Корисничке алатке

Алатке сајта


српска_народна_одбрана

Српска народна одбрана

Српска народна одбрана (СНО), српска патриотска организација основана на Видовдан 28. јуна 1914. године у САД. Први предсједник СНО био је Михајло Пупин. Организација је била врло активна у прикупљању помоћи за српски народ и слању 17.000 добровољаца у српску војску током Првог свјетског рата. У међуратном периоду практично неактивна, поново је основана 1941. и радила је на организацији српства у САД, унаточ активном ометању са многих страна. И након рата је настављен рад на окупљању српства и указивању на праву истину о Другом свјетском рату у Југославији.

Балкански ратови и Први свјетски рат

Након завршених Балканских ратова, српска емиграција у Америци добија нови потстрек за организовање и окупљање. Побједа Србије и Црне Горе над Турском није остала незапажена у хришћанској Америци. Ускоро затим долази до Првог свјетског рата у коме опет Србија и Црна Гора воде тешке борбе на домаћим огњиштима. И као што су Балкански ратови усталасали редове америчких Срба, тако је и овај свјетски рат подигао наде да ће донети ослобођење и уједињење свих српских земаља у једну јединствену српску државу. Нико тада међу Србима у Америци није ни сањао о неком уједињењу са Хрватима, из простог разлога што су Хрвати били на страни Централних сила.

Просјечна старост нашег емигранта у предвечерје Првог светског рата била је од 25 до 30 година. Дакле, то је била једна млада и снажна емиграција, пуна воље и полета. Међу тадашњим Србима био је приличан број познатих српских интелектуалаца, међу којима се нарочито истицао својом научном репутацијом и родољубивим радом професор Михаило Пупин. У јулу 1914. оснива се Српска народна одбрана у Америци са седиштем у Њујорку. За предсједника СНО био је изабран Михаило Пупин.

Ускоро после свог конституисања, Српска народна одбрана образовала је Мјесне одборе по свим главним мјестима САД, њих 83 укупно. Поред ових локалних огранака Српске народне одбране, било је око 180 других патриотских друштава, која су помагала рад Централног одбора у Њујорку. Значи, да је читаво америчко родољубиво Српство давало своју пуну подршку Српској народној одбрани и њеном пожртвованом раду на прикупљању материјалних средстава за српске рањенике и сирочад. Од почетка рата па до септембра 1917. године, Српска народна одбрана сакупила је $554,445.02 долара, суму, која је у оно време значила врло много. Осим тога, Српска народна одбрана успјела је да сакупи више стотина сандука нове и половне робе, која је одаслата браћи у отаџбину.

Српска народна одбрана није се зауставила само на овоме. Поред хуманог рада она је истодобно радила и на организовању добровољачких одреда за Солунски фронт. На овоме послу она је урадила врло много. У прво време, пре него што ће Америка ући у рат, Српска народна одбрана је слала добровољце преко Канаде, која се, као део Британског царства, већ налазила у рату. Иако је овај посао био илегалан, јер се званично Америка још није налазила у рату, она је то гледала кроз прсте и благонаклоно, обзиром да су симпатије Америке од првог часа биле на страни сила Антанте. На овај илегалан начин (преко Детроита и Канаде) отишло је на фронт више стотина српских добровољаца. Уласком Америке у рат услови за прикупљање и одашиљање добровољаца много су се измјенили и знатно поправили. Више се није морало радити кришом, јер је сада и званична Америка ишла на руку мисионарима Српске народне одбране, који су обилазили сва српска насеља по Америци и организовали добровољачки покрет. И српске гусле су одиграле не малу улогу у овом послу. Народни гуслар Петар Перуновић неуморно је обилазио насеља и борбеном пјесмом инспирисао младе Србе да крећу у добровољце.

Од почетка Првог светског рата па до његовог завршетка, отишло је што илегално што легално преко 17.000 српских добровољаца на Солунски фронт. Овде се мора нарочито истаћи једна чињеница, а то је да је и овај добровољачки покрет као и онај за Балканских ратова, био искључиво српског обележја. О некој Југославији или Југословенству као идеји водиљи није било ни ријечи.

Постепени прелаз са српске на југословенску линију, којом се све више кретала званична политика српске владе, није могао остати без утицаја на став Српске народне одбране у Америци. Следствено томе, Срби на челу са СНО и других амерички српских организација, а с њима и већина америчких Срба, прихватили су идеју братства са Хрватима. Тако и читав национално-политички живот Срба у Америци скреће у југословенском правцу.

