Аћим Чумић
acimcumic1.jpg
Датум рођења:
1836.

Датум смрти:
9. август 1901.

Место рођења:
Трешњевица
(Кнежевина Србија)

Место смрти:
Кусадак
(Краљевина Србија)

Занимање:
правник, политичар

Познат по:
говорима
председник владе
министар унутрашњих послова
градоначелник Београда

Аћим Чумић

Аћим Чумић (Трешњевица, 1836 — Кусадак, 9. август 1901), српски правник и политичар. Био је председник владе Кнежевине Србије, министар унутрашњих послова и градоначелник Београда. Хвалили су га као једнога од најбољих говорника свога времена, а на Великој школи је био најомиљенији професор. Био је конзервативни политичар. Затворен је 1878. због наводнога учешћа у Тополској буни, а из затвора је 1880. изашао сломљен и више се није враћао у политику.

Школовање и рани живот

Аћим Чумић је рођен 1836. у Доњој Трешњевици у крагујевачком округу.1)2) Основну школу је завршио у Блазнави, полугимназију у Крагујевцу, а гимназију у Београду.3) Уписао се 1854. на београдски Лицеј, на коме је најпре похађао природно-технички, а касније правни смер.4) У Хајделбергу и Паризу слушао је државне науке.5) По повратку у Србију био је професор у гимназији, а 1864. постављен је за секретара Београдскога суда.6) Постављен је 1865. за професора римскога права у Великој школи, али предавао је само кривично право и кривични поступак.7)

Највећи говорник свога доба

Након убиства кнеза Михаила 1868. у периоду Намесништва почиње са политичким ангажовањем. Намесништво га је одредило у Никољски одбор за припрему Намесничкога устава из 1869.8) Припадао је групи младих конзервативаца, а по први пут се истакао говором о уставној улози Савета.9) Намесништво је сматрало да чланове Државнога савета треба да именује кнез, а младоконзервативци и Чумић сматрали су да Савет треба да буде биран од стране народа. Аћим Чумић је у свом говору нагласио да Савет треба да буде надзорна власт над владом, и да зато треба да буде независан од владе, па влада никако не сме постављати саветнике, већ то треба да чини народ, али тако да саветници имају доживотни мандат.10) Савет је замишљао као политичку власт, која би обуздавала кнеза и министре. Независност саветника од владе тражили су и либерали и конзервативци у Никољском одбору, а либерали се једино нису слагали са доживотним мандатом саветника.11) Чумићев говор изазвао је такву реакцију да је Намесништво окончало седнице одбора.12) Истицао се као један од најбољих говорника свога времена.13) На Великој школи критиковао је Намеснички устав из 1869. толико темпараментним и јаким говором да су други професори морали због буке да затварају прозоре.14)

Главни противник Намесништва

Био је најжешћи критичар Намесничкога режима.15) Студентима је био најомиљенији професор, а био је јако омиљен и осталим Београђанима.16) Често би јавно објавио о чему ће предавати на предмету Кривичнога права, па би те часове дошли да слушају многи који нису били студенти. Намесници су неуспешно покушали да придобију Чумића, па му је Миливоје Блазнавац понудио политички положај, који је Чумић одбио.17) У Београду је крајем 1870. био изабран за градоначелника, што је био озбиљан знак непопуларности Намесништва.18) На Великој школи је брзо након тога избила побуна студената због именовања једнога професора, што је Намесништву послужило као изговор да га априла 1871. министарство унутрашњих послова смени са положаја градоначелника.19) Пре именовања за градоначелника морао је да се одрекне положаја професора Високе школе, али након смене са положаја градоначелника влада више није хтела да га врати у Високу школу. После тога отворио је адвокатску канцеларију и наставио је да жестоко критикује власт.20) Кандидовао се у неколико градова за народнога посланика за изборе августа 1871.21) Радивоје Милојковић је изборном преваром, великим притисцима и насиљем спречио избор кандидата опозиције, укључујући и Чумића.22) Иако је био конзервативац августа 1871. потписао је заједно са неким либералима и социјалистима политички програм у коме се тражи општинска самоуправа, слобода штампе, збора и удруживања, независност судства и укидање стајаће војске и жандармерије.23)

Министар унутрашњих послова

Постао је министар унутрашњих послова 3. новембра 1873. у конзервативној влади Јована Мариновића.24) Први акт те владе била је Чумићева одлука о слободи штампе, па је отада полиција добила упутство да пушта да се пише шта год ко хоће.25) Пре заседања влади несклоне Скупштине крајем 1873. Јован Мариновић је сматрао да ће Чумић као добар демагог успевати да контролише Скупштину, али Чумић се веома мало јављао, а кад се јављао није имао такта за разјашњавања са Скупштином.26) Није се слагао што су влада и кнез штитили пред скупштином бившега министра Јована Белимарковића оптуженога за проневере.27) Раније постављени либерални начелници полиције нису били лојални Чумићу, него су остали у тајној вези са Радивојем Милојковићем.28) Иако је дозволио слободу штампе почетком 1874. затворио је Светозара Марковића због новинских чланака.29) Према Светозару Марковићу полиција се поред тога доста брутално понашала и нису га из притвора пустили на лечење, па је након изласка умро од туберколозе.30) Чумичева велика популарност коју је добио актом о слободи штампе расплинула се и добио је репутацију министра силеџије.31) Према Слободану Јовановићу противници су га називали хијеном и упоређивали са Сулом.32) Пред изборе октобра 1874. темељито је прочистио полицију од либералних начелника.33) Почео је и да због придобијања даје дозволе за отварање механа.

