Корисничке алатке

Алатке сајта


предраго_је_прескупо

Предраго је прескупо

Предраго је прескупо је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Објављена је најприје у дјелу Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

Текст пјесме

0001    Пију вино тридесет сердарах

0002    из крајине крвавих Котарах

0003    на дворове Јанковић-Стојана.

0004    о свачему зборили сердари,

0005    па Стојану тако бесједили:

0006    „Сив соколе, Јанковић сердаре!

0007    Од ка’ си се сердар учинио,

0008    у Котаре настануо главом,

0009    крајину си рахат учинио

0010    те ни Турци не сијечу главе,

0011    нити воде робље из Крајине;

0012    врсници се товји поженише,

0013    а врснице твоје поудаше,

0014    ти се, брате, оженити нешће,

0015    идеш, брате, на путове страшне,

0016    страх је наске хоћеш погинути

0017    па ископат јуначко кољено,

0018    на двор нејмаш никога млађега,

0019    нити хоће роба ни робиње,

0020    а твоја је остарала мајка,

0021    не може ти опахати дворе,

0022    а то л’ други хизмет учинити,

0023    то је жао свој нашој крајини.

0024    Имаш твоје тридесет сердарах

0025    и шездесет горских арамбашах,

0026    и четири лахка барјактара,

0027    и осталу све српску господу,

0028    сви договор јесмо учинили,

0029    у свакога има по ђевојка,

0030    у ког једна, у кога и двије,

0031    у ког сека, у ког мила шћерка,

0032    на поклон ти која ти је драго,

0033    те јуначко одржи кољено.“

0034    То Стојану врло мучно било,

0035    од муке се јунак застидио,

0036    стидна га је вода попанула,

0037    па господи тијо проговара:

0038    „Фала вама, мила браћо моја!

0039    Фала српској осталој крајини,

0040    који сте се за ме побрижили,

0041    а ја бих се дивно оженио,

0042    но сам чуо Хајкуну ђевојку

0043    у крваву Лику на крајину,

0044    сестру милу силна Мустај-бега,

0045    да је таке није настајало,

0046    ни у гору пребијеле виле;

0047    проси му је сва турска господа,

0048    прво просе паше и везири,

0049    па је просе бези и спахије,

0050    а беже је неда ниједноме,

0051    но је други кафез начинио,

0052    ка’ у Стамбол што је у султана,

0053    у кафез је Хајку затворио,

0054    да јој нитко не сагледа лице

0055    и сунашце не приплане јарко,

0056    а и роса не сквси га љетња,

0057    но ђулсијом да га окропива.

0058    То се чудо на далеко чуло,

0059    на четири стране од свијета,

0060    и сам царе за Хајкуну чуо,

0061    како збори сва турска крајина

0062    да је љепше на свијету није,

0063    за цара би султанија била

0064    би му довлет честит учинила.

0065    Цар је златан ферман оправио,

0066    у крајину личком Мустајбегу:

0067    “Вјерна слуго, Личић Мустај-бего!

0068    Поклони ми Хајкуну ђевојку,

0069    ишти, слуго, што је тебе драго!„

0070    Бего купи сву турску господу,

0071    пред господу ферман проучио,

0072    па је мудро Турке запитао:

0073    “Шта ћу цару искат за Хајкуну?„

0074    А њега су Турци сјетовали

0075    да он иште на Босну везирство

0076    и у цара извади фермане

0077    па подигне од Стамбола војску,

0078    па похара сву нашу крајину,

0079    Далмацију до сињега мора,

0080    Славонију и сву Унгарију.

0081    Хоћу, Стојан, узети Туркињу,

0082    исту сестру личког Мустај-бега,

0083    оли моју изгубити главу!“

0084    То изрече, а скочи на ноге

0085    те истрча на бијелу кулу,

0086    он отвара сахтијан сепете,

0087    пак се свлачи те се преоблачи:

0088    по тијелу бурунџук кошуљу,

0089    сврх кошуље челик-панцијера,

0090    на панцијер румену доламу,

0091    златна пуца с обадвије стране,

0092    на пуцама чудасти мосјажи,

0093    сврх доламе све о’ злата токе

0094    напуњене свијетла камена,

0095    колик’ сјају прси у јунака,

0096    мучно га је оком погледати,

0097    ка и љетно у прозорје сунце,

0098    још опаса мукадем појаса,

0099    а зађеде двије пушке мале,

0100    међу њима љутога ханџара,

0101    па припаса сабљу оковану

0102    коју му је дужде поклонио

0103    кад је Стојан сердар постануо

0104    да крајину брани од Турака;

0105    не узтаче калпак и челенке,

0106    сметате му гором и планином,

0107    но хајдучку капу натакнуо.