Други свјетски рат

Капитулацијом Југославије априла 1941. амерички Срби су предузели хитну акцију да оснују један комитет за помоћ народу у Југославији. Они су ово учинили у заједници са америчким Хрватима и Словенцима. Иницијатива за ово потекла је од стране Српског народног савеза. Тада се вјеровало да ће Срби, Хрвати и Словенци заједничким наступом, кроз уједињену хуману акцију, допринети много више окупираној земљи него што би то био случај у појединачним подухватима. У ову сврху управа Српског народног савеза добила је дозволу од Стејт Департмана у Вашингтону да може да сакупља новац и одмах отпочела са великом кампањом широм Америке. Прилоге је убирала под именом “Америчко-Српског Централног Одбора”. Амерички Хрвати и амерички Словенци такође су предузели нешто у истом смислу. После шест мјесеци рада, састали су се претставници поменутих организација у Питсбургу где је констатовано да су Срби сабрали 53,000 долара, амерички Хрвати, иако бројно три пута већи, свега 600 долара, а Словенци око 1,000 долара. То су били плодови 6-месечног рада у овој заједничкој акцији. Колико су унели искрености и љубави у овај посао Срби, Хрвати и Словенци најбоље доказује величина сакупљених прилога. Након овога, дошавши до уверења да је сваки даљи заједнички рад са Хрватима бесмислица, управа С.Н. Савеза наставила је са радом самостално обавјестивши чланство по насељима о чињеницама. Прикупљену своту од 53,000 долара Српски народни савез је утрошио у одашиљању пакета српским заробљеницима у Немачкој преко Америчког Црвеног Крста и касније преко Српске народне одбране.

Покрет отпора српског народа под Михаиловићем одјекнуо је изванредно међу америчким Србима. Послије депресије која је била обихватила америчко Српство након капитулације Југославије, покрет отпора испунио је срца свих овдашњих Срба поносом и новом вјером. У почетку су чак и амерички комунисти поздравили појаву Михаиловића и били врло активни у пропаганди за њега. На Светосавском конгресу у Детроиту, напримјер, могла се видети над бином огромна слика Михаиловића са многобројним паролама унаоколо. Испод слике, са бине, комунистички и прокомунистички говорници величали су Михаиловића и његову борбу, да га ти исти људи, касније, бесомучно нападну кроз штампу и на зборовима. У данима Михаиловићевог успона, амерички комунисти су били направили значке са ликовима Михаиловића, Тимошенка и Мак Артура, као херојима борбе против тираније. Ускоро потом ти исти људи су отпочели са кампањом против Михаиловића. Родољубиво америчко Српство, међутим, остало је до краја досљедно у својој привржености и симпатији према Михаиловићу. За родољубиво америчко Српство Михаиловић је био и остао симбол борбе српскога народа за слободу. Па ипак, иако је све више постајало јасно да су у покрету отпора ангажовани само Срби, америчко Српство још увек је било на југословенској линији. То ће трајати све до првих вијести из отаџбине које говоре о незапамћеним усташким зверствима.

Долазак Јована Дучића

У љето 1941. стигао је из Мадрида у Америку познати српски пјесник и дипломата Јован Дучић. Убрзо по његовом доласку отпочињу припреме за независну српску борбу. Око Јована Дучића почели су да се прикупљају људи од способности, ауторитета и родољуби из Чикага и околине. Борба Срба са једне, и хрватско издајство и покољи са друге стране, припремили су једно ново расположење код америчког Српства. Вести језиве, скоро невероватне, сустизале су се, а са њима у грудима америчких Срба расли гнев, бол и огорчење. Акција Јована Дучића, који је визионарски наслућивао шта ће се догодити у раскомаданој земљи, постајала је све популарнија и ближа америчком Српству. Ужасни догађаји у отаџбини давали су јој све силнијег маха, а Јовану Дучићу све више права у ономе што је проповедао и говорио.

Дучићева идеја била је да се по угледу на предратни Српски културни клуб у Београду, оснују по Америци слични српски клубови који би читав политички и национални живот америчких Срба упутили у правцу борбе коју је српски народ водио у земљи против њемачког окупатора и хрватских усташа. Међутим, пријатељи и сарадници Дучићеви сугерисали су му да се уместо клубова оснује Српска народна одбрана, као организација која је у Првом светском рату учинила велике услуге српској борби. Идеју Српске народне одбране Дучић одмах прихваћа и почиње ватрено да је проповиједа.

