Смрт лудог Андријаша је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање, Београд 1899-1902.

0001    Чета се је мала подизала,

0002    Од куда се вазда подизала,

0003    Баш од Сења града бијелога.

0004    Пред четом је ајдуче Мијате,

0005    За Мијатом тридесет Сењана,

0006    Отлен чета уз планину пође,

0007    Затраја се за девет година.

0008    Ал’ Мијату лоша срећа била,

0009    Јер је луда брата оставио,

0010    Лудог брата дивног Андријаша

0011    У маленој шици колијевци.

0012    Иде чета и тамо и амо,

0013    Доке дође у поље Косово.

0014    Ту је трудна она починула,

0015    Наред поља чадор разапела,

0016    Вино пију, разговарају се.

0017    Кад се девет напуни година,

0018    Тад Андријаш зове стару мајку:

0019    “Анђелијо, моја стара мајко,

0020    “ Јес’ имала већ којега сина,

0021    “ Него мене млада Андријаша?”

0022    Када га је разумјела мајка,

0023    Троструке је сузе удариле,

0024    И њему је ријеч бесједила:

0025    “ Имала сам од срца порода,

0026    “ Имала сам и другога сина,

0027    “ По имену ајдука Мијата.

0028    “ Ево има девет годиница

0029    “ Да је пошо неђе у планину

0030    “ Да војује и да ајдукује

0031    “ Су његови тридесет Сењана,

0032    “ Нема од њи ни гласа ни погласја.”

0033    Кад то зачу луђени Андрија,

0034    Он дозива своју стару мајку:

0035    “ Ој Богу ти, моја стара мајко,

0036    “ Оседлај ми коња големога,

0037    “ И од’јело што је за јунака,

0038    “ А на коњу што треба путнику,

0039    “ Е ћу поћи горе уз планину,

0040    “ Еда би ми Бог и срећа дала,

0041    “ Да би мога брата наодио.”

0042    Кад га зачу остарела мајка,

0043    Овако му сјетно проговара:

0044    “ Прој се, Андрија, мој нејаки сине,

0045    “ Како ћеш ми поћи у планину,

0046    “ Када немаш но дванаест љета,

0047    “ Нити знадеш ђе ћеш, ни куда ћеш.”

0048    Кад Андрија саслушао мајку,

0049    Руке љуби, а Богом је куми:

0050    “ Пушти мене, моја мила мајко,

0051    “ Ја ћу брата, ако Бог да, наћи,

0052    “ Довешћу га дома на дворове,

0053    “ Ти ћеш имат’ сина големога,

0054    “ А ја сирак брата јединога,

0055    “ Нег ми справи коња големога,

0056    “ И на коња што је за јунака.”

0057    Инако јој бити не могаше,

0058    Оседла му коња големога,

0059    И на коња меће у бисаге

0060    Сву потребу што је за путника.

0061    Кад се дите коња доватило,

0062    Доватило коња и оружја,

0063    За појасом двије пушке мале,

0064    Међу њима крива јатагана,

0065    О рамену сјајна џефердана,

0066    Отлен крену горе уз планину.

0067    Када дође удно Косовога,

0068    Он погледа уз Косово равно,

0069    Пак био шатор угледао,

0070    Уз Косово коња насрнуо,

0071    Трчи брже под чадора д’јете.

0072    Али му је лоша срећа била,

0073    Ево га је чета опазила,

0074    И ајдуку била кажевала:

0075    “Арамбаша, ајдуче Мијате,

0076    “Какав је оно јунак уз Косово,

0077    “Чудан јунак, а на чудна коња,

0078    “Из очи му живи огањ сипа,

0079    “Из ноздрва модар пламен суче,

0080    “ Све се поље једнак замаглило

0081    “ Од њиове силеи брзине.”

0082    Кад је Мијат дружбу саслучао

0083    Овако је њима говорио:

0084    “ Ој Богу ви, тридесет ајдука,

0085    “ Одбројте се десетак момака,

0086    “ Запаните кланцем покрај пута,

0087    “ Не би ли ви Бог и срећа дала,

0088    “ Да Турчина жива уватите.”

0089    Када њега чета саслушала,

0090    Одвоји се до дванаест друга,

0091    Попадаше покрај друма пута.

0092    На њих момче јадно нагазило,

0093    И оћаху да увате жива.

0094    Ал’ се момче не да уфатити,

0095    Него бјежи тамо и овамо.

0096    Шест ајдука с коњем погазио,

0097    А шестину у шатор угнао.

0098    Ка виђеше Сењани јунаци,

0099    Завикаше из грла бијела:

0100    “ О Богу ти, наша арамбашо,

0101    “ Дед примакни оку џевердана,

0102    “ Гледај згодит’ оно Туре младо,

0103    “ Не би ли га с коњем раздвојио.”