0108    Оде спремат што је за хајдука:

0109    обрамницу на плећи јуначке,

0110    у њу тури љеба бијелога,

0111    и рамена од претила брава,

0112    два мјешчета пива веселога,

0113    један вина, а други ракије,

0114    оку соли да је у невољи,

0115    па притеже хајдучке опанке,

0116    а дофати сјајна џефердана

0117    који прима литру палијера

0118    и дванаес’ од олова зрнах,

0119    свако зрно од двадесет драмах,

0120    а најгорње зрно од челика

0121    које ломи љуте панцијере;

0122    хајдучком се струком пригрнуо,

0123    па отиде својој старој мајци,

0124    бијелу јој пољубио руку:

0125    „Збогом остај, моја мила мајко!“

0126    Но Стојану мајка говораше:

0127    „Ђе ћеш сине, мој очињи виде?“

0128    „Хоћу, мајко, високој планини,

0129    да уходим страже и стражаре,

0130    да ми Турци зијан не учине.“

0131    Писну мајка како змија љута:

0132    „Та приправа није за стражаре,

0133    но ти хоћеш у турску крајину

0134    и остави самохрану мајку.“

0135    Ал’ то Стојан ниша не слушаше,

0136    но он пође прек’ бијела двора

0137    ђе сјеђаху тридесет сердарах,

0138    сердарима Стојан бесједио:

0139    „Браћо моја, збогом останите!

0140    Аманет ви стара мајка моја

0141    докле дођем из турске крајине!“

0142    То им рече, уз планину пође,

0143    за њим трче тридесет сердарах,

0144    па Стојана куме и братиме.

0145    „Стан’ за бога, Јанковић-сердаре!

0146    Сам не иди у турску крајину,

0147    сама ће те изгубити Турци,

0148    но крајину сву да сакупимо,

0149    да удримо на крваву Лику,

0150    да отмемо Хајкуну ђевојку,

0151    али с тобом сви да погинемо;

0152    ми волимо с тобом погинути,

0153    но без тебе остат у крајини.“

0154    Ал’ не слуша Јанковић-сердаре,

0155    он отрча јунак уз планину,

0156    не би њега пушка достигнула,

0157    а камоли на ноге сердари.

0158    То виђело тридесет сердарах

0159    ђе Стојана вратит не могоше,

0160    скупише се на Стојана дворе,

0161    међусе су они говорили:

0162    „Кад Стојана вратит не могосмо,

0163    да купимо сву нашу крајину,

0164    да идемо на крваву Лику,

0165    да будемо у помоћ Стојану,

0166    али ш њиме сви да погинемо.“

0167    Брже ситну књгу написали

0168    стару Кланцу, сивоме соколу,

0169    све му кажу куда Стојан пође,

0170    још сердари старца упитују:

0171    „Хоћемо ли купити крајине

0172    неби ли му од невоље били?“

0173    А кад Кланцу ситна књига дође,

0174    колико се старац наљутио,

0175    из очи му крвца покапала,

0176    удари се руком по кољену:

0177    „Авај мени до бога самога!“

0178    На кога се јесам поуздао,

0179    да оставим сву нашу крајину,

0180    тај ми хоће данас погинути

0181    и крајина под Турке запасти!„

0182    Па је брже књигу отписао:

0183    “О сердари, жалосне вам мајке!

0184    Жалосне вам мајке и љубце,

0185    љто пустисте самога Стојана?

0186    А тако ми свашта на свијету,

0187    ако мене Јанковић погине,

0188    свијех ћу ве тридест изгубити,

0189    него брже купите крајине!„

0190    И стар Кланац поскочи на ноге,

0191    сам упали топе абердаре,

0192    громски тутањ оде низ Котаре,

0193    сватко позна Кланчеве топове,

0194    виде да је чудо изненада

0195    јер је Кланац био престарио,

0196    од крајине рати оставио

0197    на сокола Јанковић-сердара

0198    а сад пучу Кланчеве лубарде,

0199    а не пучу Јанковић-Стојана,

0200    Стојана су Турци уфатили,

0201    уфатили али погубили

0202    Сватко Кланцу трчи на топове,

0203    али Кланца дома не находе,

0204    но развио орлаша крстата,

0205    припасао свијетло оруже,

0206    појахао суру бедевију,

0207    одхитао Стојанову двору,

0208    за њим иде остала крајина.

