Харамбаша Мален и невјерна Стојанова љуба је српска народна пјесма. Објављена је у овом облику у дјелу: Хрватске народне пјесме, скупила и издала Матица хрватска. Одио први. Јуначке пјесме. Загреб 1890-1940.

Многе од пјесама прикупљене у овом дјелу су у ствари српске народне пјесме, прикупљене на територији Хрватске и околних подручја, и објављене заједно са хрватским народним пјесмама у истој збирци. По именима у пјесми се често лако може утврдити да ли је пјесма српска, хрватска, или муслиманска. У неким случајевима то је знатно теже.

0001    Рано рани Поповић Стојане,

0002    Рано рани за гору на воду,

0003    Нит с’ умио, нит Богу молио,

0004    Вен дозивље љубу Анђелију,

0005    Па је Стојан љуби бесидио:

0006    »Вирна моја љубо Анђелијо,

0007    Дер устани на ноге лагане,

0008    Да иђемо за гору на воду.«

0009    А устаде љуба Анђелија,

0010    Па ето их уз поље широко,

0011    Па уђоше у гору зелену.

0012    Кад уђоше у гору зелену,

0013    Ондар вели Поповић Стојане:

0014    »Ој бора ти, љубо Анђелијо,

0015    Дер запивај грлом дебелијем!«

0016    Ал му вели љуба Анђелија:

0017    »О бора ти, Поповић Стојане,

0018    Нут да кажем, мили господару:

0019    Како ћу ја млада запивати,

0020    Када гора никад није сама

0021    Ол брез вука, оли крез хајдука.«

0022    Кад то чује Поповић Стојане,

0023    Он очима на њу напопричи.

0024    Кад угледа млада Анђелија,

0025    Запива му грлом дебелијем.

0026    Како пива, куја је родила:

0027    С горице је лишће полетило

0028    По планини трава поклекнула.

0029    То зачуо Мален харамбаша,

0030    Пијућ вино с тридесет хајдука.

0031    У руци му златна чаша вина;

0032    Он удара чашом о ледину,

0033    Јер познаде љубу Стојанову,

0034    Пак он скочи од земље на ноге,

0035    Па је своме друштву говорио:

0036    »Дер на ноге, тридесет другова!

0037    Прихватите пусат и оружје,

0038    Да иђемо дочекат Стојана.

0039    Десет хајте на Пролог планину,

0040    Десет хајте на Вранин планину,

0041    А још десет на Кунар планину,

0042    А ја одох на Јадик планину,

0043    Гдино хоће јадиковат мајка,

0044    Оли моја, оли пак његова.«

0045    Отален се они растадоше:

0046    Десет оде на Пролог планину,

0047    Друго десет на Вранин планину,

0048    Треће десет на Кунар планину.

0049    А нут види Мален харамбашу,

0050    Он се напи приморскога вина,

0051    Па ето га на Јадик планину;

0052    У Јадику кланце ухватио,

0053    Пак прихвати шару по сриједи,

0054    Овако је пушци говорио:

0055    »Моја шаро, прво добро моје!

0056    Погоди ми Поповић Стојана,

0057    Залит ћу те у срму и злато

0058    Од јалмана до задњег нишана!«

0059    То говори Мален харамбаша,

0060    А ето ти Поповић Стојана;

0061    За њим иђе љуба Анђелија.

0062    Када близу дођоше бусије,

0063    Пуче пушка Мален харамбаше,

0064    Како пуче, пуста му остала!

0065    Не погоди Поповић Стојана,

0066    Вен врх њега у јелово грање.

0067    Познаде га Поповић Стојане,

0068    И познаде шару пирлитану

0069    Па он викну грлом дебелијем:

0070    »О бора ти, Мален харамбаша!

0071    Дер не бижи по јелову грању,

0072    Већ изиђи на поље широко,

0073    Па ми стани пушци на нишану!«

0074    Мислио се Мален харамбаша:

0075    »Би л’ изишо на мејдан јуначки,

0076    Би л’ му стао пушци на нишану?