У то вријеме вести о масакрирању Срба у “независној” Хрватској постају све одређеније и све ужасније. Четвртог новембра 1941. године “Американски Србобран” излази у црном оквиру за запањујућим документима о хрватским злочинима. Под великим насловом преко цијеле стране “Американски Србобран” доноси изјаву ерхиепископа од Кантеберија, поглавара Англиканске цркве у Енглеској, који тврди, према извештајима Српске православне цркве, да је у “независној” Хрватској само до почетка августа 1941. године масакрирано преко 180.000 Срба.

То су биле поразне вијести из отаџбине, које су наши лондонски кругови прикривали. Ово је изазвало разумљиво огорчење и револт америчког Српства. Више није било сумње у њихову истинитост, ни у то да је “братство” са Хрватима и заједничка велика држава била једна страшна српска гробница. Родољубиво америчко Српство које је до тих дана вјеровало у братство Хрвата, остало је запрепашћено пред ужасном стварношћу која му је пукла пред очима.

Поновно оснивање СНО 1941, проглас и начела

У тим околностима, долази до поновног оснивања Српске народне одбране у Америци, 13. новембра 1941. у црквеном дому на 1905 Вест Шилер Стрит у Чикагу. Тога дана је основана СНО у Америци и обиљежено је једно ново раздобље борбе коју је америчко Српство водило у току два свјетска рата. На оснивачкој скупштини изабрана је привремена управа са Михаилом Дучићем на челу. Проглас и програм Српске народне одбране по оснивању је дат испод.

Проглас

Цитат: Цело просвећено човечанство, изложено је данас највећем и најстрашнијем искушењу, у једној страховитој борби, у којој сви народи којима су име и понос одувек били највећа светиња, стоје пред потпуним уништењем од стране грубих диктатора који су ставили насиље изнад права, и тиранију изнад демократије.

Никада у историји човечанства није било таквих страховитих покоља невиних и незаштићених народа, какве данас спроводе ови насилници и њихови најамници. Никада пре нису начела слободе свих народа, самоопредељење и самосталност, била у толикој мери угрожена као што су данас. Милиони слободних народа подвргнути су ропским и најнечовечнијим патњама. Међу овим народима налази се и наш српски народ.

Демонски планови Хитлера и Мусолинија и њихових најамника, угрозили су опстанак демократских народа у тој мери, да је данас више него икад потребан један заједнички, добро смишљен и израђен план за њихов отпор.

Ми Срби овде рођени, грађани или неграђани ове земље, позвани смо, подједнако са осталим демократским народним групама, да учествујемо у борби за опстанак демократских принципа Америке и права свих осталих угрожених народа у свету. И ми Срби који смо у Америци, дужни смо да достојно допринесемо свој удео у будућој заједничкој победи.

Најскорији и најпоузданији извештаји о страховитим покољима у земљи наших отаца захтевају од сваког америчког Србина у чијим жилама тече иста српска крв, да се одазове овоме прогласу и позиву Срба на окуп. Јер не смемо и не можемо нипошто прећи преко најкрволочнијих и најнечовечнијих покоља у историји света, који су извршени и врше се бездушно, над стотинама хиљада невиних српских жртава од стране окупаторских сила и домаћих хрватских изрода и издајника.

Њихов тако систематски спремљен план за потпуно уништење Српства и православља, а нарочито у такозваној независној Хрватској, налаже сваком истинском Србину да учествује у заједничкој акцији на остварењу једне врло потребне и јаке српске организације у Америци. Кроз ову организацију, ми, као слободни амерички грађани морамо уложити све што можемо и што имамо, па чак и своје животе, а поготово морамо показати своју пуну лојалност овој земљи и осталим савезницима у борби за потпуно уништење хитлеризма, нацизма, фашизма и усташтва.

Обзиром на ово судбоносно доба и на неизмерне жртве милиона народа: Велике Британије, словенске Русије, Срба, Пољака, Чеха, Грка и осталих савезника, као и обзиром на нашу лојалност према демократским принципима Америке и према њеном великом вођи, претседнику Рузвелту, ми Срби у Америци обавезно се удружујемо у организацију, која једино може да успешно допринесе део сарадње Српства као целине за општу ствар и за општи демократски идеал…

Начела

Цитат: 1) Српска народна одбрана у Америци стоји лојално уз Сједињене Државе Америке, америчку конституцију и председника Рузвелта и помагаће безусловно сваку његову акцију за одбрану Америке и за пораз диктаторских сила.