0209    За то Стојан ништа нечујаше,

0210    хитро преш’о у личку крајину,

0211    од Котара до воде студенца,

0212    што се вода Несретница зваше,

0213    когођ пио несретан је био,

0214    добар јунак на коњу доброме

0215    не би дош’о за тридест сахатах,

0216    Стојан дође за седам сахатах.

0217    Код воде је витез починуо,

0218    скиде с плећах торбу обрамницу,

0219    пива пије, б’јела љеба ије,

0220    а присмаче меса печенога,

0221    но Стојан се тврдо угријао,

0222    пивом жеђу утулит не може,

0223    до напи се воде Несретнице,

0224    ко ј’ гођ пио, злосретан је био,

0225    пак с’ одмаче под јелу зелену,

0226    под јелу га санак преварио,

0227    Ђе је срећа, ту је и несрећа,

0228    те се турска чета подигнула,

0229    од крваве Лике на крајину,

0230    мала чета шездесет Тураках

0231    и пред четом силан Мустај-беже,

0232    дође чета на воду студену,

0233    код воде је трудна починула,

0234    љеба ију, ладне воде пију,

0235    па кад су се одморили Турци,

0236    рече дружби силан Мустај-беже:

0237    “Чујте л’ мене, љубезна дружино!

0238    Та се вода зове Несретница,

0239    когођ пио, несретан је био,

0240    ја се бојим Јанковић-Стојана,

0241    десиће се ш четом у крајину,

0242    до’ће Стојан на воду студену;

0243    а знате ли, браћо моја Турци,

0244    ево има петнаес’ годинах,

0245    ка се Стојан сердар учинио,

0246    сваку ни је чету изгубио;

0247    није л’ мајка родила јунака

0248    да обиде по гори зеленој,

0249    је ли ђегођ трага од хајдука?„

0250    Сва дружина у ноге гледају,

0251    те опуте броје на опанке,

0252    до јунака Ибра барјактара,

0253    он поскочи на ноге лагахне,

0254    сподби танку пушку по сриједи,

0255    те отиде од јеле до јеле,

0256    докле нађе Јанковић-Стојана

0257    ђе спаваше у дебелу хладу;

0258    но Стојан се тешко угријао,

0259    и на прси токе распучио,

0260    а кад њега Туре сагледало,

0261    од страха га уфати грозница,

0262    из руке му пушка испанула,

0263    ту остаде у зелену траву,

0264    он побјеже к води у дружину.

0265    Кад га виђе силан Мустај-беже,

0266    он мишљаше неко га ћераше,

0267    те поскочи на ноге лагахне,

0268    за танку се пушку прифатио,

0269    ал’ за Ибром не види никога,

0270    још се Ибро уставит не смије,

0271    но промаче низ гору зелену,

0272    за руку га беже уфатио:

0273    “Бе хајрола, Ибро бајрактаре!

0274    Од шта си се тако препануо?

0275    Камо теби пушка убојница?„

0276    Ал’ је Ибро бегу бесједио:

0277    “Виђох змаја под јелу зелену,

0278    на прси му црна овца лежи,

0279    а у зубе врано јање држи,

0280    по прсима сјају му се очи,

0281    ка звијезде по небу ведроме,

0282    прислонио уз јелу лубарду!„

0283    Тад му рече силан Мустај-беже:

0284    “Црни ти образ, Ибро бајрактаре!

0285    То је главом Јанковић-Стојане,

0286    није црна овца на прсима,

0287    но је власат каурин Стојане,

0288    није врано јагње у зубима,

0289    но бркови Јанковић-Стојана,

0290    то нијесу очи по прсима,

0291    но камење драго по токама,

0292    нити му је уз јелу лубарда,

0293    но џевердан Јанковић-Стојана.„

0294    Тад се Туре Ибро уставио,

0295    а дружини бего бесједио:

0296    “Ха на ноге, браћо и дружино!

