Тополска буна, буна која је избила 7. децембра 1877. године крај Крагујевца, за време мобилизације уочи Другог српско-турског рата. Један батаљон војске је након одбијања да положи заклетву неколико дана држао власт у Тополи, намеравајући да свргне Милана Обреновића и на власт доведе Карађорђевиће. Војска је угушила побуну 11. децембра 1877.

Уочи почетка Другог српско-турског рата почела је мобилизација. На Становљанском пољу крај Крагујевца било је 7. децембра 1877. постројено шест батаљона ради полагања заклетве.¹⁾ Лепенички батаљон, у чијем саставу су била 443 војника, одбио је да положи заклетву, а остали батаљони су остали мирни.²⁾ Када командант бригаде није успео да смири побуну кренуо је према Крагујевцу, али побуњена војска је запуцала за њим и направила гужву, у којој су кундачили једног команданта батаљона и кренули да буне и остале батаљоне.³⁾ У Крагујевцу је настала паника због страха да ће побуњеници да покушају да уђу у град. Међутим побуњена војска кренула је према Тополи.⁴⁾ Део лепеничког батаљона вратио се мирно у Крагујевац, а 283 побуњена војника кренула је у Тополу.⁵⁾ Топола је од 7. до 11. децембра 1877. била под контролом побуњеника, који су почели да истичу своје побуњеничке заставе.⁶⁾ На све стране су набављали оружје и регрутовали у своје редове све по околним селима.⁷⁾ Из Београда је 11. децембра стигла стајаћа војска, која је након кратког отпора брзо савладала и похватала побуњенике.⁸⁾

Коловођа побуне био је водник Милован Живић. Током истраге установљено је да је имао везе са двојицом присташа Карађорђевића, од којих је један био поп из Тополе, а други свињарски калауз из Азање.⁹⁾ Петар Карађорђевић је у октобру 1877. издао један проглас најављујући свој скори долазак у Србију, па се сматрало да је он у све умешан.¹⁰⁾ Пошто истрага није успевала да нађе заверенике вишег ранга покушавали су да у све уплету Аћима Чумића, Јеврема Марковића и Илију Коларца.¹¹⁾ Иако нису имали доказа за Тополску буну као вођу завере оптужили су Аћима Чумића, зато што је био у вези са Карађорђевићим присташама.¹²⁾ Јеврем Марковић је исто тако оптужен без правих доказа и то тек у марту 1878.¹³⁾ Учесницима Тополске буне судио је војни суд. На смрт су осуђени два побуњеника Живић и Беговић, поп Панта, Голобочанин, Аћим Чумић и Јеврем Марковић.¹⁴⁾ Чумић и Голобочанин су били помиловани, а остали осуђени на смрт су стрељани маја 1878.¹⁵⁾ Министри у либералној влади Јована Ристића саветовали су кнеза Милана Обреновића да помилује Јеврема Марковића, пошто није доказана његова велеиздаја.¹⁶⁾

Кнез Милан Обреновић је искористио прилику, која му се пружила да се Јеврем Марковић стреља ради примера другима и да покаже да официри треба да буду најлојалнији династији.¹⁷⁾

Аћим Чумић је био у затвору до новембра 1880, када су владу формирали његови пријатељи напредњаци, који су измолили кнеза да га помилује.¹⁸⁾ После тога повукао се из политике. Након стрељања Јеврема Марковића радикали су почели да јако мрзе кнеза Милана.¹⁹⁾ Поред тога либерали су се због Тополске буне завадили са конзервативцима и радикалима. Конзервативци су неоправдано сматрали да су либерали, тј. Јован Ристић и Радивоје Милојковић због партијске нетрпељивости уплели Аћима Чумића у Тополску буну.²⁰⁾ Иако су знали да је кнез Милан најодговорнији, радикали су били бесни на либерале због Јеврема Марковића, сматрајући да се нису довољно потрудили да га спасу од стрељања.²¹⁾

• С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књига 2, Издавачко и штампарско предузеће Геца Кон а.д., Београд, 1934.

Topolska buna