао на прикупљање народних веровања из Крајине, о биљкама, води, земљи и небеским тијелима. Један део сакупљене грађе је уврстио у научну расправу „Вјерске старине у Босни и Херцеговини”, која је објављена у Гласнику Земаљског музеја у Сарајеву 1894. године. Међутим, док је са неким професорима, успео да изградо веома близак, креативан и сараднички однос, поједини професори у гимназији, нарочито у четвртом разреду, безобзирно су вређали његова национална осјећања.²⁵⁾ Потпуно се разочарао у гимназију и изгубио је своје првобитне ђачке амбиције. У четвртом разреду, најпре је дошао у сукоб са вероучитељем због слабе оцене на часу веронауке.²⁶⁾ Затим је почео да изостаје из школе, да посећује крчме и кафане.²⁷⁾ Априла 1895. власти су га казниле са 16 сати затвора, а у школи му је смањена оцена из владања, зато јер је, према пријави доушника, у кафани близу Градске већнице рецитовао песму „Српско је небо плаве боје”,²⁸⁾ а после туче која је избила у кафани „Цариград” у Сагрџијама, у мају 1895. дефинитивно је избачен из гимназије и протеран у Бањалуку.²⁹⁾

Пошто му је практично онемогућен наставак школовања у Босни и Херцеговини,³⁰⁾ са недовршеним четвртим разредом гимназије,³¹⁾ илегално је прешао у Београд³²⁾ и наставио школовање у Првој београдској гимназији.³³⁾ Од познатих личности, са њим у разреду је тада био Веселин Чајкановић.³⁴⁾ У Београду је живео веома скоромно, од очеве помоћи, коју је добијао нередовно, али је упркос томе, редовно похађао школу и добро напредовао.³⁵⁾

Писање је започео са песмама још у нижим разредима гимназије у Сарајеву, али те песме нису имале књижевну вредност. Када је стигао у Београд имао је већ целу свеску песама, међутим, испрва се није усуђивао да било шта понуди за штампу.³⁶⁾ На наговор неких пријатеља, ипак их је 1895.³⁷⁾ показао Јанку Веселиновићу, у то време познатом књижевнику, који је на њега оставио јак утицај и од тог утицаја се још дуго није ослобађао.³⁸⁾ Веселиновић је оценио да је његовим песмама потребна дорада и предложио да пређе на прозу. Мада разочаран лошом оцену, од писања песама ипак није одустао. Осим тога, учествовао је у књижевном раду ђачке дружине „Нада”, која је радила у оквиру Прве београдске гимназије. Тамо је читао своје песме. Године 1898. објавио је две песме „Поноћни звуци” и „Пролетњи звуци” у омладинском часопису „Подмладак”, док су остале песме остале необјављене.³⁹⁾ У Београду је највероватније, под утицајем Веселиновића, почео да пише и своје прве приповетке, али оне нису сачуване.⁴⁰⁾

Јуна 1899. матурирао је. Лето је провео код оца у Гомионици, где су неповерљиве власти пратиле његово кретање.⁴¹⁾ На јесен се уписао на Филозофски факултет Бечког универзитета,⁴²⁾ где је студирао славистику,⁴³⁾ код професора Ватрослава Јагића. У Бечу је остао скоро пет година, само је распусте проводио у родном крају.⁴⁴⁾ Живео је у великој оскудици,⁴⁵⁾ по сиротињским становима на периферији. Његово добро расположење је потпуно одударало од запуштености и нереда, који га је окруживао.⁴⁶⁾

Његова загрејаност за студије је трајала само током прве године. Већ следеће године је изменио став, почео је да занемарује студије и престао је да похађа предавања, мада није сасвим изгубио везу са факултетом. Наставио је да уписује семестре, али се много више посветио књижевном раду. Мада се није много интересовао за студије, сваког дана је долазио на факултет и учествовао у разним студентским организацијама и приредбама.⁴⁷⁾