0297    Не бисмо л’ га како уфатили,

0298    но сви танке пушке оставите,

0299    јер му пушке наудит не могу,

0300    нит’ га може сабља погубити,

0301    вазда носи панцир гвожђе љуто,

0302    тек ако је у дружину друга,

0303    да украде џефердар Стојану

0304    који ломи љуте панцијере,

0305    ако њега свладат’ не могнемо,

0306    да г’ његовом пушком убијемо.„

0307    Ево јада и невоље љуте,

0308    нико пушку дофатит не смије,

0309    него курвић Личић Мустај-беже,

0310    он дофати пушку Стојанову,

0311    у чело је обрну Стојану,

0312    а сви Турци њега притискоше,

0313    и Стојану руке савезаше,

0314    ал’ то Стојан ниша не чујаше,

0315    смртни га је санак оборио.

0316    Кад то виђе Личић Мустај-бего,

0317    удари га од пушке грлићем:

0318    “Устај, курво, Јанковић-Стојане!

0319    Да те водим у крваву Лику,

0320    све да платиш што си учинио!„

0321    Скочи Стојан к’о да се помами,

0322    на ноге им побјећи хоћаше,

0323    ако су му руке савезане,

0324    но му вели лички Мустај-беже:

0325    “Немој бјежат, Јанковић-Стојане!

0326    Твоја ми је пушка у рукама,

0327    хоћу тебе осмртити њоме!„

0328    Тад Стојана поведоше Турци

0329    преко Личког поља крвавог.

0330    Колико се Туре посилило,

0331    ђе уфати змаја каурскога,

0332    не скида му рухо ни оружје

0333    да га Турци виде под оружјем.

0334    На сред поља починули Турци,

0335    запалили у луле духана,

0336    сехир чине Јанковић-Стојана,

0337    па говори Личић Мустај-бего:

0338    “Ах мој брате, Ибро барјактаре!

0339    Ајде пођи у крваву Лику,

0340    на муштулук у наше господе,

0341    и у моје остарале мајке,

0342    запалите Крња и Зеленка,

0343    хабер дајте у турску крајину

0344    да се скупи мало и велико,

0345    сви да виде Јанковић-Стојана,

0346    млозини је јаде учинио,

0347    оставио самохране мајке,

0348    удовице у род повратио,

0349    без заклетве сестре раскукао.„

0350    Скочи Ибро на ноге јуначке,

0351    оде брже у крваву Лику

0352    на дворове Личић Мустај-бега,

0353    те запали Крња и Зеленка,

0354    хабер пуче низ турску крајину,

0355    окупи се мало и велико,

0356    да сретају Личић Мустај-бега,

0357    и да виде турскога крвника,

0358    и да бакшиш дају четницима.

0359    Носе паше сабље оковане,

0360    алај-бези хате оседлане,

0361    а спахије црвене бињише,

0362    а кадије ћурке постављене,

0363    а делије златне перјанице,

0364    младе каде, свилне бошчалуке

0365    да газије турске даривају.

0366    У то стиже лички Мустај-бего,

0367    Турци њему шенлук учинише,

0368    паде тама по пољу широку:

0369    “Бумбарећи, турска гази-башо!

0370    То је дова цара честитога,

0371    што смо шћели то си учинио,

0372    сад ћеш ласно похарат крајину,

0373    цар ће дати што ћеш поискати.„

0374    Уљегоше у турске сокаке,

0375    од народа проћи не могаху,

0376    сватко хоће да види Стојана,

0377    старе каде, к’о и буле младе,

0378    ал’ рекоше хоџе и кадије:

0379    “Да ми Влаха лице покријемо!

0380    Неда ћитап и светац Мухамед,

0381    буле влашко да гледају лице,

0382    ни лошијем а не овакоме,

0383    што бољега није настајало,

0384    ни делије Ђерзелез-Алије,

0385    ни каура Марка Краљевића;

0386    буле ће се хашик учинити,

0387    пак ће нашем зијан бити дину,

0388    нашем дину и нашему хрзу.„

0389    Па узеше свилену туламу

0390    те покрише Стојаново лице,

0391    да не ломи буле низ чардаке;

0392    ма Стојану добра срећа била,

0393    угледа га Хајкуна ђевојка,

0394    проз њенога срчали дурбина,

0395    из кафеза са високе куле,

0396    још на поље ђе су починули,

0397    све га гледа, а сузе пролива,

0398    са собом је млада бесједила:

0399    “Фала богу, фала јединоме!

