Симеон Кончаревић
Рођење: око 1700. Карин, Млетачка република Смрт: 26. август 1769. Кијев, Царска Русија Познат као: далматински владика

Симеон Кончаревић (Карин, око 1700 — Кијев, 26. август 1769),¹⁾ далматински владика (1750—1762) у тешким временима унијаћења Срба у Далмацији.

Симеон Кончаревић је рођен око 1700. године²⁾ у Карину³⁾⁴⁾ или Бенковцу⁵⁾ од оца Јована, бенковачког пароха и мајке Павлине. Учио је код свог оца.⁶⁾ Касније се школовао у Задру и Венецији у разним школама.⁷⁾ Постао је 1720. бенковачки парох, а рукоположио га је далматински епископ Стефан Љубибратић.⁸⁾ Био је ревностан у служби и у одбрани православља, које је било угрожено покушајима унијаћења Срба у Далмацији.⁹⁾ Католички бискупи су у то време полагали право да су они надлежни и за православне и да имају право да надгледају и посећују православне цркве и да се мешају у избор и разрешење православних свештеника.¹⁰⁾ Католичка црква је у то време намеравала да искорени православље из Далмације. У пролеће 1728. године Симеон се истакао када је окупио народ и спречио да католички бискуп са два католичка свештеника посети бенковачку православну цркву и тако покаже да је надлежан и за православне.¹¹⁾ Након тога Кончаревића су послали у тамницу, али након неколико месеци по наредби главног млетачког проведитора за Далмацију ослобођен је тамнице.¹²⁾

Након тамнице Кончаревић је био још ревноснији у обрани своје вере, па је потицао остало православно свештенство да заједнички и сложно ослобађају своју цркву католичких насртаја и да покушавају од млетачке владе да добију дозволу да имају далматинског епископа.¹³⁾ Претходног епископа Стефана Љубибратића млетачке власти су протерале 1720. Захваљујући Кончаревићу и дипломатски испослованој дозволи власти сазвана је скупштина православних свештеника 1731. у Бенковцу под његовим председавањем.¹⁴⁾ На тој скупштини била је заступљена сва православна црква у Далмацији и Боки Которској. На тој скупштини донели су закључке да не признају власт и надлежност католичке цркве над православним и да католички свештеници немају право да се мешају у православно богослужење.¹⁵⁾ Осуђивали су посете католичких бискупа православним црквама. Главна одлука је била молба млечанском Сенату да се дозволи избор православног епископа за Далмацију.¹⁶⁾ Власти због дуге опструкције католичког клера нису биле спремне да суштински мењају своју верску политику.¹⁷⁾ Ипак млечански сенат је коначно накратко попустио 1736, када је дао дозволу да се постави православни епископ за Далмацију.¹⁸⁾ Међутим исту одлуку је поништио након само три месеца и великог притиска католичких надбискупа Змајевића и Качића.¹⁹⁾ После тога уследио је период у коме је бес католичке цркве био толико јак да је срушено неколико православних цркви.²⁰⁾ Дошло је до исељавања угледнијих Срба. Народ је био спреман за устанак, али Кончаревић је успео да умири народ и спречи побуну саветујући стрпљење и слање делегације у Венецију.²¹⁾

Српска делегација је 1739. водила успешне разговоре са сенатом у Венецији, па је одмах издана уредба да се не омета православна литургија.²²⁾ Након неког времена ствари су се поново погоршавале. Православни свештеници су били кажњавани глобом или затвором, ако се мало оштрије опиру да признају власт католичких бискупа.²³⁾ Након толико година борбе дошло се до закључка да им млечанска влада неће дати епископа, па су православни свештеници одлучили да без дозволе власти изаберу епископа.²⁴⁾ На Ваведење 2. децембра 1750. године на далматинском Косову окупило се 12 угледних свештеника и за далматинског епископа једногласно су изабрали Симеона Кончаревића.²⁵⁾ Кончаревић се након тога закалуђерио у манастиру Крупа. Упутили су писмо патријарху Атанасију II Гавриловићу молећи га да Кончаревића хиротонише за далматинског епископа.²⁶⁾ Симеона је хиротонисао дабробосански епископ Гаврило 26. септембра 1751. године у Требињу.²⁷⁾ Избором Кончаревића Срби су показали самосвест и спремност да притиском на власт да би се српском народу у Млечанској републици признале верске слободе.²⁸⁾ Као епископ Кончаревић је за кратко време довео у ред организацију цркве, посебно се постаравши да свака црква има свога свештеника.²⁹⁾ Доводио је у ред храмове и радио је на подизању нивоа просвете. Избор Кончаревића за далматинског епископа без дозволе власти изазвао је велико незадовољство католичке цркве, која је вршила притисак на власти.³⁰⁾

Иако је Кончаревић пазио да својим држањем не изазива власти ипак је млетачки провидур априла 1753. добио упуте да га на миран начин уклони из Далмације.³¹⁾ Провидур га је наговорио да се склони са оне стране границе дајући му наду да ће брзо моћи да се врати.³²⁾ Симеон Кончаревић је онда априла 1753. прешао у погранично селу Попину у Лици у Хабзбуршкој монархији.³³⁾ Из Попине је управљао својом епархијом преко архимандрита Никанора Рајевића.³⁴⁾ Он је ту и свештенике хиротонисао. Повремено је по прилици прелазио и на млетачку територију.³⁵⁾ Неколико пута Кончаревић се безуспешно обраћао молбом млечанском сенату. Народ је претио побуном ако се епископу не дозволи повратак, а власт га је онда оптужила да је бунио народ проглашавајући га државним издајником.³⁶⁾ Августа 1759. млечански провидур је издао наређење по коме ће бити строго кажњен свако ко са њим ступи у било какав контакт.³⁷⁾

Још три године Кончаревић је провео у Лици, али био је одсечен од своје епархије. Одлучио је да оде у Русију. За пут у Русију се припремао од 1757. и најпре је послао свога сина у Русију, а онда је и сам боравио у Русији једно кратко време до 1761.³⁸⁾ По повратку врбовао је досељенике за Русију, а када је за то чуло неколико калуђера из Крупе они су заједно са тридесет породица отишли до Кончаревића и онда са њим отишли 1762. у Русију.³⁹⁾ Симеон је отишао у Петропавловски манастир у Кијеву.⁴⁰⁾ Ту се бавио писањем и тада је о црквеним догађајима и збивањима написао летопис.⁴¹⁾ Од руског двора је измолио много црквених књига и црквене одеће и све је то послао у Далмацију.⁴²⁾ Према Никодиму Милашу умро је 23. фебруара 1770,⁴³⁾ а према другим изворима 26. августа 1769.⁴⁴⁾⁴⁵⁾

• Никодим Милаш, Православна Далмација, Нови Сад (1901)
• Матица српска, Одабране биографије, том 5, стр. 25—26
• Епархија далматинска

Simeon Koncarevic