0077    Све мислио, на једно смислио,

0078    Он изађе на поље широко,

0079    Па му стаде пушци на биљегу.

0080    А да видиш Поповић Стојана!

0081    Он нишани Мален харамбашу,

0082    Нишани га у чело јуначко.

0083    А нут Стоје сриће лоше ти је!

0084    Не погоди Мален харамбашу,

0085    Вен врх њега у јелово грање.

0086    Онда пушком о тле ударише,

0087    Сподбише се у кости јуначке,

0088    Рваше се од јутра до подне.

0089    Када бише по подневу било

0090    Обузеле пине харамбашу,

0091    А Стојана мутне и крваве.

0092    Онда виче Поповић Стојане,

0093    Онда виче љубу Анђелију:

0094    »Помози ми, моја вирна љубо!

0095    Оли мени, оли харамбаши!«

0096    Она једва тога дочекала,

0097    Пак повади ћорду Стојанову,

0098    И удари Поповић Стојана,

0099    Удари га по свилену пасу.

0100    Како га је лако ударила,

0101    Присиче му девет самокреса,

0102    Међу њима ханџар од челика.

0103    Кад то види Поповић Стојане,

0104    Гарјет даде срцу јуначкоме,

0105    Па издиже Мален харамбашу,

0106    Издиже га од земљице црне,

0107    Тресну њиме о студену стину,

0108    Њег’вом ћордом одсиче му главу.

0109    Ал му бижи љуба Анђелија,

0110    Бижи куја пољем широкијем,

0111    Ал је стиже Стојан Поповићу,

0112    Савеза јој прибијеле руке,

0113    Па је води својој кули билој.

0114    Када дође кули прибијелој,

0115    Онда вели љуби Анђелији:

0116    »О бора ти, љубо Анђелијо!

0117    Ил ми волиш свитлит до сабаха,

0118    Ил ми волиш оштро гвожђе љубит,

0119    Ил ми волиш по води пливати?«

0120    Ондар вели љуба Анђелија:

0121    »Нисам ковач, да ти гвожђе љубим,

0122    Нит сам риба, да по води пливам,

0123    Већ сам слуга, да до сахба свитлим.«

0124    Кад то чуо Поповић Стојане,

0125    То је њему врло хатер било,

0126    Па је љубу липо заодио:

0127    Намаза је паклом и сумпором,

0128    Привеза је гвоздену диреку.

0129    Када бише по вечери било,

0130    Запали је са четери стране.

0131    Кад догори до црних очију,

0132    Али виче млада Анђелија:

0133    »Брани, Стојко, изгорише очи,

0134    Доста су те пута погледале!«

0135    Али вели Поповић Стојане:

0136    »Нека горе, да би изгориле,

0137    Мислиле су и другог гледати.«

0138    Кад се биле руке запалиле,

0139    Опет виче млада Анђелија:

0140    »Брани, Стојо, изгорише руке,

0141    Доста су те пута загрлиле!«

0142    Али вели Поповић Стојане:

0143    »Нека горе, да би изгориле,

0144    Мислиле су и друге грлити!«

0145    Кад се биле дојке запалиле,

0146    Опет виче млада Анђелија:

0147    »Брани, Стојо, дојке прибијеле,

0148    Доста си их пута омилово!«

0149    Али вели Поповић Стојане:

0150    »Нека горе, куја те родила,

0151    Мислила си и другом пустити.«

0152    Када види млада Анђелија,

0153    Да се Стојо не да умолити,

0154    Онда ’вако млада проговара:

0155    »Овако се свакој догодило,

0156    Која дрǔгу о невири ради!«

0157    Па изгори, жалосна јој мајка.

• Хрватске народне пјесме, скупила и издала Матица хрватска. Одио први. Јуначке пјесме. Загреб 1890-1940. НАПОМЕНА: Многе од пјесама прикупљене у овом дјелу су у ствари српске народне пјесме, прикупљене на територији Хрватске и околних подручја, и објављене заједно са хрватским народним пјесмама у истој збирци.

---

Harambasa Malen i nevjerna Stojanova ljuba