0400    Лијеп ли је Јанковић-Стојане!

0401    Од како сам јадна настанула,

0402    ја нијесам такога виђела.

0403    Вољела би Јанковић-Стојана

0404    но у Стамбол цара честитога!„

0405    Па кад виђе Хајкуна ђевојка

0406    да му Турци туламу вргоше

0407    бачи дурбин низ бијелу кулу,

0408    у кафезу паде на душеке.

0409    Ох да ти се нагледати, побре,

0410    како булче по кафезу скаче,

0411    жестока је мука уфатила,

0412    учини се без болести бона.

0413    Доведоше Јанковић-Стојана

0414    пре’ тавницу силна Мустај-бега,

0415    скидоше му рухо и оружје,

0416    уведоше г’ студеној тавници,

0417    а то није ледена тавница,

0418    но некаква јама безданица,

0419    ту на чекрк спуштише Стојана,

0420    па тавници закључаше врата,

0421    кључе узе бего у џепове,

0422    па дозива Ћелалију слугу:

0423    “Хадје, слуго, к остаралој мајци,

0424    донеси ми хеђбета дукатах!„

0425    Оде слуга к остаралој мајци,

0426    донесе му хегбета дукатах,

0427    даде бего на шездесет другах

0428    по шездесет жутијех дукатах;

0429    он ођело узе Стојаново,

0430    још говори силан Мустај-бего:

0431    Браћо Турци, сад ме послушајте!

0432    Сви хајдете двору бијеломе,

0433    докле ноћца кара-акшам дође,

0434    скупите се у кахву велику,

0435    ја ћу доћи на муштулук к вама.“

0436    Па бег узе Рухо Стојаново,

0437    Стојаново рухо и оруже,

0438    па отиде у кафез Хајкуни,

0439    ал’ Хајкуна лежи на душеку,

0440    нит’ се диже, нити проговара,

0441    а бего јој турски селам дава,

0442    једва му га Хајка одговара.

0443    Вели бего Хајкуни ђевојци:

0444    „Бог ми с тобом, моја сестро мила.

0445    Што не сретнеш милог брата твога,

0446    да га питаш што је учинио,

0447    да оставиш рухо Стојаново,

0448    и да видиш влашке џевахире?“

0449    А Хајкуна брату бесједила:

0450    „Прођи ме се, брате Мустај-беже“

0451    Не вријеђај моје ране љуте,

0452    срдечна ме болест ударила,

0453    ја не могу с тобом говорити,

0454    а камоли на ноге стајати,

0455    али гледат влашке џеваире,

0456    но их тури на прозор од куле,

0457    па ми сједи на миндер до мене,

0458    прифати ми на криоце главу,

0459    не би ли ме мука уминула.„

0460    Сједе беже до сестрице своје,

0461    па Хајкуну диже у наруче,

0462    а извади свилену мараму,

0463    те утире Хајкунино лице,

0464    мртва ју је вода попанула;

0465    тад се кадка мало разабрала,

0466    свога брата грли и целива,

0467    ка змија се око њег’ увија,

0468    украде му о ’ тавнице кључе.

0469    У то дође остарала мајка,

0470    носи бегу пиво и једиво,

0471    за госпоску совру засједоше,

0472    тешки бега ћеиф уфатио,

0473    те се напи вина црвенога,

0474    па говори мајци и Хајкуни:

0475    “Хоћу поћи на зелену лонџу,

0476    код господе вијећ да чинимо,

0477    за курвића Стојан-Јанковића,

0478    каквом ћу га муком уморити,

0479    но ви сјед’те те се веселите,

0480    испијајте шербет медовину,

0481    а затворте од капије врата,

0482    и на кулу гвожђене мандале,

0483    е се Влаха бојим котарскијех

0484    да ми каков зијан не учине.„

0485    Хајка хукну па је бесједила:

0486    “Ками, брате, да им је у зубе!„

0487    Па је за њим затворила врата,

0488    а старој се поврнула мајци,

0489    приноси јој шербет медовину,

0490    у њу сипа жежену ракију,

0491    док је стару опојила мајку,

0492    па простире душек по душеку,

0493    а на душек остаралу мајку,

0494    на њу тура јорган по јоргану,

0495    тако стару ушикала мајку,

0496    па запали у фењер свијећу,

0497    а наточи у кондијер вина,

0498    стрча брже низ бијелу кулу

0499    те отвори о’ тавнице врата,

0500    па довати куке и чекрке,

0501    на чекрк му спусти вино хладно.

