Веселин Чајкановић
Рођење: 9. април 1881. Београд, Србија Смрт: 6. август 1946. Београд, Југославија Познат као: филолог, историчар и професор

Веселин Чајкановић (Београд, 28. март/9. април 1881 — Београд, 6. август 1946), српски класични филолог и историчар религије, доктор филологије, професор Универзитета у Београду.

Рођен је 10. априла 1881. године у Београду, од мајке Ане, рођене Лазић и оца Николе, као друго по реду од шесторо деце. Отац Никола је био родом из Сарајева, а као члан револуционарне организације, која се борила против Турака је побегао у Београд, у коме се настанио и засновао породицу.¹⁾

Основну школу, гимназију и филозофски факултет је завршио у Београду. По завршеној основној школи уписао се у тада угледну Прву београдску гимназију. Према наставном плану и програму, у гимназији је тежиште стављано на изучавање језика, али су се изузетно озбиљно учили и други предмети. У њој је Чајкановић је развио читав низ интересовања, али је посебно заволео класичне језике.²⁾ У разреду са њим, од будућих истакнутих личности је био Петар Кочић.³⁾ Обојица су матурирали 1899.⁴⁾

После положене матуре пред испитном комисијом, којом је председавао Павле Поповић је уписао студије класичне филологије на Великој школи у Београду. Његови професори су Милоје Васић и Никола Вулић, пионири у овој области у Београду.⁵⁾ Као студент Велике школе је 1901. објавио свој први рад, превод с енглеског „Сеоског поноса“ од Ирвинга.⁶⁾ Пошто је дипломирао, на иницијативу професора Павла Поповића је добио државну стипендију 1903. је упућен на усавршавање у Немачку.⁷⁾

У периоду 1903—1907. налазио се на студијама најпре у Лајпцигу, а затим у Минхену, гдје је учио класичну, византијску и оријенталну филологију. Похађа предавања из класичне филологије код Карла Бругмана (нем. Karl Brugmann), Хермана Хирта (нем. Hermann Hirt) и Ото Имиш (нем. Otto Immisch), старословенски је учио код Лескина и хебрејски код Крамера.⁸⁾ Први рад из области античке књижевности „Хвалиша, комедија од Плаута“ је објавио у Немачкој (1905).⁹⁾

У Минхену је највише слушао предавања код Ота Крузиуса (нем. Otto Crusius) и Карла Крумбахера (нем. Karl Krumbacher) великог познаваоца византијске културе и средњевековне грчке литературе. Код њих је докторирао на античким пословицама (нем. Quaestionum paroemiographicarum capita selecta) 1908.¹⁰⁾

После завршеног доктората указом краља Петра Првог 1908. постао је доцент за латински језик, 1919. ванредни а 1922. редовни професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду.¹¹⁾

Учествовао је у балканским ратовима и у Првом свјетском рату, и као резервни официр је командовао четом и батаљоном и учествовао у свим борбама VII пука I позива.¹²⁾ Током Првог светског рата је неколико пута учествовао у одбрани Београда, једном приликом је пао улазећи у ров, а од задобијене повреде се никада није сасвим опоравио. Штаб одбране сектора Београд–вароши налази се у живописној кафани „Лепи изглед“.¹³⁾ Тешко болесног од трбушног тифуса, пренели су га преко Албанијел одакле је евакуисан на Крф, где је 1916. био је секретар за страну кореспонденцију у Дунавској дивизији. Затим је поново пребачен у Бизерту.¹⁴⁾

Током боравка у Бизерти основао је Штампарију српских инвалида, у којој су војни инвалиди учили типографски, како би при повратку у земљу имали могућност да зарађују.¹⁵⁾ Истовремено је уређивао и лист „Напред“, са додатком „Из старих ризница“. Покренуо и Библиотеку листа „Напред“, у којој је од 1915—1918. године изашло двадесет пет књижица у којима се налази и неколико занимљивих репортажа о животу наших избеглица и војника у Африци.¹⁶⁾ Из Бизерте је прешао на Крф где је уредђивао „Српске новине“ у чијем су додатку је дотатку „Забавник“, током 1918. објављивани различити књижевни састави али и неке научне студије.¹⁷⁾ На Крфу, где је дочекао крај рата. Потом је радећи на српској пропаганди обравио у Париз и Лондон. У тамошњим библиотекама је наставио рад на раније започетим истраживањима.¹⁸⁾

Пошто се вратио у земљу, наставио је професорску каријеру на Филозофском факултету.¹⁹⁾ Бавио се и научним радом, поред антике је проучавао однос грчких и римских писаца и Доситеја Обрадовића, затим византолошким питањима, али и низом других тема везаних за исто подручје, као и питањима везаним општу и нашу историје религије и наш фолклор.²⁰⁾ Захваљујући интересовању и раду на историји религије, од децембра 1920. као хонорарни професор на Теолошком факултету, предавао је историју религије.²¹⁾

