Корисничке алатке

Алатке сајта


јован_мариновић

Јован Мариновић

Јован
Мариновић
jovanmarinovic.jpg
Рођење:
1821.
Сарајево,
Отоманско царство

Смрт:
30. јул 1893.
Вије сир Мер,
Француска

Јован Мариновић (Сарајево, 1821 — Вије сир Мер, 30. јул 1893), српски политичар и дипломата. Био је председник владе Кнежевине Србије од 1873. до 1874. Спровео је неколико значајних реформи српскога политичкога система. Као најбољи познавалац францускога језика и дипломатских форми и стила био је стални саветник кнеза Михаила за спољну политику.

Министар финансија

Рођен је 1821. године у Сарајеву. Школовао се у Крагујевцу. У кнежевој канцеларији служио је од 1837. до 1841.1) Школовао се током 1841—1842. године у Паризу као државни питомац.2) По повратку у Србију био је секретар Државнога савета од 1842, а начелник у кнежевој канцеларији био је од 1843. до 1856. Као начелник кнежеве канцеларије саветовао је да Србија буде неутрална за време Кримског рата, па се због тога замерио Русији.3) Био је један од најближих личних и политичких пријатеља Илије Гарашанина.4) Гарашанин је тражио да Мариновић добије најважније министарство унутрашњих послова, али уместо тога добио је министарство финансија.5) Био је министар финансија у две владе 1856-1857.6) Протествовао је због великога буџетскога дефицита, па је за време његовога мандата као министра финансија донесен први закон о државном буџету.7)8)

Саветник кнеза Михајла за спољну политику

За време кнеза Михаила Обреновића постављен је 1860. за члана Државнога савета, а 1861. за председника Савета.9) Кнез Михаило му је при састављању своје прве владе нудио место председника владе у којој су он и Гарашанин као конзервативци требали да буду са либералима. Међутим Мариновић је одбио да води такву владу у коју су по кнежевој идеји требали да поред конзервативаца уђу и либерали Јеврем Грујић и Стевча Михаиловић.10) Као најбољи познавалац францускога језика и дипломатских форми и стила био је стални саветник кнеза Михаила за спољну политику.11) У писању дипломатских нота надмашивао је Јована Ристића. Кнез га је због тога умећа слао у разне дипломатске мисије. Ипак, у одређивању шта да се ради у спољној политици имао је подређену улогу у односу на кнеза Михаила и Илију Гарашанина.12) Њих двојица су одлучивали шта да се ради, а Јован Мариновић је по њиховим упутствима водио преговоре и писао ноте.13) Пратио је 1867. кнеза Михаила приликом његовога пута у Цариград.

Попустљив џентлменски политичар

После погибије кнеза Михаила 1868. као председник Савета постао је шеф привременог намесништва, па је сазвао Велику народну скупштину за избор новог кнеза.14)15) Међутим Миливоје Петровић Блазнавац га је предухитрио и следећега јутра прогласио је уз помоћ војске малолетнога Милана Обреновића за кнеза, а Јован Мариновић је одмах попустио Блазнавцу.16)17) Ново Намесништво на челу са Блазнавцем и Ристићем хтело је да мења устав, али без Савета, који је био за то надлежан. Тражили су од Савета да на Велику скупштину пренесе своју надлежност, а пошто је Мариновић био на челу Савета он је опет попустио, па је Намесништво без Савета могло да промени устав.18) За наше прилике он је био сувише џентлмен. Био је ожењен ћерком богаташа Мише Анастасијевића.19) Много се дружио са странцима и често је путовао по Европи. Поред осталога био је и страствени коцкар, али по европским коцкарницама.20)

Председник владе

Потврђен је 1869. за председника Државног савета. Председник је владе и министар спољних послова од 3. новембра 1873. до 7. децембра 1874. Била је то влада конзервативаца. Први акт Мариновићеве владе била је дозвола слободе штампе.21) У кратком времену од само три месеца донет је велики број важних закона: закон о укидању телесне казне, оснивање фонда за подизање затвора, закон о преустројству гимназија и Велике школе, закон о мерама, закон о ковању српске сребрне монете, закон о помагању индустријских подузећа, закон о шест дана земље, закон о окучју, закон о штедионицама. У Скупштини се изражавао онако како је научио са дипломатама, па је био толико неразумљив осталима да су често питали да ли он говори за или против предлога.22) Веома често је давао да се провери да ли његова влада има поверење у Скупштини.