0502    Зачуди се Јанковић Стојане,

0503    тко му даде у тавницу вино,

0504    зачуди се па је наздравио:

0505    “Здрав да си ми тко ми даде вино,

0506    а дабогда те му добром вратим!„

0507    Хајка вије куке и чекрке,

0508    а Стојан се за куке фатио,

0509    док Стојана близу примакнула,

0510    хрло булче па му бесједило:

0511    “О Стојане, јадна твоја мајка!

0512    А рашта си ође запануо?

0513    Сјутра хоћеш изгубити главу,

0514    а видим те лица госпоскога,

0515    мило ми је севап учинити,

0516    ако ћеш се потурчит Стојане,

0517    ја ћу молит брата Мустај-бега,

0518    те ће тебе живот поклонити,

0519    и ја ћу ти вјерна љуба бити.„

0520    Куша булче Јанковић-Стојана,

0521    је ли јунак, што л’ ће говорити.

0522    Наљути се Јанковић-Стојане,

0523    глејну Хајку мрко попријеко,

0524    па је Стојан њојзи говорио:

0525    “О Хајкуна, да те бог убије!

0526    Ја сам с тебе ође запануо,

0527    а сад хоћеш и да ме потурчиш!

0528    А не би се, Хајка, потурчио,

0529    да би турским царем постануо,

0530    но ја волим часно погинути,

0531    нег’ срамотно живит на свијету!„

0532    Тај мах рече Хајкуна ђевојка:

0533    “О бога ти, Јанковић-Стојане!

0534    Би ли мене божу вјеру дао,

0535    и јуначку ријеч од поштења,

0536    да те пуштим ноћас из тавнице,

0537    и да с тобом бјежим у Котаре,

0538    да не будем тебе робињица,

0539    но слободна љуба вјереница?„

0540    Стојан Хајки божу вјеру дава,

0541    и јуначку ријеч од поштења:

0542    “Хоћеш бити вјерна моја љуба,

0543    таман да би за то погинуо!„

0544    Тад се Хајка ближе примакнула,

0545    из тавнице г’ ледне извадила,

0546    узеше се за бијеле руке,

0547    отидоше на високу кулу,

0548    узе Стојан рухо и оруже,

0549    а када се довати оружа

0550    стаде играт по беговој кули,

0551    зањиха се из темеља кула,

0552    запуцаше џами и ћошкови,

0553    а Хајка га за руку дофата:

0554    “Не Стојане, драги господаре!

0555    Да не чује моја стара мајка.„

0556    Стојан сједе за софру госпоску,

0557    вино пије, ђаконију ије,

0558    Хајка оде коњ’ма у ахаре,

0559    те опреми два коња витеза,

0560    себи ђога, а Стојану дора,

0561    јер је бољи од дората ђого;

0562    хрло булче, јад га задесио,

0563    да се не би Стојан препануо,

0564    и Хајкуну како оставио,

0565    па узима турске џевахире,

0566    хабахију Личић Мустајбега

0567    коју му је царе оправио,

0568    кад је њему Хајку заискао,

0569    она ваља царевога града,

0570    на се тура ђузел-одијело

0571    које јој је царе оправио,

0572    и напуни хеђбета дукатах,

0573    па их тура на дебела ђога;

0574    у то стаса Јанковић-Стојане,

0575    на два добра коња засједоше,

0576    побјегоше пољем широкијем,

0577    докле самну поље пријеђоше,

0578    машише се високе планине,

0579    но Хајкуну жеђа уфатила,

0580    па Стојану млада говорила.

0581    “Има л’ ође ђегођ воде ладне?„

0582    Стојан: „Има вода Несретница,

0583    когођ пио, несретан је био,

0584    на њом су ме Турци уфатили.“

0585    Хајка рече: „Ја нијесам жедна,

0586    бјеж’, Стојане, за бога милога,

0587    док нијесу пристигнули Турци!“

0588    Планину су брзо пребјежали,

0589    навалише пољу Котарскоме,

0590    вели Хајка Јанковић-Стојану:

0591    “Шта се оно б’јели у крајину,

0592    ал’ је снијег, ал’ бијеле овце?„

0593    Стојан вели Хајкуни Туркињи:

0594    “Нит’ је снијег, ни бијеле овце,

0595    него куле нашијег сердарах.„

0596    Хајка њему опет бесједила:

0597    “О Стојане, драги господаре!

