Миша Анастасијевић
Рођење: 8. март 1803. Пореч, Османско царство Смрт: 27. јануар 1885. Букурешт, Румунија

Миша Анастасијевић (Пореч, 8. март 1803 — Букурешт, 27. јануар 1885), српски трговац и народни добротвор.

Одрастао је у свом родном крају у Поречу и ту је отпочео са трговином. Једно доба је био ортак са кнезом Милошем и стекао огромно имање. Године 1833. кнез Милош га поставља за „дунавског капетана”, па му је тако постао назив „капетан Миша”. Имао је 74 лађе којима је превозио робу, углавном сол. У Београду је подигао велику и лијепу зграду, капетан Мишино здање. Зграду је као велики добротвор 1863. поклонио „свом отачаству”.

Миша Анастасијевић је рођен 8. марта 1803. године на острву Поречу на Дунаву (потопљени Доњи Милановац).¹⁾ Мајка му је умрла током прве године живота, па се отац оженио другом женом, али у трећој години живота остао је и без оца.²⁾ Иза оца остало је нешто земље и трговина. Током Првога српскога устанка страхујући од Турака маћеха је са њим 1806. прешла на аустријску страну. Када је Карађорђе Петровић ослободио Београд вратили су се, а дућан су дали под ортаклук. Миша је током 1808—1809. похађао поречку школу и то је била сва школа коју је завршио.³⁾ Након пропасти Првога српског устанка 1813. поново су побегли на аустријску страну, а онда су се вратили у Пореч. Миша је неколико месеци до свештеникова повратка учио децу у Поречу.⁴⁾ После тога Барјаш-ага га је узео за писара, али Миша се брзо вратио кући. Са тринаест година почео је да уз Ђердап вуче трговачке бродове, па је током лета 1816. зарадио 100 гроша.⁵⁾⁶⁾ Након тога отишао је да ради код свога тетка, па је онда променио је неколико трговаца. Код Стефана Стефановића Тенке задржао се две године.⁷⁾ Био је веома вредан, што су сви уочавали, па су то ценили. Начелник Пореча поставио га је за цариника (ђумругџију) дубровачке скеле и ту се задржао неколико година.⁸⁾

Миша је одлучио да са уштеђених 300 гроша (15 дуката) отвори своју трговину.⁹⁾ Прве године је утростручио капитал, а трговина му је све више напредовала и у једном тренутку стекао је 6.000 гроша.¹⁰⁾ Током 1825. оженио се Христином, чији брат је као чиновник код кнеза представио Мишу кнезу Милошу. То је Миши омогућило да се упусти у већу трговину и да препродаје стоку трговцима у Аустрији.¹¹⁾ Пошто је био тачан и јефтинији од других трговина је цветала. Поред тога на трговини јеленским роговима зарадио је 40.000 гроша. Онда је за 7.000 гроша купио прву лађу за превоз робе Дунавом и ту лађу је вредним радом отплатио првога лета.¹²⁾ Током 1827. замолио је Аврама Петронијевића и Тому Вучића да га поставе за думенџи башу на Поречком Ђердапу да би се упознао са свим дунавским трговцима. Увео је савршен ред у пловидби Дунавом, што је удвостручило промет Дунавом, а повећало је и добит његове трговине и крчме.

Када је 1828. избио Руско-турски рат у Текијама се затекло много турских бродова пуних соли пошто бродови због рата нису могли даље. Миша је тада изузетно јефтино купио од Турака огромну количину соли, дио готовином, дио на почек.¹³⁾ Зарадивши много на тој соли купио је 12 бродова, 13.000 коза и направио много кожара код Доњег Милановца.¹⁴⁾ Правио је лој и сушио коже и све је то одлично продавао у Аустрији. Међутим лед му је уништио све бродове. Кнез Милош Обреновић му је онда понудио ортаклук и дао му кредит и продао му један брод, али Миша је узео само 200 дуката (6.000 гроша) и крајем године вратио је кнезу новац и поред тога зарадио је 60.000 гроша, које је поделио са кнезом као ортаком.¹⁵⁾ Током 1831. на трговини храном и соли зарадио је 2.000 дуката, а 1832. године 4.000 дуката.¹⁶⁾

