Синови Ђурђа Смедеревца је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

0001    Шетала је Ђурђева Јерина

0002    По својему равну Ђурђевоме,

0003    С десне банде Гордана ђевојка,

0004    А с лијеве слуга Милиславе.

0005    Ма бесједи Ђурова Јерина:

0006    ”О Гордана, мила шћери моја,

0007    Да је закон у земљи нашојзи

0008    Да ђевојке бирају јунаке,

0009    Којега би, синко, изабрала

0010    За твојега друга вјенчанога?

0011    Ето ишту на четири стране –

0012    С једне стране Отмановић царе,

0013    Ту би тебе, синко, дивно било,

0014    У славноме граду Цариграду,

0015    Звала би се царева царица,

0016    Али ме страх и бојим се љуто,

0017    Јер је Турчин, потурчиће ми те,

0018    Да изиђеш из закона свога;

0019    С друге стране дужде од Млетака,

0020    Ту ми тебе, синко, дивно било,

0021    Али ме страх и бојим се љуто,

0022    Латинин је, полатиниће те;

0023    С треће банде Марко за Андријом,

0024    Ал’ су оно старе ајдучине,

0025    Често, синко, иду у ајдуке

0026    И сијеку уоколо Турке,

0027    Остала би брзо удовица;

0028    Што те иште Јанко за Секулом,

0029    Он је лијеп, да му чвора нема,

0030    Да га љешег нема на свијету,

0031    Али му је залуду љепота –

0032    Нека знадеш, мила шћери моја,

0033    Често иде јунак у планину,

0034    Пак с вилама имаде љубави,

0035    Страх је мене и бојим се љуто

0036    Да те не би, синко, оставио

0037    Љубећи се с вилам’ на планину;

0038    И ту би ти, шћерце, дивно било!”

0039    Ал’ говори Гордана ђевојка:

0040    ”О Богу ти, моја мила мајко,

0041    Да је закон у земљи нашојзи

0042    Да ђевојкае бирају јунаке,

0043    Ма то, мајко, није никад било,

0044    А кад би ми и до тогај било

0045    И да је закон у земљи нашојзи,

0046    Ја би, моја мајко, изабрала

0047    Нашу вјерну слугу Милиславу!”

0048    У то рече Ђурађева Јерина:

0049    ”У з’о час ти, синко, на ’м пануло,

0050    Али те је научио бабо,

0051    Који те је давно обећао?”

0052    У то рече Мирисава слуга:

0053    ”Госпођице, Ђурђева Јерино,

0054    Удаји је, удала је с јадом,

0055    Све јој млада у прћију дала,

0056    Све Ђурђево и све Смедерево,

0057    А најпотел и два своја сина!”

0058    Кад то зачу Ђурђева Јерина,

0059    Па уљезе у кулу бијелу,

0060    Па узимље дивит и артију,

0061    Па је танку књигу направила,

0062    Па је шиље граду Цариграду,

0063    А на руке у Отмановића:

0064    ”О мој зете, Отмановић’ царе,

0065    Купи свате, ајде за ђевојку

0066    У неђељу која прва дође,

0067    Е ти други препроси ђевојку!”

0068    Кад је цара књига допанула

0069    Пет стотина свата сакупио,

0070    А пред њима Ђуперлић’ везира

0071    Од простране земље Румелије,

0072    Он ми носи бијела барјака,

0073    У барјаку по мјесеца златна.

0074    А кад до’ше близу Смедерева,

0075    Видио их Деспотовић Ђуро,

0076    Па му слуге тако бесједаху:

0077    ”О, за Бога, драги господаре,

0078    Чиј’ су оно кићени сватови?”

0079    А он им је тако бесједио:

0080    ”Не питајте, моје вјерне слуге,

0081    Но Јерину, драгу љубу моју,

0082    Која ме је старца преварила –

0083    Оно ти је Отмановић царе,

0084    Водиће ми шћерцу за љубовцу!”

0085    У та доба ево ти сватова,

0086    Јерина их дивно дочекала

0087    И љешијем даром даровала,

0088    Даде зету, Отмановић’ цару,

0089    Даде њему од злата кошуљу

0090    И даде му коња и ђевојку;

0091    Поведе је стојну Цариграду,

0092    За то Ђуро ни абера нема.

0093    То вријеме мало постајало,

0094    Постајало за годину дана,

0095    Па ми вели Ђурова Јерина:

0096    ”О Гргуре, да мој мио синко,

0097    Оди зови мила брата твога,

0098    Мила брата, лудога Стефана,

0099    Да идете сестри у пооде

0100    У славноме граду Цариграду,

0101    У свог зета, Отмановић’ цара,

0102    А ја ћу вас изођести дивно,

0103    Да будете љевши од свакога!”

