Садржај
Радован Дамњановић
Радован Дамњановић Раја1) (Синошевић, 10. септембар 1811 — Књажевац,2) 26. март 1858), српски политичар, управник београдске вароши, министар финансија и унутрашњих послова и председник Врховнога суда. Учествовао је у Тенкиној завери, па је неколико месеци био затворен, а у затвору је умро пред ослобађање.
У служби код Јеврема Обреновића
Рођен је 29. августа/10. септембра 1811. године у Синошевићу у Шабачком округу.3) Школу је похађао најпре у Синошевићу, а онда у манастиру Криваји. Прешао је 1832. године у Шабац у службу Јеврема Обреновића.4)5) Када се Јеврем преселио у Београд са собом је повео Дамњановића који му је касније постао секретар.6) Када је Јевремова кућа 1838. постала главно окупљалиште завереника против кнеза Милоша, тада је руски изасланик Вашченко ту водио главну реч, а Дамњановић је именован за секретара одбора.7) Одатле се одржавала веза са осталим присталицама широм Србије. Код Јеврема је остао у служби све до 1839.
Вучићев секретар
Те године био је одређен за секретара Томи Вучићу Перишићу, који је са војском ишао у Крагујевац.8) Исте године био је у комисији која је по Србији народу тумачила Устав, а по повратку био је секретар министарства финансија. Разочаран политичким свађама напустио је 1840. године Србију.9) Трговао је храном у Сиску и Броду до 1842.10) Августа 1842. у Земуну се придружио Томи Вучићу и пратио га је преко Панчева и Смедерева све до његовога похода на Крагујевац.11) У Крагујевцу је Тома Вучић преузео војску и топове и започео успешну побуну против кнеза Милоша. Дамњановић је цело то време био Вучићев секретар.12)
Министар унутрашњих послова
Када је 1842. изабран нови кнез Александар Карађорђевић тада је Дамњановић постао главни благајник министарства финансија.13) Међутим није се прихватио те дужности, него је уместо тога вршио дужност управника београдске вароши све до краја 1844.14) Након тога постављен је за помоћника министра унутрашњих послова. Био је министар финансија од 1847. до 1848.15) Током 1848. поново је помоћник министра правде и просвете. Председник Врховнога суда постао је 1855, а онда је постао члан Државнога савета.16) Био је онда поново министар унутрашњих послова (28. децембар 1855 — 28. септембар 1856).17) Када му се 1856. окончао министарски мандат поново је члан Државнога савета. Био је ожењен ћерком Мише Анастасијевића.18) Због богатога таста живео је на високој нози, тако да је организовао балове, о којима би се касније причало.19) Био је јако амбициозан, а у високом друштву је настојао да буде што популарнији.
Тенкина завера
У Тенкину заверу против кнеза били су уплетени Стефан Стефановић Тенка, Цветко Рајовић и још тројица саветника: Паун Јанковић, Павле Станишић и Радован Дамјановић.20) Они су сковали заверу да убију кнеза Александра Карађорђевића. Новац за заверу добили су од кнеза Милоша Обреновића и међусобно га поделили. Најпре су намеравали да отрују кнеза, па је Радован Дамјановић у једној апотеци украо отров.21) Међутим пошто су променили план Дамјановић је нашао убицу.22) Дамјановић је највише учествовао у извршењу завере, па га је двор сматрао највећим кривцем. Одмах по откривању завере завереници су ухапшени. Током истражнога поступка Дамјановић није признавао да су новац добијали од кнеза Милоша. Када су завереници похватани затворени су у војну болницу и дани војсци на чување.
Смрт у гургусовачкој кули
Најпре су били осуђени на смрт, али на интервенцију Порте кнез их је помиловао на тешку робију у Гургусовачкој кули у Књажевцу.23) Приликом спровођења у Гургусовачку кулу подерали су им топлу одећу да би се смрзавали.24) У тамници је са њима сурово поступано. Његов богати таст Миша Анастасијевић је тада пришао опозицији. Крајем марта 1858. године Етем-паша је долазио у Београд и у то време 26. марта 1858. (14. марта по старом календару) Дамњановић је умро у затвору, а међу народом се сматрало да су га отровали.25) Кнез Александар Карађорђевић је након тога под притиском Етем-паше морао да пусти све затворенике, који су учествовали у завери. Миша Анастасијевић се заклео да ће да освети свога зета, па је потрошио 80.000 дуката на збацивање Александра Карађорђевића.26)
Литература
- М. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српскога народа новијега доба, 1888.
- С. Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада (1838—1858), Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон, Београд, 1933.
- Бартоломео Куниберт, Српски устанак и прва владавина Милоша Обреновића, Просвета, Београд, 1901.
- Радмила Гикић Петровић, Ликови у дневнику Анке Обреновић, ДОО Дневник, Нови Сад, 2007.