Када су се кнез Милан Обреновић и Мариновић вратили празних руку са пута у Цариград, не добивши од султана уступак по питању Малога Зворника, опозициона штампа је напала Мариновића, сматрајући да је Јован Ристић боље од њега водио спољну политику. Након избора за скупштину однос снага у скупштини се променио, тако да је Мариновић схватио да ће тешко да влада, па је дао оставку.23) Дао је оставку јер је његова влада при гласању о поверењу имала тесну већину од 61:58.24) Пошто је следећа влада Аћима Чумића трајала само три месеца, кнез је поново од Мариновића тражио да састави владу, али Мариновић је одбијао.25) Кнеза је Троцарински савез саветовао да опет владу повери Мариновићу, а и сам кнез му је највише веровао.26) Пристао је да тајно саветује кнеза Милана, па је најпре саветовао да покуша са Јевремом Грујићем, а када ни то није успело, пристао је да индиректно састави владу више техничкога типа.27) Била је то влада у којој су се налазили Мариновићеви људи, само на њеном челу није био Мариновић.

Дипломатски рад

На почетку 1876. противио се рату са Турцима верујући у војну надмоћ Турске и тврдећи да нам велике силе неће помоћи, али пошто се бојао српскога јавнога мјења, које је било за рат са Турцима он та своја мишљења није износио јавно него само пред кнезом и дипломатама.28) Крајем 1876. године Јован Мариновић је отишао у дипломатску мисију у Петроград да би успоставио основе српско-руске војне сарадње против Турске.29) Међутим његово противљење рату није се свидело Русима. После пута одбио је понуду кнеза Милана да са конзервативцима замени либерале у влади и да земљу изведе из ратнога стања.30) Кнез Милан Обреновић је прихватио његову идеју да се сазове 1877. Велика скупштина.31) Посланик је Србије у Паризу од 1878. до 1889.32) Кнез Милан му је 1880. након пада владе Јована Ристића понудио мандат за састав нове владе, али он је одбио и за то место препоручио Милутина Гарашанина.33) Основао је задужбину при Српској краљевској академији за награде у области књижевности.

Литература

Спољне везе

1)
„НА”, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 2, Београд, 1929, стр. 789
2) , 3) , 6) , 7) , 9) , 11) , 15) , 17) , 30) , 31) , 32)
НА
4) , 5)
Уставобр. стр. 259.
8)
Уставобр. стр. 161.
10)
Друга влада стр. 156.
12) , 13)
Јов.Влада Милана Обр.1 стр. 307.
14)
Јов.Влада Милана Обр.1 стр. 308.
16) , 18)
Јов.Влада Милана Обр.1 стр. 309.
19) , 20)
Јов.Влада Милана Обр.1 стр. 311.
21)
Јов.Влада Милана Обр.1 стр. 314.
22)
Јов.Влада Милана Обр.1 стр. 334.
23) , 24)
Јов.Влада Милана Обр.1 стр. 378.
25)
Јов.Влада Милана Обр.1 стр. 389
26)
Јов.Влада Милана Обр.1 стр. 388
27)
Јов.Влада Милана Обр.1 стр. 390
28)
Јов.Влада Милана Обр.1 стр. 496
29)
Јов.Влада Милана Обр.2 стр. 106
33)
Јов.Влада Милана Обр.2 стр. 306
јован_мариновић.txt · Последњи пут мењано: 2023/03/11 23:55