У „Босанској вили” је 1899 и 1900. објављено још неколико његових песама, мада је наставио да их пише, у каснијем периоду више их није објављивао.⁴⁸⁾ Студентски период је био најинтензивнији период његовог литерарног рада, писао је о Крајини⁴⁹⁾ и Крајишницима. Још по доласку у Беч, нашао се у групи младих књижевника, окупљених око Лазара Димитријевића. Група је била запажена међу босанским студентима. Подстакнут овим књижевним састанцима, у београдској „Новој Искри” је објавио „Тубу”, своју прву приповетку.⁵⁰⁾ У исто време је настала и његова друга приповетка „Ђурини записи”.⁵¹⁾ Касније је долазио у кафану „Паулинехорф”, на књижевне састанке са младим књижевницима окупљеним око Павла Лагарића, у то време познатог српског критичара, који је својим саветима одиграо важну улогу у његовом књижевном усавршавању, посебно у ослобађању од Веселиновићеве опширности и у стварању нове приповедачке форме,⁵²⁾ док се Кочић сам усавршавао у мотивима и књижевном изразу.⁵³⁾ Када је већ разрадио свој приповедачки стил, од Лагаревића је такође добио лошу критику за своје песме и од тада је престао да их пише.⁵⁴⁾

Долазио је на састанке српског академског друштва „Зора”, иако испрва није значајно учествовао у дискусијама.⁵⁵⁾ Крајем 1902. објављена је његова прва збирка од седам приповедака „С планине и испод планине”.⁵⁶⁾ „Планина” је његово родно село и суседно Ратково, планински крај са просечном надморском висином од 800 метара и Кочићева Гравица од чак 999 метара, са оштром планинском климом, а „испод планине”, односно потпланину чине питоми крај, манастир Гомионица, са околним селима, оба делови области Змијања.⁵⁷⁾ Књига је штампана у 1000 примерака у Сремским Карловцима, а издала га је бечка „Зора” о свом трошку. Одмах по објављивању, књига је добила позитивне критике.⁵⁸⁾ Подстакнут пријемом на који је нашла збирка наставио је да пише приповетке.⁵⁹⁾

Давид Штрбац, главни лик из „Јазавца пред судом” - илустрација (1927)

У студентском периоду, за само једну ноћ је написао прву редакцију својег најпопуларнијег дела „Јазавац пред судом”. У првој верзији дело је замишљено као приповетка, а затим је написано као једночинка. Прочитао га је 28. новембра 1903. године у српском академском друштву „Зора” у Бечу, уз бурну политичку дискусију. Дело је објављено у књизи под насловом „С планине и испод планине” 1904. године у Загребу.⁶⁰⁾ Књигу су издали његови пријатељи из Беча, који су у ту сврху формирали посебан одбор.⁶¹⁾

Истовремено, као студент је активно учествовао у акцијама српске омладине против аустроугарске окупације⁶²⁾ и био је један од најбунтовнијих студената. У то време су били чести сукоби између словенских и немачких студената.⁶³⁾ Године 1901. са већом групом српских студената из Босне и Херцеговине је уложио јавни протест и донета је резолуција против резолуције босанских Хрвата о сједињавању Босне са Хрватском, на дуброваком конгресу словенских новинара из Аустроугарске. Овај протест у виду резолуције је послат „Српском вијеснику” у Мостару, али је у целини заплењена.⁶⁴⁾

У жељи да се помогну вође аутономне борбе у земљи, у време када је припреман царски меморандум маја 1901, био је један од покретача студентског меморандума против режима Бењамина Калаја.⁶⁵⁾ Студентски меморнадум спремљен је у веома кратком року, а како је садржао оптужбе против режима, нису га потписали студенти који су уживали владину стипендију, али је и поред тога имао велики одјек у јавности. Подстакнути овим одјеком, студенти су одлучили да за време летњег распуста прикупе документациони материјал, сваки студент из свог краја, о приликама и стању у народу, за нови маморандум, који су желели да објаве у новинама. У ту сврху, путујући у завичај, Кочић је прошао кроз Загреб, где је успео да придобије тамошње студенте за акцију. Упозната са овом акцијом, влада је пажљиво мотрила сва кретања омладине,⁶⁶⁾ али јој није пошло за руком да спречи да се у Загребу почетком 1902. објави меморандум. У другом меморандуму се тврдило да Аустроугарска није испунила обећање дато на Берлинском конгресу, посебно по питању нерешеног аграрног питања, и протествовало се против: дуванског монопола, кулука и нових пореза, против регрутације становништва и њиховог одвођења у иностранство, притисака на српске школе, протежирање стране администрације, стране колонизације и др.⁶⁷⁾

