Корисничке алатке

Алатке сајта


никола_вулић

Никола Вулић

Никола Вулић (Скадар, 27. новембар 1872 — Београд, 25. мај 1945), српски класични филолог, историчар и епиграфичар, доктор филозофије, први предавач Историје старог века1) на Великој школи и Универзитету у Београду.

Живот и рад

Рођен је 27. новембра 1872. године у Скадру. Због тешких услова живота и природе посла Вулићевог оца Ивана, породица се често селила.2)

Школовање

Основну школу је похађао у Бољевцу, а нижу гимназију у Зајечару и Алексинцу.3) Вишу гимназију (1889—1890) је завршио у Београду. После положеног испита зрелости, студирао је класичну филологију, историју и археологију на Великој школи у Београду. На студије је дошао са значајним предзнањима, која је стакао читањем народних песмама и дела из опште историје, посебно о античким јунацима. Од стручних предмета на Великој школи предавали су му Јован Ђорђевић (општа историју и у оквиру ње историју старог века), затим Лука Зима (грчки језик и књижевност), Јован Туроман (латински језик и књижевност и грчки језик и књижевност) и Михаило Валтровић (археологија). Био је веома марљив, вредан студент и мада није био задовољан предавањима, пошто нису имали научни ниво какав је он очекивао, професори су код њега запазили научни потенцијал. Посебно се истакао са семинарским радом, историјском расправом о Ђурађу Кастриотићу Скендербегу,4) у коме је детаљно и пажљиво анализирајући изворе извео вредне и занимљиве закључке. Рад је објављен у засебној књизи5) и за њега је добио Видовданску награду од Београдске општине.6) Студије на Великој школи је завршио са одличним успехом, положивши испит за професора.

После тога је непуне две године студирао и 1896. завршио докторат филозофије (класичне филологије) у Минхену, са докторском тезом Историјска истраживања хиспанијског рата (нем. Historische Untersuchengen zum Bellum Hispaniense), рад са којим је стекао своје прво међународно признање.7) У том раду радило се о завршној фази Цезаровога грађанског рата, у коме је Цезар победио Тита Лабијена и Помпеја Млађега.

Професор

Једно краће време је радио у средњој школи.8) Када су на Великој школи раздвојене историја старог и средњег века 1897. године конкурисао је за предавача историје старог века, у исто време када и Димитрије Јовановић, директор Прве београдске гимназије. На конкурсу је указом маја 1897. изабран за извандредног професора.9)

У својој каријери највише је обраћао пажњу на критику извора и сарадњу са научницима из иностранства. Истраживао је највише античку прошлост Србије и Македоније, историју племена у преримско и римско доба, римска освајања Балкана и римске провинције Далмацију, Македонију и Горњу Мезију.10)

Од 1899. године започео је епиграфска истраживања по Србији. До 1903. их је вршио заједно са Антуном фон Премерштајном, а касније и сам.11) Са Премерштајном је прочитао низ античких натписа са камења смедеревске тврђаве.12) Ђурађ Бранковић је за зидање смедеревске тврђаве употребио низ надгробних плоча са античког Виминацијума.

До места редовног професора на Великој школи дошао је веома тешко, тек 1901. године, али када је 1905. основан Београдски универзитет, изабран је поново за ванредног професора, заједно са још пар млађих колега, међу којима су били Александар Белић, Станоје Станојевић, Павле Поповић, Брана Петронијевић и други.13)

Као добровољац у чину каплара је учествовао у борбама на Ади Циганлији 1914.14) Показао је велику храброст, када је као извиђач препливао Саву и вратио се под кишом метака са друге обале.15)

Године 1919. изабран је за редовног професора на Универзитету у Београду.16)

Радио је на популарисању науке, сматрао је да наука није својина одабраног круга читалаца и истраживача и настојао је да резултате науке што више приближи свим друштвеним слојевима, у разумљивом облику, прихватљивом широј публици.17) У току Првог светског рата, приликом боравка у Француској је слушајући предавања на Марсејском народном универзитету, добио идеју о оснивању сличнога, па је током 1920-1921. био један од оснивача Народног универзитета у Београду. Током првих пет година рада на Народном универзитету одржано је око 400 предавања, а посетило га је преко сто хиљада слушалаца. Вулићева предавања, из античке прошлости и о археолошким ископавањима су била најпосећенија, а он је био најпопуларнија личност. Извештаји са предавања су редовно излазили у новинама, тако да је и публика ван Београда могла да се упозна са садржином предавања.18) Осим тога, Вулић је желео да ову делатност прошири и у самом Београду, и у унутрашњости. Пошто су за то била потребна знатно већа новчана средства, дошао је на идеју да се у ту сврху искористи фонд Илије Коларца, што је и учињено, па је Народни универзитет преименован у Коларчев универзитет, чија је основна делатност проширана 1923. Предвиђено је да Народни универзитет, у сарадњи са Српском књижевном задругом, објављује монографије истакнутих научника.19)

