Корисничке алатке

Алатке сајта


пошто_је_ћеиф

Пошто је ћеиф

Пошто је ћеиф је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Објављена је најприје у дјелу Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

Текст пјесме

0001    Књигу бего од Зворника пише

0002    а шиље је у Змијаљу граду,

0003    а на руке Кнежевић-Николи:

0004    „О Никола, од Змијаља главо!

0005    Испеци ми тридест јагањацах,

0006    и окупи тридест ђевојаках,

0007    под капама и под вијенцима,

0008    заручнијех, неповеденијех,

0009    која не зна шта је мушка страна,

0010    мене старцу безплоткињу овцу

0011    и твоју ми сигурај љубовцу

0012    да је тебе љубим на доксату,

0013    ти да гледаш, да јој помоћ’ не мо’ш,

0014    би помога, него нећеш смјети.

0015    Ако ли ми то сигурат нећеш,

0016    бјежи море из Змијаља града

0017    да те моја не изгуби сабља.“

0018    Кад Николи књига допанула

0019    и он виђе што му књига пише,

0020    троструке га сузе пропануле,

0021    па пригрну ћурак наопако,

0022    а пита га Јелица љубовца:

0023    „Што је тебе, мио господаре,

0024    каква ти је голема невоља,

0025    што л’ ти сузе од образа ваљаш?

0026    Мејдан није, лице ти с’ не смије?“

0027    Но да вели Кнежевић-Никола:

0028    „О Јелице, моја љубовнице!

0029    Ситна ми је књига допанула

0030    од крвника бега од Зворника,

0031    ма што ћу ти више кажевати.“

0032    Па јој тури књигу на кољено,

0033    кад је Јела књигу доватила,

0034    у књигу се дивно разумјела,

0035    па Николи тихо бесједила:

0036    „А небој се, драги господаре!

0037    Ја ћу од њег’ тебе откупити.“

0038    Па довати дивит и артију,

0039    од кољена књигу накитила,

0040    а посла је у Рустен планину

0041    а на руке Томићу Мијату:

0042    „О Мијате, мој по богу куме!

0043    Ал’ не чујеш, ал’ не хајеш за ме,

0044    у мене се двоје ђеце нашло,

0045    двоје ђеце, два једнојутрића,

0046    брже да си на крштено кумство,

0047    да не умру ђеца без крштења,

0048    е ће моју огријешит душу,

0049    а ни твојој добро бити неће:“

0050    Кад Мијату књига допанула,

0051    Мијат виђе што му књига пише,

0052    па г’ од муке сузе пропануше,

0053    а отпоче казиват дружини.

0054    Отоле се подигнули били,

0055    а пред њима Томићу Мијате,

0056    за Мијатом тридесет ајдуках,

0057    а пођоше друмом низ планину,

0058    право пошли у Змијуљу дошли

0059    на дворове Кнежевић-Николи,

0060    Никола их дочекао дивно,

0061    доста пива а више јестива,

0062    но Мијату ништа не пробива,

0063    нег’ он гледа по бијелој кули,

0064    ђе ће виђет двоје ђеце лудо,

0065    па је био Јели бесједио:

0066    „О Јелице, од злата кумице!

0067    Јесу ли ми кумчад преминула,

0068    јесу ли ми душу опаклила?“

0069    Јела му се гро’том насмијала:

0070    „А не бој се, Томићу Мијате!

0071    Нијесу ти кумчад преминула,

0072    нити су ти душу огр’јешила,

0073    стара чељад ђеце не имају,

0074    него туге и муке велике.“

0075    Па извади књигу из њедарах

0076    и тури је на крило Мијату.

0077    Кад је Мијат књигу доватио,

0078    јес’ је јунак часно проучио

0079    и Јелици зборио кумици:

0080    „Доведи ми два лахка бербера

0081    да подбрију браде и мустаће

0082    и донес’ ми тридесет вијенацах

0083    да ођедем тридесет ајдуках,

0084    и донес’ ми женске чарапине

0085    да их моји обују хајдуци.“

0086    Јела га је послушала брзо,

0087    све донесе што је наредио

0088    и доведе три бербера млада,

0089    обријаше браде и мустаће

0090    па је Мијат био говорио:

0091    „Ођен’те се, тридесет ајдукак?“

0092    И својем је куму говорио:

0093    „О мој куме, Кнежевић-Никола!

0094    Испеци ми тридест јагањацах,

0095    паши старцу бесплоткињу овцу.“

0096    Пак још узе Јелино ођело,

0097    своје свуче, кумино натуче,

0098    уљегао у шикли одају

0099    и хајдуке посла на конаке,

0100    у томе је и ноћ таписала,

0101    ал’ ти ево бега од Зворника

0102    и за њиме тридест пашајлијах,

0103    растури их паша по конаке,

0104    сваки пође у ђердек ђевојци,

0105    паша иде у одају к Јели,

0106    Мијат га је дивно дочекао,

0107    на ноге га био сусретао,

0108    па му паша шједе на душеку,

0109    а Мијата за дојку дофати:

0110    „Свукуј, Јело, моје одијело!“

0111    Мијат скочи те га распасао

0112    и на руке копче распучио,

0113    а оружје њему извадио,

0114    објеси га око чивилука

0115    па Мијата паша доватио

0116    и зубом га у образ наклао,

0117    ту ш њим удри у хашиковање,

0118    он га штипни, а он се протегни,

0119    он га гризни, а он се раскриви,

0120    док му бјеше Мијат бешједио:

0121    „Прођи ме се, паша господаре!

0122    Биће ноћи за хашиковање.“

0123    За то Турчин не окреће главу

0124    него диже преко себе руке

0125    да их тури Мијату на дојке,

0126    али нађе токе у хајдука,

0127    плећи даде а бјегати наже,

0128    за њим трчи Томићу Мијате

0129    те је њему тако бесједио:

0130    „Стан’ не бјежи, турски угурсузе!

0131    Није ласно туђе љубит љубе,

0132    него хоћеш да допанеш туге.“

0133    Сабљом махну Томићу Мијате,

0134    смаче пашу, одвали му главу.

0135    Потом мало време постануло,

0136    стаде јека малијех пушаках,

0137    стоји кврка по граду Тураках,

0138    а кад јутро било освануло,

0139    ал’ ево ти тридесет хајдуках,

0140    сваки носи од Турчина главу.

0141    Окупи се змијаљска господа,

0142    на то, кажу, чудо превелико,

0143    не чуде се окле их побише,

0144    но оклен им мале пушке бише,

0145    они пушке у чарапе скрили,

0146    низ чарапе гаће опустили,

0147    те побили тридест пашајлијах.

0148    Све их Јела поведе на кулу,

0149    ајдуке је даром даривала,

0150    неком јаглук, некоме бошчалук,

0151    а свом куму Томићу Мијату,

0152    њему даде о’ злата јабуку.

0153    Отоле се подигли хајдуци,

0154    опет пошли у Рустен планину,

0155    да се хладе и зло добром граде.

Литература

  • Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

Posto je ceif

пошто_је_ћеиф.txt · Последњи пут мењано: 2022/04/17 14:08