У априлу 1904. пре завршетка јунског рока је као представник друштва „Зора” учествовао на скупштини бугарске и српске великошколске омладине у Београду. На јавном часу у сали код Коларца је читао „Јазавца пред судом”, који је омладина организовала као помоћ Колу српских сестара. У Београду се задржао дуже време, а затим је код оца провео лето.⁶⁸⁾

Након завршеног факултета (1904), вратио се кући у завичај. Са Милком Вукомановић,⁶⁹⁾ најбољом другарицом његове сестре, коју је упознао још 1899.⁷⁰⁾ венчао се тајно ноћу 18. септембра 1904. На венчању није био присутан нико од његове фамилије.⁷¹⁾ Потом су заједно пошли за Београд. Надао се да ће у Србији наћи посао предавача у некој гимназији.⁷²⁾ Исправа није успевао да нађе посао,⁷³⁾ неколико месеци су живели веома лоше, од милостиње пријатеља и познаника.⁷⁴⁾ У том периоду двојица његових пријатеља, одлучила је да му материјално помогне издавањем треће књиге „С планине и испод планине” у Београду. Крајем јануара 1905,⁷⁵⁾ решењем Министарства иностраних послова је јануара 1905. постављен⁷⁶⁾ за суплента професора језика и књижевности у Српској гимназији и учитељској школи у Скопљу, у тадашњој Старој Србији.⁷⁷⁾ Био је први квалификовани професор за српски језик у Скопљу.⁷⁸⁾

У школи су га ђаци волели, говорио је са њима отворено као са одраслим људима.⁷⁹⁾ Са својим ставовима је утицао на буђење љубави према слободи и спремност за жртве код омладине.⁸⁰⁾ Многи ђаци из учитељске школе су по завршетку школовања одлазили на рад у најугроженија места у Турској.⁸¹⁾

За ђаке који су живели у интернату тражио је слободно кретање, због чега се замерио својим колегама.⁸²⁾ Ђацима је био приступачан и у ваншколским активностима водио их је на излет ван Скопља у оближње село Нерези. Као члан ђачке дружине „Српско коло” је са ђацима припремио с времена на време позоришне комаде из националног репертоара, како би бодрили тамошње српско становништво. По жељи колега и пријатеља,⁸³⁾ са ђацима је припремио за позоришну представу „Јазавац“. Приредби су присуствовали сви конзули осим аустријског.⁸⁴⁾

У Скопљу је на лето 1905. те године од брата примио вест о очевој смрти.⁸⁵⁾

Међутим, није се ограничио само на рад у школи.⁸⁶⁾ Почео је да пише о тамошњим приликама у облику „Слика из Старе Србије и Маћедоније”, али је успео да објави само једну слику у сарајевском листу „Дан” (1905). Његово реалистичко писање сасвим сигурно није одговарало тамошњим властима, од којих није осећао никакав страх, али је још више сметало властима у Београду.⁸⁷⁾ У Политици од 22. јула објављен је чланак у коме је критиковао архимандрита Саву што је лоше поступао према сиромашним Србима у Тетову, пошто их је поизбацивао из сопстевних кућа, да би у њима сместио госте на свадби његове ћерке. Такође је писао о траљавом положају Срба у Старој Србији и омаложавао српског конзула у Скопљу.⁸⁸⁾

Због тога су стигле жалбе у Београд и захтев да буде премештен. Тако је после мање од годину дана, из политичких разлога⁸⁹⁾ такорећи протеран из Скопља.⁹⁰⁾ Премештај за Битољ, није хтео да га прихвати,⁹¹⁾ самовољно је напустио Скопље и службу и вратио се у Београд,⁹²⁾ с намером да се објасни с министром, до кога није успео да дође, па је напустио и Београд, и онда је отпуштен из државне службе.⁹³⁾

После напуштања професорске службе у Српској гимназији и затим одласка из Београда, новембра 1905. године је дошао у Сарајево.⁹⁴⁾ У Сарајеву су у то време, после Калајеве смрти, политичке прилике биле знатно боље.⁹⁵⁾