2) Српска народна одбрана у Америци помагаће морално и материјално српски народ у Отаџбини.

3) Српска народна одбрана у Америци прикупљаће новчану и другу помоћ за витешку српску војску и славне српске четнике, који данас са надчовечанским напорима дају најдостојнији пример, како се ваља борити за свој народ, своју државу и свога краља.

4) Српска народна одбрана у Америци радиће на учвршћивању и одржавању пријатеских веза између америчке демократије и наше поробљене и у крви огрезле отаџбине и сарађивати са америчким и савезничким организацијама и установама, које раде за исту сврху и у истом правцу.

5) Српска народна одбрана у Америци даваће свету нужна и објективна обавештења о херојској борби српског народа за очување своје слободе и својих земаља и бранити неоспорна етничка и историјска права Срба на Балкану. Такође, она ће настојати да упозна српски народ са демократским начелима и великом културном и економском снагом Сједињених Америчких Држава, као и са великом љубављу овога народа за успехе српског оружја у заједничкој борби.

6) Српска народна одбрана утицаће кроз своје Месне одборе: да се Срби у Америци, у својим мођеусобним односима, држе начела узајамне трпељивости, узајамне помирљивости и узајамног братског помагања, као што је то увек бивало у критичним данима, а такође, настојање да пружи братску сарадњу свим постојећим српским верско-националним и културно-просветним организацијама и установама у Америци, које већ годинама раде за општу српску ствар.

Срби и Српкиње,

Света је дужност сваког Србина који ступи у Српску народну одбрану, да уложи и жртвује себе без и најмањег оклевања у борби за свеопшти идеал слободе и људских права целог човечанства, и да кроз Српску народну одбрану, уједињени као српски народ, посведочимо своју славну историску прошлост, увек везани за највиша начела хришћанства и цивилизације.

За Великог Председника Рузвелта и нашу нову домовину Америку, за Краља Петрa Другог и стару Отаџбину!”

СНО током Другог свјетског рата

Оснивање Српске народне одбране у Америци изазвало је двојаку реакцију. На једној страни амерички родољуби прихватили су СНО са одушевљењем и неподјељеним симпатијама. Оснивање СНО дошло је као олакшање иза година лутања и неодлучности око југославенства, као рјешење послије једне очајне недоумице. Оснивање Српске народне одбране у Америци значило је потврду родољубима да ће борба коју су повели српски четници и други родољуби у Отаџбини бити помогнута свим расположивим средствима. На другој страни оснивање СНО изазвало је жестоку реакцију свих непријатеља Српства. Комунисти, Хрвати, тзв. Југословени и најзад неки љевичари из тадашњег Стејт Департмана, нашли су се удружени у борби против Српске народне одбране и дејствовали сваки на свом пољу, као по договору.

Комунистичка кампања против СНО постала је нарочито бесомучна после вести о сукобима на терену између Михаиловића и Тита. Као заштитиница ђенерала Михаиловића и српских четника, Српска народна одбрана је морала да издржи борбу не само против релативно мале групе комуниста око “Слободне Речи”, него исто тако и против свих америчких комуниста са којима су ови први били удружени преко гледишта и идеја. Тако се напримјер комунистички “Дејли Воркер” обарао врло често на ђенерала Михаиловића и Српску народну одбрану као његову заштитницу пред америчком јавношћу.

Стожер свих комуниста и љевичара словенског поријекла у Америци био је Луј Адамич, познати новинар и публициста. Сматран за стручњака за Балкан, наносио је велику штету српским интересима у САД и у отаџбини својим дјеловањем. Адамич се није ограничио само на бору против ђенерала Михаиловића и СНО. Он је директно настојао да преко својих једномишљеника у Стејт Департману спречи даље излажење “Американског Србобрана” да би онемогућио даљу акцију Српске народне одбране.

Али комунисти и неки нису били једини непријатељи Српске народне одбране. Амерички Хрвати, окупљени око својих листова и својих католичких свештеника, придружили су се овим нападима. Кад је требало ударити на Србе они нису бирали средства. Исконска мржња према Србима везивала је подједнако и мачековце, и франковце, и усташе, па су сви они према Србима иступали солидарно.