Председник владе

Када је Јован Мариновић поднио оставку кнез Милан је Аћиму Чумићу 7. децембра 1874. поверио мандат за састав нове владе.34) У влади је Чумић поред места председника држао и министарство унутрашњих послова. У владу су ушла два Чумићева побратима Коста Протић и Милан Пироћанац. Кнез је на све начине настојао да покаже своју наклоност новој влади. Тројецарски савез (Русија, Аустрија, Немачка) није добро прихватао нову владу. Чумићева влада није могла бити дугога века, јер није уживала поверење новоизабране скупштине, у којој су углавном били либерали.35) Влада је поднела оставку након оставке двојице министара. Његова влада трајала је само два месеца до 3. фебруара 1875. Чумић је осећао да га је заправо кнез издао и да се приближио либералима.36) Чумић је наводно хтео да се освети кнезу и рускога конзула је покушавао да придобије да се на српски престо доведе неки страни кнез.37)

Затвор због Тополске буне

Чумић је априла 1875. постао судија Касационога суда.38) Чумићев положај био је погоршан доласком на власт либерала. Неко је јуна 1876. пуцао на његов прозор по свој прилици са циљем да га застраши као политичког противника.39) За време рата распоређен је на војну дужност магационера у Пожеги. Након окончања рата вратио се на дужност у Касационом суду. Касациони суд је на себе привукао пажњу владе и кнеза почетком 1877, када је ослободио велики број окривљених за учешће у побуни у смедеревском крају.40) При томе је кнез Милан Обреновић посебно истицао Чумића и Милана Пироћанца сумњичећи их да суде по политичкој линији.41) Заједно са Милутином Гарашанином, Миланом Пироћанчем и Чедомиљом Мијатовићем противио се уласку Србије у други српско-турски рат. Влада и кнез су се плашили Чумића као веома опасног противника, који еј способан да успостави везу између напредњака и радикала.42) Током 1878. оптужен је за учешће у Тополској буни као вођа завере.43) Оптуживало га се да је био у вези са Карађорђевићима. Тврдило се да је имао своје људе у много градова и да је Тополска буна требала да буде почетак много већег покрета, али све је то било без доказа.44) Чумић је постао сумњив, јер је имао план да створи велику странку, од свих незадовољника, укључујући и Карађорђевиће.45) Карађорђевићи су то изгледа искористили тврдећи да је он са њима.46) Осуђен је на смртну казну, али је помилован на седам година затвора.47) Из затвора је изашао новембра 1880, када су владу формирали његови пријатељи напредњаци, који су измолили кнеза да га помилује.48)

После затвора

После изласка из затвора био је сломљен и више није хтео да се бави политиком.49) Његови другови напредњаци су га позивали да постане министар, али он је одбијао. Живео је повучено. Бавио се пословима националне пропаганде. Много је учинио за уређење Коларчевога фонда.50) До 1890. био је комесар код Друштва за експлоатацију државних железница у Паризу, а након тога је пензионисан.51) По њему је названо Чумићево сокаче у центру Београда.

Литература

Спољне везе

1)
„НА”, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1929, књига 1, 441
3) , 4) , 6) , 7) , 8) , 12) , 13) , 16) , 17) , 36) , 37) , 38) , 39) , 40) , 41) , 42) , 47) , 48)
ЧУ
5) , 35) , 50) , 51)
НА
9)
Јов.Влада Милана Обр.1 стр 90-92
10)
Јов.Влада Милана Обр.1 стр 91
11)
Јов.Влада Милана Обр.1 стр 92-93
14) , 18) , 21)
Јов.Влада Милана Обр.1 стр 222
15) , 19) , 20)
Јов.Влада Милана Обр.1 стр 223
22)
Јов.Влада Милана Обр.1 стр 140
23)
Јов.Влада Милана Обр.1 стр 224
24)
Јов.Влада Милана Обр.1 стр 312
25)
Јов.Влада Милана Обр.1 стр 314
26)
Јов.Влада Милана Обр.1 стр 332-334
27)
Јов.Влада Милана Обр.1 стр 344
28)
Јов.Влада Милана Обр.1 стр 346
29)
Јов.Влада Милана Обр.1 стр 354
30)
Јов.Влада Милана Обр.1 стр 355
31)
Јов.Влада Милана Обр.1 стр 358
32)
Јов.Влада Милана Обр.1 стр 358-359
33)
Јов.Влада Милана Обр.1 стр 368
34)
Јов.Влада Милана Обр.1 стр 378
43)
Јов.Влада Милана Обр.2 стр 164
44)
Јов.Влада Милана Обр.2 стр 167
45)
Јов.Влада Милана Обр.2 стр 169
46)
Јов.Влада Милана Обр.2 стр 170
49)
Јов.Влада Милана Обр.2 стр 177
Штампање