Повремено је сарађивао са листом „Српска ријеч”, а затим са сарајевским листом „Дан”, као и са више београдских листова, посебно са „Политиком”.⁹⁶⁾ У Сарајеву је децембра 1905.⁹⁷⁾ покушавао да покрене хумористичко-сатирични лист „Јазавац”, али су га аустроугарске оцениле неподобним за издавача и уредника,⁹⁸⁾ пошто је уз његову молбу Земаљска влада саставила опширан извештај о његовом политичком раду, од гимназије у Сарајеву, са комплетном биографијом, па је министарство финансија у Бечу одбило његову молбу, без навођења разлога за одбијање.⁹⁹⁾

Дана 18/31. јануара 1906. године¹⁰⁰⁾ је једногласно изабран за секретара друштва „Просвјета” у Сарајеву¹⁰¹⁾ и ту функцију је обављао наредних 10 месеци.¹⁰²⁾ У мају 1906. учествовао је у Генералном радничком штрајку. Тада је покушао да продре до балкона Вијећнице, како би се обратио окупљеним радницима и ђацима, али су га у томе спречили жандарми.¹⁰³⁾

Лета 1906. учествовао је на другом конгресу југословенских књижевника у Софији, где је заједно са Јованом Скерлићем изабран за секретара српске групе.¹⁰⁴⁾

Због свакодневног вређања српског народа у „Хрватском дневнику”, 12/25. октобра 1906. сарајевска омладина је извела демонстрације у центру Сарајева, против двојице уредника тог листа. Због учешћа у демонстрацијама, првобитно је кажњен на пет дана затвора или 50 круна глобе.¹⁰⁵⁾ Незадовољан овом минималном полицијском казном, владин повереник за град Сарајево је уложио нову пријаву означивши га вођом демонстрација у којима је реметио јавни ред и мир.¹⁰⁶⁾ Суђење је одржано 3/16. новембра, истог дана је проглашен кривим и донета је одлука о његовом протеривању.¹⁰⁷⁾ На пресуду је поднео жалбу, а притив пресуде је покушао да интервенише и Главни одбор друштва „Просвјета”.¹⁰⁸⁾ Пошто је осим њега, донета одлука и о протеривању уредника „Српске ријечи”, цео догађај је схваћен као још једна вандредна мера туђинске власти против Срба у Босни. Прогон српских новинара, посебно је узбудио јавност у Србији, са којом је Аустроугарска тада била у царинском рату и имала затворене границе. Српско новинарско друштво је 12/25. новембра организовало велики митинг код Коларца против терора над српским народом у Босни.¹⁰⁹⁾ Све то није променло одлуку о његовом протеривању из Сарајева и из сарајевског округа, због снажног политичког деловања, које су аустроугарске власти оцениле опасним и анархистичким. У Сарајеву је боравио до децембра 25. новемра/8. децембра 1906, а затим је отишао у Бањалуку.^110)111)

У Бањалуци је основао часопис „Отаџбина”, чији је први број изашао 15. јуна 1907. „Отаџбина” је постала орган групе српских политичара у такозваној Кочићевој групи, која се ослањала на сељачке масе у Крајини. Повели су борбу за аграрну реформу, али је исте године она угушена. Због летка у коме је позивао грађане Бањалуке да не учествују у дочеку царског намесника,¹¹²⁾ и да не истичу заставе,¹¹³⁾ а који се завршавао са реченицом: „Живела слобода и самосталност наше отаџбине!” је осуђен на два месеца тамнице са, „појачаним постом” и у оковима. После два месеца робије, кратко је био на слободи, јер врло брзо после тога написао и објавио чланак са насловом „Мирише барут”,¹¹⁴⁾ у коме је наговештавајући анексију,¹¹⁵⁾ отворнео позивао на устанак: „Брату брат - Шваби рат!”. Због тог текста лист је обустављен, а његова управа је оптужена за велеиздају. Војни суд је Кочића осудио на дугогодишњу робију, тако да је у време око анексије издржавао казну¹¹⁶⁾ у бањалучкој „Црној кући”, а затим у Тузли. Међутим, ово је само још више допринело да се прочује као несаломив борац за национална и социјална права, посебно је био популаран међу омладином. По изласку из затвора, постао је један од најватренијих противника Беча, а углед му је растао.¹¹⁷⁾