Током 1833. кнез Милош Обреновић је побунио од Србије оцепљене нахије, па је услед те кризе послао Мишу Анастасијевића у Адакале са поруком за Осман-пашу.¹⁷⁾ Миша је успешно обавио мисију у коју га је кнез послао. Кнежевини Србији су убрзо враћене одцепљене нахије. Кнез Милош је 29. јула 1833. године Мишу именовао „Дунавским капетаном” са задатком да арбитрира, надзире и одржава трговину на Дунаву од Голупца до ушћа Тимока.¹⁸⁾ Током 1834. зарадио је 20.000 дуката, од чега је пола дао свом ортаку кнезу Милошу.¹⁹⁾ Након окончања Милетине буне 1835. кнезу Милошу је предложио улагање у велика имања у Влашкој, односно да влади у Влашкој даде зајам од 300.000 дуката, а да се обезбеди државном земљом, од које би годишње добијао 45.000 дуката добити, па да уз помоћ те добити даље купује земљу по Влашкој. Кнез је овластио Мишу да то све обави у његово име. Међутим кнез се поред тога 1836. упустио и у трговину сољу у Влашкој у ортаклуку са Мишом и са Николом Ђерманом.²⁰⁾ Миша је у ортаклук примио и браћу Алексу и Стојана Симића. Ђерман је остао у Влашкој, а Миша је руководио тим послом у Турској навелико поткупљујући Турке скупим поклонима. Са видинским пашом је постао пријатељ. Током 1844. купио је у Влашкој спахилук за 45.000 дуката. Са кнезом Милошем је 1838. изравнао рачуне. Кнез је годину дана касније напустио Србију.

Рудници соли у Влашкој су се давали у закуп на седам година и капетан Миша се удружио са браћом Симић, Николом Ђерманом и другима и у том послу он се као највештији бавио извозом.²¹⁾ Најкритичнији део посла је био да се сол бродовима пребаци из Влашке и то је Миша успешно обавио. Искористио је револуције 1848. када су царине слабо радиле, а он је свуда имао пријатеља и слободно је продавао сол у Бугарској, Србији, Босни и Мађарској. Одлучио је да постане закупац све соли у Влашкој, Молдавији и Аустрији. За влашку сол поравнао се са Симићима и другим ортацима исплативши их.²²⁾ Постао је једини велетрговац сољу на Дунаву и Сави од Сиска до Црнога мора.²³⁾ Стекао је у имању и новцу око 1.500.000 дуката.²⁴⁾ Имао је поред тога 74 брода, на којима је радило 500 људи.²⁵⁾

Своје ћерке је удавао за политички значајне личности:

• Персида је била удана за Јована Мариновића,
• Јелена за Васу Гарашанина, синовца Илије Гарашанина,
• Ружица за Арсенија Црнојевића, потомка старе фамилије Црнојевић, а
• Анка за Радована Рају Дамњановића
• Сара за Ђорђа Карађорђевића, Карађорђевог унука.

Мишин зет Радован Дамњановић био је ухапшен 1857. због учешћа у Тенкиној завери. Најпре је Радован заједно са другим завереницима био осуђен на смрт, али на интервенцију Порте кнез их је помиловао на тешку робију у Гургусовачкој кули.²⁶⁾ Приликом спровођења у Гургусовачку кулу подерали су им топлу одећу да би се смрзавали.²⁷⁾ У тамници је са њима сурово поступано. Миша Анастасијевић је више пута узалуд молио кнеза да му пусти зета. Међутим зет му је умро у затвору марта 1858, а међу народом се сматрало да су га отровали.²⁸⁾ Миша Анастасијевић се заклео да ће да освети свога зета, па је потрошио 80.000 дуката на збацивање Александра Карађорђевића.²⁹⁾ Крајем 1858. био је изабран за председника Светоандрејске скупштине, која је збацила кнеза Александра Карађорђевића. Намера му је била да на престо доведе свога другога зета Ђорђа Карађорђевића, али тај план му се изјаловио. Надајући се да ће његова ћерка Сара да постане кнегиња сазидао је за њих дворац, Капетан-Мишино здање, али пошто му ћерка није постала кнегиња здање је поклонио Србији.³⁰⁾

Помогао је много књижевника да одштампају књиге. Илији Гарашанину је опростио велики дуг.³¹⁾ Миша Анастасијевић је 12. фебруара 1863. написао завештајно писмо којим своје велелепно Капетан Мишино здање поклања „своме отечеству”, за просветне потребе. У Капетан Мишином здању су биле смештене Велика школа, гимназија, Министарство просвете, Народна библиотека и Музеј. Данас се у тој згради налази Ректорат Универзитета у Београду.

• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, прва књига, 1929.
• М. Бан: Живот мајора Мише Анастасијевића. Гл. СУД 71 (1890) 259–291
• Мира Софронијевић: Даривали су своме отечеству, Београд, 1995.
• С. Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада (1838-1858), Београд, 1933.
• Милан Јовановић-Стојимировић, Силуете старог Београда, Просвета, Београд, 2008.

Misa Anastasijevic