0598    Које ј’ наша пребијела кула?„

0599    Стојан рече Хајкуни Туркињи:

0600    “Гледај, Хајко, у врх од Котара„

0601    Што се види понајвиша кула,

0602    а на кули о’ злата јабука,

0603    око ње је камена авлија,

0604    то је наша пребијела кула.“

0605    Хајка диже своје обје руке,

0606    од срца је богу зафалила

0607    кад јој даде добра господара.

0608    У то сишли на поље Котарско,

0609    на ливаде коње разјахали,

0610    па сједоше те се одморише,

0611    Стојан Хајки паде на криоце,

0612    а Хајка му косу претурава,

0613    док Стојана санак уфатио,

0614    Хајка брка солуфе и брке,

0615    замијера хоће л’ прилицати,

0616    па погледа натраг уз планину,

0617    виђе хрта Личић Мустај-бега,

0618    ђе пропада високом планином,

0619    види да су Турци и поћера,

0620    но Стојана разбудит не смије,

0621    јер му није ћуди обикнула.

0622    Поче сузе ронит низ образе,

0623    док Стојана сузе покапаше,

0624    вруће бише те га опржише,

0625    скочи Стојан ка да се помами:

0626    „Што је, Хајко, да те бог убије!“

0627    Али си се млада покајала

0628    што си са мном дошла у Котаре?

0629    „Не, Стојане, не гријеши душу!

0630    А да видиш стигоше не Турци,

0631    изгбити и тебе и мене!“

0632    Стојан подби ђога дебелога,

0633    бачи ш њега ћечу и хеђбета:

0634    „Бог т’ убио, Хајкуна ђевојко!

0635    Што ти хоте хеђбе и дукати?

0636    Зар је мало у мене дукатах,

0637    те си добра утрудила ђога,

0638    те ми неће моћи на мејдану!“

0639    Па појаха ђога дебелога,

0640    Хајка узе дора и дукате,

0641    завуче се у гору зелену,

0642    Стојан оде Турке пресретати,

0643    нешће стати друму на планину,

0644    но он сврну у зелено јеље,

0645    док прођоше шездесет Тураках,

0646    и Ћор-Муса на халата куса,

0647    за њим Стојан виче на ђогата:

0648    „Јурун, кардаш, утече каурин!“

0649    Стиже Мусу, посјече му главу,

0650    па све трчи а јурунуз виче,

0651    кога стиже сваком главу диже,

0652    док изгуби шездесет Тураках,

0653    сам остаде лички Мустај-бего,

0654    нешће Стојан бега изгубити,

0655    рад хајтара Хајкуне ђевојке,

0656    но удри га шаком и балчаком,

0657    паде Турчин а Стојан припаде,

0658    савеза му неопако руке,

0659    поведе га пољу Котарскоме,

0660    кад погледа у росне ливаде,

0661    ђе ј’ остала Хајкуна ђевојка,

0662    ал’ је силна војска притиснула,

0663    све барјаци ка моркси облаци,

0664    препаде се Јанковић-Стојане,

0665    мисли Стојан да је турска војска,

0666    па разгледа војску и барјаке,

0667    таман ћаше бега изгубити,

0668    а у Турке јуриш учинити,

0669    позна Стојан Кланчева орлаша,

0670    па крсташа Цмиљанић-Илије,

0671    свилен барјак Сењанин-Ивана,

0672    а чу хуку МочивунеВука,

0673    виђе Стојан да су Котарани,

0674    оде к њима из росне ливаде,

0675    угледа га Кланац из дружине,

0676    па он пушти суру бедевију,

0677    а за њиме остала крајина,

0678    те сретоше Јанковић-Стојана.

0679    Шире руке, у лица се љубе,

0680    ал’ се Кланац пољубит не хоће,

0681    но га гледа мрко напријеко:

0682    „О Стојане, курвино копиле!

0683    Сам што пође у турску крајину,

0684    што ме старца не запита Кланца?