После изласка из затвора вратио се у родни крај. С пролећа 1909. године је покушао да по научној методи Јована Цвијића истражи насеља и порекло становништва у Змијању.¹¹⁸⁾ Резултати истраживања тог одувек српског простора,¹¹⁹⁾ налазе се у приповеци „Змијање”, која је заједно са другим новим приповеткама објавио у Загребу 1910. у збирци под насловом „Јауци са Змијања”.¹²⁰⁾ Књигу је у знак захвалности посветио Павлу Лагарићу.¹²¹⁾ Покушавајући да истражи традицију Змијања, са групом пријатеља је 1910.¹²²⁾ у Бањалуци покренуо месечни часопис „Развитак”.¹²³⁾ У часопису је под његовом управом изашао само у 6 бројева. У њему је осим расправа о разним културним питањима, почео да објављује у деловима своје последње своје последње књижевно дело, сатиру „Суданију”, која је 1912. у Сарајеву изашла као засебна књига.¹²⁴⁾

Петар Кочић као посланик (1910—1914)

Маја 1910. године као сељачки кандидат изабран је за посланика првог Босанског сабора, на јединственој српској листи у Бањалучком срезу.¹²⁵⁾ У политику је ушао после анексије (1908) и пошто је почетком 1910. наметнут реакционарни устав, који је задржао колонијалне односе и државни положај, док је Земаљска влада имала неодређен однос према Сабору, а изборни закон био такав да су чланови сабора бирани по класном положају. Својим упадицама је често нападао све своје противнике, у влади и у саборској већини. Његови политички говори у сабору током 1910. и 1911. јасно одсликавају све националне, политичке и социјалне проблеме српског народа у Босни и Херцеговини, као и жестоку борбу за њихово решавање.¹²⁶⁾ Његова говорничка духовитост, ироничан и саркастичан однос према предлозима аустријске управе, те оштре опаске на рачун аномалија државне управе и обесправљеност народа, нарочито су се показале ефикасним у критикама нацрта буџета за 1910.¹²⁷⁾ Не слажући се са начином борбе појединих српских првака, народних посланика Српског клуба, против аустроугарске окупације, који су том приликом гласали за усвајање критикованог буџета Земаљске владе,¹²⁸⁾ основао је засебну парламентарну групу.¹²⁹⁾ Био је бескомпромисан и озбиљан говорник у Сабору и отварао је многа питања који су оптерећивала актуелни живот.¹³⁰⁾ Говоре је припремао веома студиозно и озбиљно, допуњавао их је бројним статистичким подацима о земљи и људима Босне и Херцеговине, бројним поузданим историјским чињеницама, добрим политичким опажањима, а затим и примереним стиховима из епских песама, те духовитим досеткама и говорничким обртима, што с једне стране његове говоре чини и данас актуелним, а са друге говори представљају добре прилоге за политичку историју.¹³¹⁾

Добио је место у Великом управном просветном савету, у коме је, између осталог, обављао и посао уредника званичног листа „Вјесник”.¹³²⁾ У Сарајеву је септембра 1911. поновно покренуо часопис „Отаџбина”,¹³³⁾ око које се окупљала све бројнија група политичара.¹³⁴⁾ Постао је и члан редакције часописа „Босанска вила”, код власника и уредника Николе Кашиковића.¹³⁵⁾

Кафана „Леп изглед” преко пута душевне болнице Губеревац у време када је у њој лежао Петар Кочић

Крајем 1912. тешко је оболео од прогресивне парализе. На пролеће 1913. по препоруци лекара отишао је на Иван-планину. У новембру 1913. умро му је трогодишњи син јединац Слободан, што је знатно погоршало његово и иначе лоше психичко стање.¹³⁶⁾

Као посланик је остао у Сарајеву све до почетка 1914. године, кад је отишао у Београд на лечење, због озбиљних знакова душевне болести.¹³⁷⁾ Смештен је у Душевну болницу на Губеревцу.¹³⁸⁾ Те године је рођена и ћерка Душица.¹³⁹⁾