0104    Листо су је ђеца послушала,

0105    Па им вране коње оседлала

0106    И даде им јуначко оружје,

0107    А на главе злаћане клобуке,

0108    За клобуке дван’ест перјаница,

0109    Па ми по’ше у Цариград славни,

0110    У цареве бијеле дворове.

0111    Ма не на’ше Отмановић’ цара,

0112    Него бјеше у лов у планину,

0113    Али на’ше сестру Грдијану.

0114    Дивно их је млада дочекала,

0115    Спремила им коње и оружје,

0116    Брже ђеци софру поставила,

0117    Посједе их у злаћене столе.

0118    Кад је вечер о вечери било,

0119    У то царе из планине дође.

0120    Далеко га млада угледала

0121    А јошт ближе млада сусретала;

0122    Обрну се с десна на лијеву,

0123    Али ђеца у столу цареву.

0124    У то рече лудахни Гргуре:

0125    ”О Бога ти, мила селе моја,

0126    Је ли м’ово како пристануло

0127    Сад сједећи у столу цареву?”

0128    А она му млада говораше:

0129    ”У з’о час ти, брате, пристануло,

0130    Ето пред двор Отмановић’ царе!”

0131    Дивно га је млада дочекала

0132    И врана му коња примовала;

0133    Овако му млада бесједила:

0134    ”Добар дош’о, драги господару,

0135    Јес’ ли каква лова уловио?”

0136    А он јој је тако бесједио:

0137    ”Султанијо, моја љуби драга,

0138    Малога сам лова уловио!”

0139    А она му млада бесјеђаше:

0140    ”О Богу ти, драги господаре,

0141    Ја сам добра лова уловила,

0142    Уловила два Ђурова сина,

0143    Ето ти их за софри господској;

0144    Ако ли се како не вјерујеш,

0145    Ти уљези у нове камаре!”

0146    Он уљезе у нове камаре,

0147    Ал’ му ђеца у столу сјеђаху.

0148    Божу им је помоћ називао:

0149    ”Божа помоћ, два Ђурова сина!

0150    Што сте ми се, ђецо, одоцнили?”

0151    Дивно му се ђеца подигоше

0152    И дивно му мјесто учинише

0153    И са главе скидају клобуке.

0154    У то рече млада Гвардијана:

0155    ”Господаре, Отмановић’ царе,

0156    Сад доведи крвава џелата,

0157    Одма, царе, да их изгубимо,

0158    Јере ће ти царство преузети!”

0159    У то рече Отмановић царе:

0160    ”Немој, љуби, за Бога једнога,

0161    Изгубити два брата рођена,

0162    Него њима очи извадимо;

0163    Кад бисмо их овђе изгубили,

0164    Срамота је и моја и твоја,

0165    Ово би се чуло по краљевства!”

0166    Па објема савезаше руке,

0167    Те им црне очи извадоше,

0168    Циче ђеца, до неба се чује;

0169    На пусте их коње узјахаше,

0170    Справише их преко Румелије.

0171    А кад тамо у планину до’ше,

0172    Паде једном клобук на земљици,

0173    Па Шћепана брата дозиваше:

0174    ”О, Шћепане, да мој мио брате,

0175    Ев’ паде ми клобук са главице!

0176    Ја не жалим златнога клобука,

0177    Него жалим злане перјанице,

0178    А не могу, мој брате рођени,

0179    Од муке ме забољела глава!”

0180    Шћепан брата дивно разабира:

0181    ”Остави се, брате, од клобука,

0182    Не требује ни мене ни тебе,

0183    Нит’ нам служе златне перјанице!”

0184    А кад до’ше близу Смедерева,

0185    Али их коњи пусти заносаху;

0186    Угледа их Деспотовић Ђуро:

0187    ”Ево мене до два моја сина!”

0188    Пак се вранца коња доватио,

0189    Коња шиба да би их сусрио –

0190    Он их види, они га не виде.

0191    Када виђе да очи немају,

0192    Шњиме пође у своје дворове,

0193    Пак дозива своју вјену љубу:

0194    ”Кучко моја, вјерена љубовцо,

0195    Ти си моју ђецу изгубила!”

0196    Пак јој свеза руке наопако

0197    И црне јој очи извадио,

0198    Па побјеже из двора бијела

0199    Да не гледа чудо и грдило –

0200    Шњом ратова девет годин’ дана.

• Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

---

Sinovi Djurdja Smederevca