Југословенска влада у Лондону, од првог дана свога бијега из земље трудила се да прикаже иностранству неку тобожњу истовјетност судбине која је задесила Југословене: Србе, Хрвате и Словенце, после Хитлеровог упада у Југославију. Сви Владини напори и кораци били су усмјерени у томе знаку. Иако су чланови Владе знали право стање у отаџбини, иако су били добро обавјештени о усташким звјерствима на једној и о борби српског живља под Михаиловићем на другој страни, они су затварали очи пред тим фактима и иностранству пружали бајке о борби “југословенског” народа. Српске тековине и српску борбу разводњавали су југословенством, да би пред иностранством ту борбу претставили као ратни напор Југославије, солидарне против њемачког нападача у свим својим дијеловима. У ту сврху Влада је чак формирала по злу познати “Југоцентар” у Њујорку и на њега потрошила огромну суму новца. Остала је касније код америчких Срба само јена рђава успомена на југоцентраше и неке мисионаре, који се попут Боже Марковића, некадашњег министра Југославије, нису стидели да кажу: “нека Хрвати покољу још 360.000 Срба само нека победи идеја Владе”. (“Американски Србобран”, од 13. августа 1942).

У самој Југославији, Илија Трифуновић-Бирчанин је изабран за предсједника Народне одбране. Иако се Југославија налазила пред нападом Њемачке и других држава осовине, југославенска влада је са неповјерењем гледала на Трифуновићев рад на оснивању локалних одбора Народне одбране. Након преврата од 27. марта, у који је био умјешан и Трифуновић, дошла је брза априлска катастрофа Краљевине Југославије. Трифуновић се нашао у Колашину, одакле је одмах почео са организацијом отпора. Ухапшен је потом од Италијана и пребачен у Сплит, одакле је у потаји наставио са радом, иако тешко болестан. Током 1942. након изгона комуниста из Црне Горе и Србије, Бирчанин и Драгољуб Михаиловић су се сусрели у рејону Гацка, и сложили се око даљег развоја борбе против окупатора.

У Пустопољу су донесени важни закључци за будућу акцију и одређена су права и дужности свих команданата. Том приликом наважнији предмет разговора је био план како да се четничке снаге дочепају јадранских обала и прилаза мору, да би се у даном часу створили мостобрани за искрцавање савезничких трупа. Извођење овог плана било је повјерено Илији Трифуновићу. Дража је о том извјестио владу и савезнике, као и о функцији коју је повјерио Трифуновићу. Стога је једна подморница на Корчули превезла за Илију радиостаницу, технички материјал и новчана средства. Војвода Трифуновић је извођење ове мисије повјерио војводи Момчилу Ђујићу. А да би овог оспособио за ову акцију, наредио је концентрацију босанских и херцеговачких снага из Западних крајева, са великим бројем официра из Србије.

Док су тешке борбе биле у јеку Илија Бирчанин је све више слабио. Све до посљедњег дана није хтио да легне, све до последњег дана је примао извештаје и издавао наређења за акцију. Издахнуо је радећи и са једним извештајем у руци. Тако је завршио свој живот велики српски борац и последњи предсједник Српске народне одбране у отаџбини, а са њим је завршила живот и СНО у отаџбини.

СНО након Другог свјетског рата

СНО је и након Другог свјетског рата наставила на окупљању српског народа у САД. Након заоштравања односа САД и СССР крајем 40-их година 20. вијека, постало је јасно да је став СНО према комунистичком дјеловању у Југославији током Другог свјетског рата био исправан. Дошло је и до одређеног приближавања са представницима владе у Лондону, када је постало јасно и то да су комунисти са серијом превара на изборима и драконским законима практично приграбили власт у земљи и укинули демократију.

СНО је наставила да пружа помоћ српском народу у иностранству, и у Југославији током ратова 1991-1995. и 1999, и у мирно доба. Послата је помоћ и током поплава 2014.

На Видовдан 28. јуна 2014. прослављено је 100 година од оснивања Српске народне одбране у САД.1)

Оснивачи и предсједници

Оснивачи

  • Михајло Пупин (1914) и први предсједник СНО
  • Јован Дучић (1941)

Предсједници

  • Михајло Дучић (1941 - 1958)
  • Др. Урош Сеферовић (1958 - 1983)
  • Вукале Вукотић (1983 - 1985)
  • Др. Рајко Томовић (1985 - 1992)
  • Томица Иванчевић (1992 - 1993)
  • Славко Б. Пановић (1993 -

Извори


Srpska narodna odbrana

српска_народна_одбрана.txt · Последњи пут мењано: 2021/09/10 13:45