Милан Јовановић
Рођење: 24. април 1834. Јарковац, Хабзбуршка монархија Смрт: 6. јул 1896. Београд, Краљевина Србија

Милан Јовановић Морски (Јарковац, 24. април 1834 — Београд, 6. јул 1896), српски лекар и књижевник. Био је професор Велике школе и професор Војне академије у Београду и први је професор хигијене у Србији.

Милан Јовановић је рођен 24. априла 1834. године у Јарковцу у панчевачкој пуковнији.¹⁾²⁾³⁾ Основну школу завршио је у Јарковцу, а гимназију је похађао у Вршцу, Пешти и Темишвару.⁴⁾ Још док је боравио у Вршцу заволио је позориште. У Бечу је завршио медицину.⁵⁾⁶⁾ У Бечу је за време студија 1863. основао и био председник српског ђачког књижевног друштва „Зора”.⁷⁾⁸⁾ У том друштву је развијао књижевни рад, а најзначајнији рад из тога периода је његова историјска драма у четири чина Краљева Сеја, а радило се о српској победи на Велбужду.⁹⁾ Међутим „Зора” се није ограничила на књижевност, него јој је задатак био да буди српску националну свест. У Београд се вратио 1865. и одмах је добио место професора хигијене и судске медицине на Великој школи.¹⁰⁾ Био је први професор хигијене у Србији.¹¹⁾ Једно време у Београду је уређивао политички лист „Јединство”, али 1871. због одређених политичких дешавања је напустио Београд и отишао у Нови Сад.¹²⁾¹³⁾ У Новом Саду је био директор реалке и потпредседник Матице српске.¹⁴⁾¹⁵⁾

Отишао је 1875. године у Херцег Нови где је био општински лекар, а пошто је у то време трајао Босанско-херцеговачки устанак он се много бринуо о рањеницима.¹⁶⁾ На позив црногорскога кнеза Николе отишао је средином 1876. на Цетиње, где је све до краја Првога српско-турскога рата био лекар кнежеве породице.¹⁷⁾ По окончању рата кратко је радио за аустријски Лојд као бродски лекар.¹⁸⁾ Када је избио Други српско-турски рат вратио се на кнежев позив на Цетиње.¹⁹⁾ Пратио је 1877/1878. кнегињу Милену и престолонаследника у Напуљ, а по повратку неколико година је пловио све до Кине као бродски лекар за аустријски Лојд.^20)21)22) Са тих путовања слао је занимљиве путописе и лекарске поуке. У Србију се вратио 1882. и радио је као лекар на железници, која се тада почела градити.²³⁾ Радио је две године код Рипањскога тунела, а онда се 1884. преселио у Београд и радио је као општински физик.²⁴⁾²⁵⁾ Постављен је 1888. за професора хигијене на Војној академији и на том месту је остао до смрти 1896.²⁶⁾²⁷⁾

У књижевности се јављао драмама, приповеткама и путописима.²⁸⁾ Посебно је био познат по путописима, описима, путничким причама и приповеткама.²⁹⁾ Ту су биле збирке: С мора и са сува, Тамо амо по Истоку, Горе доле по Напуљу.³⁰⁾ Написао је и неколико драма: Краљева Сеја, Демон, Сан и јава, Несуђени, а превео је и Шекспирову Меру за меру.³¹⁾ Написао је и велики број књижевних критика, а посебну врсту његовога рад чине есеји из културне прошлости, погледи на друштвене појаве и прилике и фељтони.³²⁾ Поред књижевних дела написао је велик број књига и чланака из хигијене и биологије.³³⁾

Редовни је члан Српског ученог друштва (Одсека јестаственичког и математичарског и Одсека уметничког) од 1869. Дописни је члан Српске краљевске академије (Академије уметности) од 1890. Прави је члан „без опредељења” од 1892. Прави је члан (Академије уметности) од 1892. Приступна беседа: Поглед на индијску драму. Проглашен 1894. (Српска краљевска академија Год. 8 (1894) 74–75).

• Дод. Поменику, 66–67 (М. Ђ. Милићевић)
• Знаменити Срби 2 (1903) 71–73 (A. Гавриловић)
• Енциклопедија Новог Сада 10 (1998) 84–86.
• Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, књига 2, Београд, 1929, стр. 183

• Краћа биографија на сајту САНУ

Milan Jovanovic