Смрт Јаноте Диклића је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

Два Турчина, Соко Кариман и Агршић Алија, се договарају како ће задобити почаст турског цара убијањем Срба. Долазе на замисао да нападну Диклића чардак и то тако што ће да скупе „Арнауте љуте“ у Арнаутској (Албанији). Турци долазе и опсједну чардак, који је слабо брањен. Јанота Диклић долази и видећи да је Турака много, изазива неке на двобој, али они бјеже и он их тако неколико побије. На крају га један Турчин погоди иѕ џевердана и убије га. Ипак, Јанковић Стојан потјера преосталог вођу Турака Агршић Алију, и онда се врати да растјера и остале код чардака.

0001    Вино пије Соко Каримане

0002    И с њим пије Агршић Алија.

0003    Ал’ беседи Соко Каримане:

0004    „Наш даиђа, Агршић-Алија,

0005    Што су наши стари цару бољи били

0006    И што и је царе боље призивао?”

0007    Ал’ беседи Агршић Алија:

0008    „Ој, Бога ти, Соко Каримане,

0009    Кад ме питаш, оћу да ти кажем!

0010    Што су наши стари цару бољи били

0011    И што и је царе боље призивао ─

0012    Ср’ске су главе наножи носили

0013    И пред цара живе износили!”

0014    А беседи Соко Каримане:

0015    „Ајде, море, Агршић Алија,

0016    Да идемо Арнаутској горе,

0017    Да купимо седам танки шајки,

0018    Седам шајки Арнаута љути,

0019    Да идемо Диклића чардаку,

0020    Да бијемо Диклића чардака,

0021    Да бијемо на све четир’ стране,

0022    Да носимо и ми ср’ске главе

0023    На ножеви пред цара нашега!”

0024    Одговара Агршић Алија:

0025    „Ја, мој брате, Соко Каримане,

0026    Ја ћу на то врло тешко поћи,

0027    Јер су Србљи змајеви огњени,

0028    А Диклић је јунак од мегдана,

0029    Потопиће наше танке шајке

0030    И побити јаничаре Турке!”

0031    Ал’ беседи Соко Каримане:

0032    „Не бој ми се, Агршић Алија,

0033    Скупићемо јаничаре љуте,

0034    Који нема ни оца ни мајке,

0035    А за своју и не мари главу!”

0036    Превари се Агршић Алија,

0037    Превари се, уједе га гуја

0038    Па пођоше Арнаутској горе,

0039    Сакупише седам танки шајки,

0040    Седам шајки Арнаута љути,

0041    Који нема ни оца ни мајке,

0042    А за своју и не мари главу,

0043    Пређоше Диклића чардаку;

0044    Три се шајке уватиле сува,

0045    Пробијају Диклића чардака,

0046    Четир’ шајке крају пертерују,

0047    Ал’ се трже Усув дели Раде,

0048    Па он пуче шибом и лубардом,

0049    Те утопи четир’ танке шајке.

0050    Што се шајке уватиле сува,

0051    Пробијају Диклића чардака,

0052    Пробијају са све четир’ стране.

0053    Стаде Раде прегледати друштво,

0054    Па беседи Усув дели Раде:

0055    „Авај мени и до Бога мога,

0056    Та од моји три стотине друга

0057    Нема више него триест друга,

0058    И ово је јадно израњено;

0059    И мене су мало обранили ─

0060    Да ми није око срца крвца,

0061    Ој, вид’ла би се ђигерица бела!

0062    А не чудим се што помоћи немам,

0063    Већ што нема Диклића Јаноте ─

0064    Та, Јаноте, жив те Бог убио!”

0065    Тек што Раде у речи бијаше,

0066    Ал’ се дигле магле и праови

0067    Од Диклића, града бијелога,

0068    Засија се перо на Јаноти,

0069    Са њим иде дванаест катана.

0070    Он подвикну, ђога се помами:

0071    „Ао, Раде, моје очи чарне,

0072    Јесу л’ теби досадили Турци?”

0073    Ал’ беседи Усув дели Раде:

0074    „Господару Диклића Јанота,

0075    Та нису ми досадили Турци,

0076    Већ од моји три стотине друга,

0077    Нема више него триест друга,

0078    И ово јадно израњено;

0079    И мене су мало обранили ─

0080    Да ми није око срца крвца,

0081    Вид’ла би се ђигерица бела!”

0082    Ал’ повика Диклића Јанота:

0083    „Та, оћу те данас осветити,

0084    Макар моју пожелио главу,

0085    Већ ми кажи, Усув дели Раде,

0086    Можеш ли ми познавати Турке?”