0685    Кунем ти се свачим на свијету,

0686    прегињем те за грло уфатит,

0687    и под ноге ка јагње распршит!“

0688    „Не љути се, мој драги ујаче!

0689    Ја ако сам био у Турћију,

0690    нијесам ти срамоту донио.“

0691    Али Кланац не да говорити:

0692    „Нијеси ми срамоту донио,

0693    нег’ довео Туре гологузо,

0694    а камо ти Хајкуна ђевојка?“

0695    Ал’ испаде Хајкуна ђевојка,

0696    крај ливаде из горе зелене,

0697    води Хајка дора дебелога,

0698    рече Стојан: „Ено ти Хајкуна!“

0699    Хајка Кланцу пољубила руку,

0700    и осталој свој господи редом,

0701    тад’ му стари Кланац говорио:

0702    „Фала тебе, мој сине Стојане!

0703    Имао си за чем погинути.“

0704    Па послаше неколико другах,

0705    пофаташе коње по планини,

0706    покупише главе и оруже,

0707    отидоше Стојанову двору.

0708    Силни шенлук пуче низ Котаре,

0709    сву крајину огањ обузео,

0710    од пушаках и од лубарадах.

0711    Води Стојан Личић Мустај-бега,

0712    у његову студену тавницу,

0713    у којој су шездесет Тураках,

0714    а кад бега Турци сагледаше,

0715    запишћеше како змије љуте:

0716    „Авај нама до бога милога!

0717    Који би не ропства избавио,

0718    и тај ни је ропства допануо!“

0719    Тај ма Стојан врата затворио,

0720    Свадбоваше за неђељу данах,

0721    покрсти се Хајкуна ђевојка,

0722    сама себе име изабрала -

0723    Љубосава Јанковић-Стојана,

0724    па је Стојан вјенча за љубовцу.

0725    Љубосава скуте савијаше,

0726    а Стојану руку целиваше:

0727    „Молим ти се, драги господаре!

0728    Зарад’ среће и моје и твоје,

0729    и за љубав и за вјеру нашу,

0730    дај ти мене о’ тавнице кључе,

0731    да је пустим брата Мустај-бега,

0732    да ми стара утјеши се мајка.“

0733    Стојан тура у џепове руке,

0734    те јој даде о’ тавнице кључе.

0735    „На ти, Љубе, о’ тавнице кључе,

0736    па не пуштај сама Мустај-бега,

0737    но све пушти сужње из тавнице.“

0738    Оде Хајка таваници на врата,

0739    те изведе шездесет Тураках,

0740    и својега брата Мустај-бега,

0741    па довика лагахне бербере,

0742    сужњевима косу обриваше,

0743    и с руку им нокте сарезаше,

0744    па им даде рухо и оруже,

0745    од Турака што су изгинули,

0746    нек су бегу сва на број дружина,

0747    да не иду стидно у крајину.

0748    Јоште Стојан узе бедевију,

0749    те је суру даје Мустајбегу.

0750    Стојану се Турци поклонише,

0751    бијелу му руку пољубише,

0752    и фалу му и дову дадоше,

0753    па весело пољем обрнуше,

0754    невесело Личић Мустај-бего,

0755    низ кобилу објесио брке,

0756    са Стојаном ништа не говори,

0757    но му вели Јанковић-Стојане:

0758    „Што си ми се, шуро, наљутио?

0759    Ако сам ти Хајкуну узео,

0760    дао сам ти суру бедевију,

0761    те је јаши, те освећуј Хајку!“

0762    Отидоше Турци уз планину,

0763    међу собом јесу говорили:

0764    „Да ми ђегођ друму запанемо,

0765    небисмо ли роба поробили,

0766    ал’ каурске главе задобили.“

0767    Ал’ кад мало понапријед били,

0768    ал’ без главах шездесет Тураках,

0769    које бјеше Стојан изгубио,

0770    па кад Турци мртве сагледаше,

0771    трољетна их уфати грозница,

0772    побјегоше Лики без обзира.

0773    И Стојану свати с’ растурише,

0774    оста Стојан с Хајкуном на кулу.

0775    Па да си ми, Србин брате, здраво!

0776    Е такви су наши били стари.

Литература

  • Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

Predrago je preskupo

предраго_је_прескупо.txt · Последњи пут мењано: 2021/05/28 15:35