Кад је доведен у болницу, дата му је засебна соба у амбуланти, поред сале Свете Катарине, покровитељке писаца и књижара. У соби је осим постеље имао и сточић на коме је, читао и писао. У соби је био смештен све док једном приликом баш у њу није упала једна граната, за време бомбардовања. Срећом, Кочић се у том тренутку није налазио у својој соби. После тога је премештен у Кунибертову кулу, господску кућу у домаћем турско-српском стилу, названој по лекару и историографу кнеза Милоша, за кога је и зидана. Припадала је Петом одељењу, на коме су се лечили „мирни” болесници-интелектуалци. За време боравка у болници се бавио прерађивањем „Суданије” за позориште, верујући да ће се то дело играти у свим српским позориштима. Претпоставка о оздрављењу, коју су неки, верујући да је на лоше ресположење утицала средина је била неоснована, његова болест се у то време сматрала неизлечивом. Нормално расположење су му били утученост, известан унутрашњи умор, мала независност мисли и мрзовоља.¹⁴⁰⁾

Умро је 14/27. августа 1916. године у душевној болници,¹⁴¹⁾ док се Србија још увек налазила под аустроугарском окупацијом, не дочекавши ослобођење свог народа и пропаст аустроугарске монархије, против које се борио током целог живота.¹⁴²⁾

Пред крај живота је записао:

„У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству, вајме, и умријех.”

Сахрањен је без погреба.¹⁴³⁾ Његов гроб се налази у Алеји великана на Новом гробљу у Београду.

Његове приче су познате по сликовитим описима природе.¹⁴⁴⁾

• „С планине и испод планине I” (1902)
• „С планине и испод планине II” (1904)
• „С планине и испод планине III” (1907)
• „Јауци из Змињајња” (1910)¹⁴⁵⁾
• „Из отаџбине” (1912)
• „Суданија” дијалогизирана сатирична приповетка (1911)

• Горан Максимовић, Петар Кочић и Сарајево, Зборник радова са научног скупа (Пале, 20-21. мај 2006), Филозофски факултет Универзитета у Источном Сарајеву, Пале, 2007, ИСБН 978-99938-47-11-3
• Јанко Вујиновић, Иђинђи и биринђи, Српско наслеђе - историјске свеске, број 7, НИП „Глас“, 1988.
• Петар Кочић, Јазавац пред судом, уредник Зоран Стефановић, ТИА „Јанус“, 2002.
• Лола Радосављевић, Љубави српских писаца: Петар Кочић, Ваннабе магазин, 15. 9. 2014.
• Петар Кочић, Хронологија, уредник Зоран Стефановић, ТИА „Јанус“, 2002.
• Вељко Петровић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 2, И-М, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1928, стр. 354-366
• Милан Јовановић Стојимировић, По летњој жези у зимском капуту, Српско наслеђе - историјске свеске, број 13, 1999.
• Сандра Софронић, Петар Кочић - Јаблан, Отворени сервис образовања, 2013.
• Марија Вранић-Игњачевић, Легенде београдског универзитета Веселин Чајкановић 1881–1946, уредник Марија Вранић-Игњачевић, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, Београд, 2006, ИСБН 86-7301-027-6
• Касенија Светличић, Петар Кочић : (1877-1916) : каталог изложбе, уредник Мило Вуксановић, Библиотека Матице српске, Нови Сад, 2002.
• Петар Кочић, документарна грађа, уредник Тодор Крушевац, Музеј књижевности Босне и Херцеговине - Дигитална Народна и универзитетска библиотека Републике Српске, Сарајево, 1967.
• Тодор Крушевац, Петар Кочић студија, Просвета - Дигитална Народна и универзитетска библиотека Републике Српске, Београд, 1951.
• Тодор Крушевац, Петар Кочић, човјек, борац, књижевник, уредник Бошко Новаковић, Милица Ћесаревић, Свјетлост - Дигитална Народна и универзитетска библиотека Републике Српске, Сарајево, 1955.
• Петар Кочић, Јауци са Змијања, Српска штампарија - Дигитална Народна и универзитетска библиотека Републике Српске, Загреб, 1910.
• Симеон Маринковић, Славица Марковић, Читанка за осми разред основне школе, уредник Анђелка Ружић, Креативни центар, Београд, 2012, ИСБН 978-86-7781-978-1

Petar Kocic