0087    А беседи Усув дели Раде:

0088    „Господару Диклића Јанота,

0089    Не могу ти познавати Турке,

0090    Већ ти могу право казивати

0091    Како Турци из гомиле вичу

0092    Поименце најбоље војводе ─

0093    Једно јесте Соко Каримане,

0094    А друго је Попрженовићу,

0095    А треће је ага Алилага,

0096    Четврто је Османага стари,

0097    Пето јесте Туре Мркобраде,

0098    Шесто јесте Туре Каизлија,

0099    Седмо јесте Никола Надбалта,

0100    А осмо је Туре Алилага

0101    На брњици, коњу маленоме,

0102    Маленоме, врло коснатоме,

0103    Та коса му у копите дира;

0104    Још много сам слушао имена,

0105    Али нисам упамтит’ могао!”

0106    Кад то зачу Диклића Јанота,

0107    Он подвикну, ђога се помами:

0108    „Ајд’ на мегдан, Попрженовићу,

0109    Ајд’ на мегдан ако жена ниси ─

0110    Лако ти је с децом војевати,

0111    Ал’ ајд’ баби на мегдан јуначки!”

0112    Он подвикну, ђога се помами,

0113    Па истиште Туре из Турака,

0114    Па састиже, па одсече главу.

0115    Па се враћа натраг међу Турке,

0116    Те он виче агу Алилагу:

0117    „Ајд’ на мегдан, ага Алилага,

0118    Ајде, море, ако жена ниси ─

0119    Лако ти је с децом војевати,

0120    Но дед’ баби на мегдан јуначки!”

0121    Он подвикну, ђога се помами,

0122    Па истиште Туре из Турака,

0123    Састиже га, па одсече главу.

0124    Па се враћа натраг међу Турке,

0125    Па изива Соко Каримана:

0126    „Ајд’ на мегдан, Соко Каримане,

0127    Ајде, море, ако жена ниси ─

0128    Та лако је с децом војевати,

0129    Ал’ ајд’ мени на мегдан јуначки!”

0130    По подвикну, ђога се помами,

0131    Те истиште Турчин-Каримана,

0132    Састиже га, те одсече главу.

0133    Па се враћа натраг међу Турке,

0134    Па он виче Ос[м]анагу старог:

0135    „Ајд’ на мегдан, Турчине Османе,

0136    Брже море, ако жена ниси ─

0137    Лако ј’ било с децом војевати,

0138    Ал’ дед’ са мном, Диклића Јанотом!”

0139    Он подвикну, ђога се помами,

0140    Па истиште Турчина Османа.

0141    Па састиже, одсјече му главу.

0142    Па се враћа натраг међу Турке.

0143    Па изива Туре Мркобраде:

0144    „Ајд’ на мегдан, Туре Мркобраде,

0145    Ајде брже, ако жена ниси ─

0146    Лако ј’ било с децом војевати,

0147    Ал’ ајд’ мени на мегдан јуначки!”

0148    Он подвикну, ђога се помами,

0149    Па истиште Туре из Турака.

0150    Па састиже, па одруби главу.

0151    Па се враћа натраг међу Турке.

0152    Те он зове Туре Алилага,

0153    На брњици, коњу маленоме,

0154    Маленоме, врло коснатоме,

0155    Та коса му у копите дира:

0156    „Ајд’ на мегдан, Туре Алилага,

0157    Ајде Туре, ако жена ниси ─

0158    Та лако је с децом војевати,

0159    Ал’ ајд’ баби Диклића Јаноти!”

0160    Па истиш[т]е Туре из Турака.

0161    Па састиже, те одсече главу.

0162    Ал’ повика Агршић Алија:

0163    „Шта сте стали, Дренопољци Турци,

0164    Шта сте стали, окаменили се,

0165    Тај ће нама свима главе доћи!”

0166    Па потеже свога ђевердана,

0167    Те он згађа Диклића Јанота;

0168    На зло га је место ударио,

0169    Баш у чело, међу очи чарне ─

0170    Чело пуче, очи искочише,

0171    Јунак паде у зелену траву,

0172    А Агршић натеже бегати.

0173    Окупи га Јанковић Стојане,

0174    На Талви, коњу големоме,

0175    Гонио га до горе зелене

0176    Док и тама ноћна не обвлада,

0177    И утече Агршић Алија.

0178    Љуто куне Јанковић Стојане:

0179    „Талва, коњу, ноге те болеле,

0180    Чарна горо, не зеленила се,

0181    Тавна ноћи, нек’ те Бог убије,

0182    Зашт’ одбрани душманина мога

0183    И убицу господара мога!”

0184    Па се враћа натраг међу друштво,

0185    Заче сећи све остале Турке

0186    Да освети господара свога,

0187    Господара Диклића Јаноту.

• Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

---

Smrt Janote Diklica