Сарађивао је са колегама у обнови и изградњи Универзитета вршећи, начелника Одељења за вишу наставу Министарства просвете. Такође је обаваљао дужност управника Државне штампарије.²²⁾ Био је члан Одбора за изградњу Универзитетске библиотеке. Залагао се за формирања и био први управник Централног каталога књига на Београдском универзитету, чије седиште је, после Другог светског са Филозофског факултета премештено у зграду Универзитетске библиотеке.²³⁾

Оженио се 26. маја 1921. својом студенткињом (романистике) Ружом Живковић (1895—1972), најмлађом ћерком Милке и Милана Живковића. Она му је помагала у раду, а и сама је објавила неколико кратких приказа у „Прилозима за књижевност, језик, историју и фолклор“. Имали су троје деце, јдно су изгубили по рођењу, затим су черку Марију добили 1927, а сина Николу 1928.²⁴⁾

За ученике гимназије је написао „Латинске читанке“, а за студенте је написао уџбенике из историје римске књижевности.²⁵⁾

Пред Други светски рат се налазио на месту декана Филозофског факултета. Мада је пред шестоаприлско бомбардовање 1941, требало је да се јави на место помоћника команданта једне пешадијске дивизије, али није стигао да се јави на дужност, јер је у међувремену дошло до расула и капитулације Југославије. Током рата у њихову вилу на Топчидеру уселили су се немачки официри. Одбио је да за време окупације потпише Апел српском народу да се не бори против немачког окупатора.²⁶⁾

Комунистички „Суд части“ београдског универзитета донео је априла 1945. године одлуку да га казни удаљењем са Београдског универзитета зато што је током окупације Србије одржао једно предавање за ужи круг људи и што је радио на плановима за рад универзитета, да би очувао његову имовину и кадрове, што је оцењено као колаборација са њемачким окупатором.²⁷⁾ Овом одлуком је изгубио гласачко право,²⁸⁾ као и право на било какав приход, због чега је породица била принуђена да се свакојако сналази, да би преживела.²⁹⁾

Непосредно након што је примио одлуку се разболео, пао у постељу и из ње није устао до своје смрти августа 1946. године. И поред тога што је његова супруга Ружа пријатеље да не држе говоре, како се не би експонирали и тако дошли под удар власти, на његовој сахрани су говоре држали пријатељи Миодраг Ибровац и бивши студент Богдан Рашић.³⁰⁾

Његова врло вредна библиотека, са око 12.000 штампаних свезака, белешки и један ненасловљен рукопис о пословицама, налази се као легат у Народој библиотеци Србије, док се други део његове рукописне заоставштине, као што су докторска дисертација и припремни текстови истраживања из старе српске религије и митологије налазе у Архиву САНУ.³¹⁾

Одликован је сребрном и златном медаљом за храброст, орденом Белог орла с мачевима, орденом Светог Саве и француским орденом Легије части.³²⁾

Од 2005. године једна улица у насељу Медаковић у Београду, носи његово име.³³⁾

Дописни је члан Српске краљевске академије (Академије философских наука) од 18. фебруара 1922. Академију је у више наврата је заступао на међународним скуповима у иностранству.³⁴⁾

• О античким пословицама
• О Доситејевим грчким и римским изворима
• О грчким и римским изворима Доситејеве збирке басана
• О Зенобијевој збирци пословица и њеним изворима
• Студије из религије и фолклора
• Мит и религија у Срба
• Стара српска религија и митологија

• „Латинска читанка за седми разред“ (1927)
• „Латинска читанка за осим разред“ (1928)
• „Латинска читанка за шести разред“ (1931)
• „Преглед римске књижевности“ (1928)
• „Преглед историје грчке књижевности“, за живота необјављен

• Марија Вранић-Игњачевић, Легенде београдског универзитета Веселин Чајкановић 1881—1946, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, Београд, 2006, ИСБН 86-7301-027-6
• Мирјана Сретеновић, О жртвама комуниста, Политика онлајн, Политика новине и Магазини д.о.о., 26. 11. 2006.
• Ко је ко у Југославији, Југословенски годишњак, Београд, 1928.
• Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, Београд, 1924. 4 (В. Новак). Дио живота до 1924. у чланку.

• Краћа биографија на сајту САНУ
• Веселин Чајкановић: Мит и религија у Срба
• Народна библиотека Србије: Легат др Веселина Чајкановића
• Изложба о Веселину Чајкановићу (1881—1946) („Политика“, 26. 11. 2006)
• Српско наслеђе, број 3: Нечастиви на Београдском универзитету

Veselin Cajkanovic