0104    Када Мијат саслуша дружину,

0105    Брже скочи, џевердан докучи,

0106    Земљи паде, пушки огањ даде,

0107    Те погоди млада Андријаша,

0108    Пола мртав на земљу пануо.

0109    Онда Мијат зове Сењанине:

0110    “Пођ’те к њему, моја браћо драга,

0111    “Ако жива њега застанете,

0112    “Питаћете, не заборавите,

0113    “Од кога је рода и племена,

0114    “Како ли се зове по имену.”

0115    Брже су га дружба послушала,

0116    Она трчи рањену јунаку,

0117    Ал’ јоч јадан бјече у животу.

0118    Тад га један од њи запитува:

0119    “Ој Богу ти, момче непознато,

0120    “Којега си рода ал’ племена?”

0121    Јеком јекну млади Андријашу:

0122    “Прођи ме се, незнани јуначе,

0123    “Ја сам јадан сасред Сења града,

0124    “Исти братац ајдука Мијата.

0125    “Но за Бога, моја браћо драга,

0126    “Ако зната Бога вјеровати,

0127    “Ако знате ајдука Мијата,

0128    “И ако га очима видите,

0129    “Кажите му да сам погинуо,

0130    “Погинуо удно Косовога,

0131    “Њега тражећ’ , али га не нађох.”

0132    Кад ајдуци ријеч саслушаше,

0133    Отидоше, Мијату казаше:

0134    “Зло ти јутро, Мијате ајдуче,

0135    “Оно није турско момче младо,

0136    “Но се каже сасред Сења града,

0137    “Исти братац ајдука Мијата,

0138    “Ране своје увежива пасом,

0139    “Јеком јечи, а нас заклињаше,

0140    “Ако тебе ђегод увидимо,

0141    “Да кажемо да је погинуо

0142    “Тебе тражећ’ кроз гору зелену.

0143    Када зачу ајдуче Мијате,

0144    На лаке је ноге устануо,

0145    Па довати двије срмалије,

0146    Међу њима јатагана ножа,

0147    Брже трчи рањену јунаку.

0148    Кад га виђе, одма га познаде,

0149    Сузе проли, а ријеч изусти:

0150    “Бог т’ убио, мој брате Андрија,

0151    “Када виђе да ћеш погинути,

0152    “Што не каза ко си и од куд си?

0153    “Него казуј, ако Бога знадеш,

0154    “Јесу л’ , брате, ране од видања,

0155    “Ил’ су ране од смрти немиле.”

0156    Мијат збори, а слуша Андрија,

0157    Грлом јекну до неба се чује:

0158    “Да ти ли си, мој брате Мијате,

0159    “Благо мени данас и довијек,

0160    “Кад сам тебе очима видио

0161    “Приђе но сам душу испустио.

0162    “Нијесу ми ране од видања,

0163    “Него, брате, од тешка умора.

0164    “ Него бјежи двору бијеломе,

0165    “ Те ућеши нашу стару мајку,

0166    “ Не казуј јој да сам погинуо,

0167    “ Да јој не би срца уцв’јелио.”

0168    То изусти, а душу испусти.

0169    Циче Мијат као горски вуче:

0170    “Авај, рече, до Бога једнога

0171    “Како ћу већ живјет’ на свијету

0172    “ Од укора свога и другога

0173    “ Да погубих брата рођенога.”

0174    Пак извади двије пушке мале,

0175    Објема је чарке натегао,

0176    Обје једном у прси сасуо,

0177    Ни земља га жива не шчекала,

0178    Мртав паде брату на прсима.

0179    Кад виђеше несретни Сењани,

0180    Наопако барјак зађенуше,

0181    Отидоше Сењу кукајући,

0182    Јер им неста више четовање,

0183    Четовање и ајдуковање,

0184    Однијеше два мртва јунака.

0185    Када их је мајка упазила,

0186    Пред очима оба мртва сина,

0187    Врисну стара канда бјеше млада,

0188    Од јада се старост пренеможе,

0189    Доље паде, више не устаде.

0190    Стаде лелек сењански делија,

0191    Плач и жалост сењанскије жена.

0192    Сењани их дивно укопаше,

0193    А Сењанке тужбом попратише,

0194    Сву тројицу у гробу једноме,

0195    Над гробом им цркву саградише,

0196    Подно нога ружу посадише,

0197    Покрај гроба воду наврнуше:

0198    Ко је старац, нек’ иде у цркву,

0199    Ко је жедан, нека воде пије,

0200    Ко је румен, нек’ руже мирише,

0201    Све пред душом два брата рођена.

• Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање, Београд 1899-1902.
• Пјесме јуначке најстарије и средњијех времена, књига шеста, Београд, 1899.

---

Smrt ludog Andrijasa