Наставна каријера му је прекинута 29. септембра 1938. године, на основу Закона о универзитету, по коме су професори могли да се пензионишу после навршене 65. године живота.20) Пензионисан је због сукоба са тада моћним Антоном Корошецем.21) Током 1941. био је злостављан у логору на Бањици.22)

Научни рад

Објавио је бројне научне радове, који су прихваћени и у европској науци. На српском језику највише је објављивао у „Споменицима“ Српске краљевске академије, а на немачком у „Годишњаку“ Аустријског археолошког института (нем. Jahreshefte des Osterreichischen Archäologischen Instituts).23) Објављивао је своје радове у немачким француским, италијанским, белгијским, аустријским и домаћим часописима. Сарађивао на изради Паули-Висове (нем. Pauly-Wissow)24) „Реалне енциклопедије класичне науке о старини“ (нем. Real Encyclopädie der classischen Altertumswissenschft), за коју је написао је скоро сто чланака.25) Био је најревноснији сарадник Народне енциклопедије (1925—1929), за коју је написао око 110 одредница везаних за период античке историје, из области археологије, историографије и историје науке.26) Његови најопширнији чланци у Народној енциклопедији обрађују прошлост царских престоница на тлу Србије Сирмијум, Виминацијум (лат. Sirmium, Viminacium), градове са статусом колонија и муниципијума (лат. Singidunum, Bassiana) и римске провинције.27)

Писао је есеје и студије о писцима класичне грчке и римске књижевности.

Настојећи да пробуди интерес шире публике, растерећујући текстове од многоборојних чињеница и пишући само о интересантним догађајима, базираним увек на историјским изворима,28) у дневној штампи и часописима као што су „Политика“, „Време“, „Правда“, „Трговински гласник“29) „Венац“, „Мисао“, „Браство“, „Књижевни север“, „Књижевни гласник“, обрађивао је различите теме.30)

Такође је вршио нумизматичка и археолошка истраживања. Истовремено је радио и на прикупљању споменика. Вишегодишњим радом на бројним локалитетима сачинио је збирку отисака и фотографија грчких и римских натписа и рељефа, а многе споменике је успео да уврсти у музејске збирке београдског, скопског и нишког музеја. Са археолошким истраживањима и проучавањима натписа је започео још 1899. Истраживао је Ниш и околину, село Равне код Књажевца,31) Стојник на Космају (1911—1912), прославио се.32) проналаском илирске некрополи у Требеништу на Охридском језеру (1930—1933) и римског позоришта у Злокућанима код Скопља (1935—1937).33) Научници су у даљим истраживањима полазили од резултата до којих је дошао Вулић.

Академик

Био је прави члан Српске краљевске академије (Академије филозофских наука ) од 19. фебруара 1921. Са приступном беседом: „Историја као наука“ је проглашен академиком 10. априла 1921.34) Обављао је функцију секретара Академије филозофских наука од 6. марта 1928. до 6. марта 1932, затим од 7. марта 1937. до 7. марта 1939. и од 10. марта 1944. до 2. маја 1945.35)

Као представник Академије у Међународној унији академија покренуо је и реализовао више значајних пројеката и приказао међународној јавности достигнућа наших истраживача.36)

Био је председник Српског арехолошког друштва (1922–1930).

Био је члан више значајних европских академија и института, као што су Бечка, Француска и Румунска академије наука, Берлински и Бечки археолошки институт, Вергилијева академија у Мантови, Географско друштву у Марсељу.37)

Литература

Спољне везе

1)
Светозар Бошков, 2012, стр. 315
2)
Светозар Бошков, 2012, стр. 318
3) , 4)
Светозар Бошков, 2012, стр. 319
5) , 8) , 14) , 16) , 24)
Веселин Чајкановић, 1929, стр. 1185
6) , 7) , 9) , 10)
Светозар Бошков, 2012, стр. 320
11) , 23) , 25) , 33)
Светозар Бошков, 2012, стр. 321
12)
Силуете 2, 2008, стр. 423
13) , 20) , 36)
Светозар Бошков, 2012, стр. 322
15)
Силуете 2, 2008, стр. 424
17) , 18) , 28) , 30)
Ирена Љубомировић, 2013, стр. 228
19)
Ирена Љубомировић, 2013, стр. 229
21) , 22)
Силуете 2, 2008, стр. 426
26) , 32) , 37)
Угљеша Белић, 2005, стр. 122
27)
Угљеша Белић, 2005, стр. 126
29)
Ирена Љубомировић, 2013, стр. 227
31)
Ирена Љубомировић, 2012, стр. 457
34)
Српска краљевска академија Год. 30 (1921) 180–200
35)
Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, 2007, стр. 55
никола_вулић.txt · Последњи пут мењано: 2021/09/05 14:16